ВРАЖДА

ВРАЖДА, кривично дело убиства, као и новчана казна за убиство у српском средњовековном праву. У старословенском и црквенословенском, али и у савременим словенским језицима израз је изведен од речи враг -- непријатељ. Прописани износ за новчану казну се временом мењао, од 500 перпера пре Душановог законика, до 300 перпера у Законику, где представља глобу за нехатно убиство. Временом се израз в. као ознака за глобу за убиство одваја од самог кривичног дела и употребљава да означи исти износ глобе и за друга кривична дела, па се тако в. помиње и као казна за скрнављење гробова и за кривично дело поротника против њихове дужности. Као тешко кривично дело в. се рано (већ од времена владавине Драгутина и Милутина) изузима из патримонијалне властеоске јурисдикције и постаје резерват владаочевог, односно државног суда, улазећи у тзв. царске дугове. Као тешко кривично дело, в. је била изузета и из аутономног судства Будве у корист владаочевог суда. Према одредбама Дечанске и Призренске хрисовуље половина в. припадала је наводчији, потказивачу кривичног дела, а половина цркви. В. се делила између цркве и наводчије само у старим српским земљама, у областима старог обичајног права, док су глобе у новоосвојеним земљама припадале држави. Владари су у овим земљама глобе често уступали цркви. Стара обичајноправна установа в. као казне за убиство у износу од 500 перпера (consuetudo vrasdae) одржала се и у односима Срба са Дубровчанима, мада је у Дубровнику за убиство била предвиђена смртна казна.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Даничић, Рјечник, I, Бг 1863; В. Мажуранић, Приноси за хрватски правно-повјестни рјечник, П--Ж, Зг 1908--1922; К. Јиречек, Историја Срба, I--II, Бг 1952; Ж. Бујуклић, Правно уређење средњовековне будванске комуне, Нк 1988; Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, Бг 1996.

Љ. Кркљуш