ВРАЊИНА

ВРАЊИНА, острво и село на северозападној периферији Скадарског језера. То је кречњачки хум са два врха, Вели врх (303 м) на западу и Космача (273 м) на истоку острва. Острво је правцем исток--запад дугачко 2 км, а широко око 1 км. Осцилације воде на језеру током године су веће од 5 м, што доводи до знатних померања обале језера. У време ниских водостаја, у летњој половини године, В. је спојена са копном, а уз њену источну обалу је корито Мораче, чије ушће је око 1 км према југоистоку. У зимској половини године, у време високих водостаја, обала језера се помера према северу, а ушће реке је око 2 км северно од В. До XIII в. В. је постала острво између 1200. и 1233, после наглог пораста нивоа језерске воде. У новије време поново долази до снижавања нивоа језера. Уз северну обалу острва изграђено је 1835. мало село, а становништво се бавило првенствено риболовом. Године 1991. имало је 177, а 2003. 218 становника, од којих 76,1% Црногораца и 22,5% Срба. У селу је православна црква. На југоисточној обали острва, изнад корита Мораче је манастир Светог Николе, у којем је до доласка Турака била столица зетског владике. Уз северну обалу острва преко језера је 1976. изграђен насип и њиме су трасирани железничка пруга и пут Подгорица--Сутоморе.

М. Бубало Живковић

У В. се налази манастир са Храмом Св. Николе. Оснивач је Иларион, ученик Св. Саве и први зетски епископ (1220 -- после 1233), који је овде и сахрањен о чему сведочи натпис на гробу: „Зде престави се раб Божији Иларион, јепискуп зетски, здатељ места сего светаго". Сачувано је више врањинских повеља које пружају податке о братству и поседима у временском распону од три века (1233--1527). Захваљујући богатим даровима српских и зетских владара Немањића, Балшића и Црнојевића, створено је солидно властелинство. Цар Душан га је приложио као метох манастиру Св. Арханђела у Јерусалиму. Његов је игуман једно време био Никон Јерусалимац, духовник Јелене Балшић. У њему су столовали зетски епископи пре пресељења престонице Црнојевића са Жабљака на Цетиње и подизања Цетињског манастира (1484). У султанове хасове уписан је 1485, у каснијим пописима његове дажбине износе 650--700 акчи годишње одсеком, а 1570. обавезе падају на 235 акчи, што упућује на то да је остао без дела имања. Постоји помен да су у њему поново од 1560. резидирали зетски епископи. Око острва В. и Лесендра вођене су дуге и тешке борбе између Црногораца и Турака што је утицало да манастир осиромаши. Турци су га 1843. спалили и разрушили, а потом претворили у своју тврђаву са војном посадом. Потпуно су га срушили 1862. и напустили. Манастир је остао без својих књига и инвентара. Једно четворојеванђеље, преписано 1436. у В., налази се у Одеси. Обновио га је 1886. краљ Никола да се у њему замонаше „његове кћери ако се не поудају". У тој обнови потпуно је преиначен првобитни облик. После II светског рата објекат је спаљен и напуштен. Монаси су поново усељени 1998, од када траје обнова. Храм је једнобродна грађевина с олтарском апсидом и троделним звоником на преслицу.

Р. Милошевић

У епици В. се помиње као Вранина. Као и острво Лесендро, манастир је био предмет сукоба Црногораца и Турака. Оба острва су отели Турци од Црне Горе 1843 (у песми Невјера паше скадарскога, Вук VIII, 62, каже се 1844), што је Његош тешко поднео (отуда изрека „Изгоре ка владика за Лесендром"). В. се помиње и у контексту похаре Куча (у песми Војевање на Куче 1855, Вук IX, 10).

М. Детелић

ИЗВОРИ: F. Мiklosich, Мonumenta Serbica spectantia historiam Serbia Bosnae Ragusii, Vindobonae 1858; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, III 1905; Топографска карта Цетиње 2, 1:50.000, Бг 1958.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Манастир Светог Николе на Врањици у Скадарском блату", Просвјета, Цт, 1893/94, 2; В. Мошин, „Повеља Светог Саве манастиру Светог Николе у Врањини", у: Свети Сава -- споменица осамстогодишњице рођења, Бг 1977; С. Станковић, Скадарско језеро, Тг 1983; М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.