ВРАЊЕШЕВИЋ, Марко

ВрањешевићРАЊЕШЕВИЋ, Марко, песник, романсијер (Босански Нови, 15. III 1903 -- Београд, 21. V 1974). Филозофски факултет завршио у Београду. Као професор српског језика и књижевности службовао је у Горажду, Белој Цркви и Београду. Био је секретар Српског ПЕН клуба 1939--1941, председавајући Оснивачке скупштине УКС 1944/45. Оптужен као поборник Информбироа, био је заточен на Голом отоку (1949--1951), одакле је пуштен због нервног слома. Живот окончао самоубиством. Лиричар завичајно носталгичне и љубавне поезије (збирка Љубав, Бг 1962), прву збирку стихова објављује тек 1948 (Велика смјена). Поема Један од многих (плакета, Бг 1945) велича ослободилачке подвиге партизана и Црвене армије; дух његове поезије „везане за земљу и народ" следиће збирке Олујна земља (По 1966, написана 1948) и Чујем војску (Бг 1967). Поруке наде, међутим, уступају пред тоновима бола и разочарања у најбољој његовој збирци Трње и ловор (Бг 1974). Током 1955/56. пише аутобиографски роман Сенка Голог отока (Бг 2005), једно од најбољих, а по времену настанка несумњиво прво српско дело о животу и страдањима у логорима комунистичке Југославије.

Литература: Р. Константиновић, Биће и Језик, 8, Бг -- Н. Сад 1983; И. Врањешевић, „Предговор" и „Сећање", у: М. Врањешевић, Сенка Голог отока, Бг 2005; Д. Стојковић, „Излазак из сенке", Стиг, 2006, 95.

Ј.ован Пејчић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)