ВРАНДУК

ВРАНДУК, средњовековно утврђење у долини реке Босне, северно од Зенице. Први пут се помиње 1410. у поседу краља Остоје, али највероватније потиче из последњих деценија ХIV в. Турци су га заузели 1463. и све до друге половине XIX в. ту држали своју посаду. У турским документима чести су помени врандучких диздара. Током прве половине XVIII в. био је седиште капетаније. Касније, све до средине XIX в., у В. су затварани и држани политички кривци. Утврђење је подигнуто на веома погодном положају у окуци изнад обале реке Босне. Његова основна функција била је да обезбеђује главни пут који је водио долином Босне ка центру босанске државе. На истакнутом месту налази се масивна четвртаста кула са улазом на спрату, од које полазе бедеми који затварају брањени простор издужене елипсоидне основе, дужине око 50, а ширине не веће од 15 м. Ту су се на релативно малој површини налазиле једна до две зграде од дрвета, намењене смештају посаде и цистерни. Улаз у град постављен је у оквиру бедемског платна у виду једноставне капије без посебних елемената одбране. У подграђу В. у првој половини XV в. подигнут је фрањевачки самостан Св. Томе. У Подврандуку налазила се и друга фрањевачка црква посвећена Св. Марији. Утврђење, сачувано готово у целости, и поред мањих познијих доградњи остало је у свом изворном облику који подсећа на веома рана решења у развоју европских фортификација.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", НС, 1953, I; Ф. Ибрахимпашић (ур.), Средњовековна Босна и европска култура, III, Зеница 1973; М. Поповић, „Средњовековне тврђаве у Босни и Херцеговини", ЗИБиХ, Бг, 1995, 1; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

М. Поповић