ВРАЧАР

ВРАЧАР, градска општина у Београду. Топоним Врачарево брдо први пут се помиње 1492. на једном турском опсадном плану Београда. У каснијој картографској грађи из XVIII в., са приказом аустријских опсадних положаја, познатих као Лаудонов шанац, у оквиру контравалационе линије означено је брдо В., тј. брег Звездара на којем се сада налази опсеваторија. Раван која се протезала од овог брега према београдској вароши, дуж данашњег Булевара краља Александра до Дома Народне скупштине, носила је назив Врачарско поље. У време турске власти В. се често помиње у вези са имањима која су тада поседовали Београђани. У дефтеру из 1560. убележена је хришћанска махала В. у вароши у којој је тада било 17 кућа. Сматра се да је обухватала простор данашњег трга Николе Пашића до Теразија. Део најближи вароши, где се налазила Батал џамија, почетком XIX в. називан је Мали Врачар. На простору В. уз некадашњи Цариградски друм на излазу из београдске вароши током XVI--XVIII в. вршена су погубљења. Ту су, приближно на локацији данашњег парка Ташмајдан, 1594. Турци спалили мошти Св. Саве. Како је забележио Јован Рајић у својој Историји 1794, то место је све до почетка XVIII в. било обележено и познато Београђанима. Током XIX в. појам В. проширио се до некадашњег Крагујевачког друма, сада Булевара ослобођења, и даље према улици Кнеза Милоша (Западни В.) тако да је и предање о месту спаљивања моштију пренето на садашњи Светосавски плато.

ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Спаљивање моштију Светог Саве", Братство, Бг, 1934, XXVIII; Г. Елезовић, Г. Шкриванић, Како су Турци после више опсада заузели Београд, Бг 1956; Х. Шабановић, „Урбани развитак Београда од 1521. до 1688. г.", ГГБ, 1970, XVII.

М. Поповић