ВРАБАЦ

ВРАБАЦ, ситна птица дебелог кљуна из породице Passeridae, реда певачица (Passeriformes). Појам обухвата сваку од тридесетак врста које већином живе у отвореним сушним пределима, саванама, па чак и пустињама, али и у шумовитим пределима, воћњацима, високим планинама и људским насељима. Неке врсте су синурбане и спадају међу најброније врсте птица на свету. Хране се претежно семењем трава и житарица на тлу али узимају и другу биљну храну и инсекте, у насељима хлеб и остатке људске хране. Пореклом су из Старог Света.

Најпознатији je в. покућар, џивџан или домаћи в. (Passer domesticus), дугачак 14--15 цм, са распоном крила 21--25,5 цм. Робусна птичица, масивног кљуна и покрупне главе. Мужјак шарен, кестењаст одозго, сивог темена, црне црте преко ока, црног подбратка наспрам прљавобелих образа, тамних пецки по леђима, сивог надрепка и сивкастог перја доње стране тела. Женка је неупадљива, сивосмеђаста с неизразитим светлијим обрвама. В. покућар лети брзо и право, на веће даљине таласасто. Глас је различито модулиран цвркут („џив!"), песма мужјака састоји се од варирања поновљеног основног слога. Током историје, у више наврата ширио је распрострањење, тако да сада живи у најразличитијим пределима широм Земље у блиској заједници с човеком, а у Србији свуда где има људских насеља. Избегава велике комплексе под вегетацијом густог склопа (непрекидне појасеве трске, густе шуме итд.). Покућар живи у јатима, али се обично гнезди у малим, неупадљивим колонијама. Гнежђење обично почиње крајем марта или почетком априла и траје до јесени (3--4 легла годишње). Гнездо је у удубљењу зграде или какве друге грађевине, у пукотини зида, у рупи у обронку земље или леса, у доњем делу празних и заузетих гнезда великих птица (врана, рода, грабљивица), у гнездима градске ласте, или у густом грању дрвећа у виду грубе лоптасте творевине састављене од лабаво исплетеног сувог биљног материјала. Легло чини 3--5 белих, светлозеленкастих или сивкастих јаја различито испеганих мрљама и пецкама. Инкубација траје две недеље, а полетарци излазе за нешто дуже време када се удружују у јата, која се повећавају током лета са изласком младунаца из сваког следећег легла. Процењено је да у Србији почетком ХXI в. живи између милион и два милиона парова и да је популација стабилна. Истовремено стижу упозорења о драматичном опадању бројности у великим градовима, па чак и у селима. У Београду је у последњих неколико деценија популација преполовљена, слично као у неким другим европским земљама. Покућар није селица, али пред јесен редовно напушта колоније, а у пролеће су запажене масовне локалне скитње. Као Џивџан, Живко, Цврки, Цврле, или Срба, повремено је проглашаван маскотом Београда, београдских туристичких и спортских организација и манифестација које се у њему одржавају.

Нешто крупнији шпански в. (Passer hispaniolensis), још је шаренији и упадљивији, цело теме мужјака је кестењасте боје, груди су попрскане црним пецкама које се згушњавају на грлу. У Србији се раширио са југоистока тек у другој половини ХХ в., али је остао редак (1.000--2.000 парова), не улази тако радо у насеља и често се држи близине вода. Мало мањи пољски в. (Passer montanus), има светлијесмеђе теме и по црну тачку на белом образу. Мужјак и женка су слични. У Србији не иде у планине (упркос латинском називу), а појављује се у насељима и њиховим рубовима при чему често напушта једна подручја да би населио нека друга. У Србији је процењен почетком ХХ в. на 300--450 хиљада. Ретки в. камењарац (Petronia petronia), снажан је дугокљуни и дугокрили в. сивосмеђег перја са пецкама (оба пола слична). Живи на камењарима Средоземља, а у Србији само на малом броју места на југу. Планински в. (Мontiftingilla nivalis), велики шарени сиво-смеђи в. са црно-белим крилима живи само на врховима највиших планина, а у Србији мање од 50 парова на Шар-планини и Проклетијама.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови 1990--2002", Ciconia, 2003, 12.

В.оислав Васић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)