ВОЖД

ВОЖД (врховни вожд), предводник, војвода, вођа. У житијима и другим књижевним саставима (Доментијан, Данило II и његови настављачи, Константин Филозоф) од почетка XIII до XV в. реч вожд означава предводника народа, духовног или политичког, те се помиње уз имена Св. Саве („в. отачаства на благоверје") и Св. Симеона, а касније и владалаца Милутина, Стефана Душана и деспота Стефана Лазаревића („в. отачаства и в. српске земље"). У Првом српском устанку je титула Карађорђа Петровића који је на збору у Орашцу 2/14. II 1804. изабран за предводитеља народа, команданта, војног старешину, како се у почетку устанка и назива. Титула в. се јавља нешто касније. Назив вожд је коришћен у званичним актима насталим у време устанка, али и у контактима и преписци са страним дипломатским представницима. Као „в. народа словено-српског" Карађорђе је 1807. закључио Конвенцију са пуковником Паулучијем, изаслаником руског министра иностраних послова. У Уставном акту из 1811. Карађорђе се назива „Верховни в. народа сербског" и „Верховни народа в.". Пред крај устанка титула в. је преовладала над осталим. У мемоарској грађи се чешће срећу друге ознаке, као старешина, поглавар и господар, али и в. У време Српског народног покрета 1848--1849. командант српске народне војске у Српској Војводовини Ђорђе Стратимировић прогласио се за в.

Љ. Кркљуш

Избор в. представљао је зачетак организације државне управе устаничке Србије, мада се сам израз јавља нешто касније, те га прота Матеја употребљава од 1805. Од те године власт в. била је ограничена установом Совјета (Савета), чији је он био „предсједатељ верховни" и без његове сагласности ниједна одлука овог тела није била важећа. Поред њега, важна акта потписивали су чланови Скупштине и председник Савета, али в. није морао да се сложи са сваком одлуком Савета. У војним пословима имао је неограничену власт, а првенство у систему деобе власти са Скупштином и Саветом. Старешине су све време устанка с више или мање успеха стварале опозицију таквом стању. Упркос овим настојањима, Карађорђе је уставном реформом извршеном у децембру 1808. осигурао наследну титулу „првог и верховног српског предводитеља". На верност и покорност заклели су му се Савет, устаничке старешине, војводе, кнезови и народ. Стечена права потврђена су новом уставном реформом, спроведеном јануара 1811. „Верховни в. народа сербског" или „Верховни народа в." био је истовремено председник владе (Правитељствујушчег совјета), с правом постављења и смењивања попечитеља (министара), сазивања и распуштања Скупштине с којом је делио законодавно право. Као неспорни војни предводник постављао је војводе и команданте. Тиме је стекао сву власт, војну и цивилну (законодавну и извршну). Уређење устаничке Србије, изведено без руског и аустријског утицаја, тиме је било завршено.

М. Радојевић

ИЗВОРИ: М. Ненадовић, Мемоари, Бг 1867; Ј. Ђурић и др., Казивања о српском устанку 1804, Бг 1980; Архив САНУ, Српски народни покрет.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Студија о постанку и развићу врховне и средишње власти у Србији 1805--1811, Бг 1907; В. Ст. Караџић, Српска историја нашега времена, Бг 1969; М. М. Вукићевић, Карађорђе, I, II, Бг 1981; Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, Бг 1984; Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, I, II, Бг 1988; М. Благојевић, „Архиепископ Сава", Свети Сава у српској историји и традицији, Бг 1998; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Бг 2003.