ВОРОЊЕЦ, Константин Петрович

ВОРОЊЕЦ, Константин Петрович, примењени математичар, механичар, универзитетски професор (Кијев, 30. I 1902 -- Београд, 19. X 1974). Отац Петар Васиљевич Вороњец био је професор Кијевског универзитета и познати руски научник из области механике. У Кијеву је матурирао 1919. и као избеглица прешао у Србију. У Београду је 1921. уписао Филозофски факултет, Група за математику и физику, и дипломирао 1925. Три наредне школске године провео је као контрактуални суплент гимназије у Крушевцу, где је предавао математику, а затим се вратио у Београд, урадио докторску дисертацију „Котрљање чврстог тела по еластичној подлози" (ментор Антон Билимовић) и одбранио је 1930. Из ове области дисертације објавио је рад „Lignes de glissement su un cylinder", C. R. Acad. Sci. Paris, 1931, 193. Прешао је у Француску 1931. и запослио се као научни сарадник у Техничкој дирекцији француског Министарства ваздухопловства, у Институту за механику флуида. Тамо је 1935. одбранио још једну докторску дисертацију која се састојала из две одвојене теме: „Поремећаји изазвани струјањем флуида услед промена температуре" и „Струјања флуида у танким слојевима по кривим површинама". Ментор дисертације био је Анри Вила. Крајем 1935. вратио се у Београд и запослио у осигуравајућем друштву „Феникс" као шеф Математичког одељења. Тамо је радио пуних 12 година, јер област науке којом се бавио -- механика флуида у то време није била заступљена на Београдском универзитету. Када је на Техничком факултету основан посебан Машински одсек и у његов наставни план уврштен предмет под именом Хидромеханика, постављен је 1947. за хонорарног наставника, 1949. за предавача, а 1954. постао је редовни професор. На Маш. ф. у Београду био је шеф више катедара и оснивач и први шеф данашње Катедре за механику флуида. Био је такође продекан за наставу, и председник Савета факултета. Заједно са групом наших најистакнутијих научника из области математике и механике (М. Миланковић, А. Билимовић, Ј. Хлитчијев, Р. Кашанин, Д. Рашковић, Т. Анђелић и др.) активно је учествовао у оснивању Математичког института САНУ (1947) и Југословенског друштва за механику (1954). У оквиру Математичког института био је једно време управник Одељења за механику, а као један од оснивача Југословенског друштва за механику проглашен је за његовог почасног члана. Сарађивао је такође и са Хидротехничким институтом „Јарослав Черни". За дописног члана САНУ изабран је 1958, а за редовног 1963.

Научни рад В. био је веома богат и разноврстан. Резултати рада на обема докторским дисертацијама објављени су у публикацијама Француске академије наука. В. се у Паризу бавио и једном специфичном подоблашћу хидротехнике -- тзв. хидрауличким аналогијама, у оквиру које је било могуће на релативно једноставан начин симулирати одређене феномене струјања гасова у ваздухопловству. Француско Министарство ваздухопловства је ове резултате штампало као део монографије у којој је други део био посвећен примени методе ходографа брзине у динамици гасова, аутора Б. Демченка. Искуство стечено у Паризу В. је користио у сарадњи са институтом „Јарослав Черни". Друга важна област његовог научног рада била је динамика струјања стишљивих флуида -- динамика гасова. За решавање појединих проблема из ове области користио је по правилу тзв. индиректне методе. На пример, показао је како се могу решавати проблеми код којих би јединични масени проток гаса имао потенцијал. Коришћењем апарата комплексних аналитичких функција код оваквих струјања гасова успоставио је директну релацију између потенцијалних струјања нестишљивог флуида и вртложних струјања гаса.

Применама теорије неаналитичких функција у механици код нас се први почео бавити А. Билимовић, а на овој теорији са чисто математичке тачке гледишта радио је Станимир Фемпл. В. је ову теорију успешно применио у механици флуида и том приликом и сам допринео њеном развоју. Користећи класе неаналитичких функција чија су одступања првог, другог и вишег реда од аналитичности аналитичке функције, генерисао је читаву класу тачних решења Навије-Стоксових једначина у случају струјања нестишљивих флуида. Касније је те резултате проширио и на струјања невискозних гасова код којих потенцијал брзине и струјна функција не задовољавају Коши-Риманове услове. А. Билимовић је код нас био пионир и у раду на теорији моногених кватерниона, а В. је ову теорију веома успешно применио у механици флуида и том приликом указао на њену повезаност са теоријом неаналитичких функција. Увео је појам кватернионског потенцијала неког струјања и показао како се вектор одступања неке неаналитичке функције од аналитичности може изразити помоћу овог потенцијала. Своју теорију је применио у случају струјања код којих вртложност има потенцијал и у случају тзв. спорих струјања веома вискозног флуида.

В. је своје радове штампао углавном у публикацијама Француске академије наука, САНУ и Математичког института САНУ. Објавио је четири уџбеника -- два за додипломске студије и два за последипломске. Његов уџбеник Механика флуида (Бг 1960) за додипломске студије, у коауторству са Николом Обрадовићем, доживео је пет издања, а коришћен је на простору целе СФРЈ. Најзначајнији радови: „Sur le roulement sans glissement d'un corps solide sur une surface deformable", C. R. Acad. Sci. Paris, 1932, 194; „Sur les theories de la résistencee des fluids ayant recours à des sillages indéfinis", Bulletin des Sciences Mathématiques 1933, 62; „Mouvements des fluides en couches minces sur des surfaces courbes Mouvements des fluides en couches minces sur des surfaces courbes", Аnnales de la faculté des sciences de Toulousе, 1934, 26; „Sur le mouvment adiabatique d'un gaz parfait en couches parallèles", Publ. Inst. Math., 1972, 10.

Пет година после смрти В. Математички институт је издао Зборник радова посвећен успомени на њега, а поводом 90 година од рођења Маш. ф. је организовао симпозијум „Савремени проблеми механике флуида". Том приликом је на његовој матичној катедри установљена спомен-библиотека која носи његово име.

ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Живот и дело српских научника, 7, Бг 2001.

В. Ђорђевић