ВОЉНА РЕЧЕНИЦА

ВОЉНА РЕЧЕНИЦА (волунтативна реченица), врста зависних изричних објекатских реченица (клауза) у функцији допуне управне реченице. У посебну врсту издваја се према семантичком критеријуму модалности. Управним делом сложене реченице која у зависном делу има в. р. исказују се заповест, молба, жеља и сл. да се oствари радња исказана предикатом зависног дела. Тај предикат је увек у презенту. Постоји неколико подврста в. р. Једну подврсту чине императивне реченице када је у предикату управног дела сложене реченице глагол којим се некоме преноси подстицај за вршење неке радње (рећи, казати, наредити, саветовати, предлагати, тражити, молити и сл.), нпр. Милан је рекао да му Јован врати књиге; Ана је предложила да прошетају. Неки граматичари издвајају случајеве када је у предикату управног дела глагол у императиву: Реци Ани да дође. Другу подврсту чине жељне (или оптативне) реченице када је у предикату управног дела глагол којим се истиче жеља да се изврши радња исказана глаголом у предикату зависног дела (желети, жудети, волети и сл.), нпр. Јелена је хтела да пођу у позориште; Бојан је желео да му дођу другови. Трећу групу представљају в. р. у чијем су предикату управног дела глаголи са другим модалним значењима (намеравати, планирати, настојати, трудити се и сл.), нпр. Љубица је настојала да на време заврши посао; Миле се трудио да остави леп утисак. У в. р. најчешћи је везник да. Када се заповест упућује лицу које није присутно, може се јавити и речца нека, нпр. Реците Тијани нека купи ту књигу.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, „О употреби глаголских времена у зависној реченици: презент у реченици с везником да", ЗМСФЛ, 1970, XIII/1; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Синтакса, Бг 1991; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2005.

С. Танасић