ВОКАТИВ

ВОКАТИВ (лат. vocare: звати, дозивати), у морфологији, именски облик који се код именица јавља с различитим облицима, док је код придева и придевских заменица једнак са њиховим номинативом. Облици в. једнине (а) именица м. р. на сугласник, по правилу, граде се (1) наставком -е (с+не, човече, учениче, др#же, душе, стр+че, кн"же), тј. (2) наставком -у (младићу, кр)љу, ковачу). Ипак, у српском књижевном језику јављају се и дублетни облици в. (писаре ≈ писару; Милоше ≈ Милошу), као и облици в. једнаки номинативу (драги Новакове ≈ драги Новаков; драги Предине ≈ драги Предин). (б) Именицe ср. р. имају в. једнине једнак номинативу (чедо моје; с6ло моје; дêте моје л"пō; пиле моје л"пō). (в) Именице ж. р. на -а граде в. једнине (1) наставком -о (др)гā жено, нашā кућо; др)гā с"ко, др)гā бако; л"пā птицо, др)гā лýталицо), одн. (2) наставком -е (др)гā пријатèљице, др)гā лýталице). Ипак, граматике књижевног језика наводе и дублетну употребу облика в. једнине -- када се поред облика с вокативским наставком в. јавља и с обликом који је једнак номинативу, нпр.: од ага -- аго и ага, од владика -- владико и владика, од судија -- судијо и судија, од Маја -- Мајо и Маја и сл. Посебно је лексички условљена употреба наставка -о и -а код имена, па је в. и женских и мушких имена с номинативом на -а најчешће једнак номинативу, нпр.: од Марија -- Марија, од Никола -- Никола. Код имена на суфикс -ица уочава се и родна дистинкција: имена женских лица увек су са наставком -е (Милице, Зорице), док имена мушких лица могу имати дублетне облике в. (од Радојица -- Радојице и Радојица). Код географских имена са завршетком -ка, будући да су она поименичени придеви, в. је редовно једнак номинативу (Француска! Рашка!). (г) Именице ж. р. с номинативом на сугласник као једнински вокативни наставак имају -и: л"пā ноћи, м:јā љýбави.

Облици в. множине именица са системском множином једнаки су облицима номинатива (ученици, сестре, ковачи; чеда, села; ноћи, љубави). Код именица са суплетивном множином в. има облик једнине именице која означава множину, па придевске речи уз њих конгруирају као уз именице м. р. на сугласник (љ#ди м:ји добри; пилићи м:ји добри), одн. ж. р. на -а и -ø у једнини (децо м:ја л"пā; пилади м:ја л"пā -- као сестро м:ја л"пā; љýбави м:ја л"пā).

У синтакси в. није прави падеж јер не означава граматичке односе међу деловима синтагме, тј. реченице. У дискурсу в. се употребљава као облик именске речи са (дозивном) службом скретања пажње саговорнику на садржај реченице. Интонационо је издвојен од реченице којој (делимично) припада, независно од места у тој реченици (Жено, што бледиш, где је дете моје? -- Мислим, колеге, да треба размислити о операцији. -- О томе је требало раније мислити, господо посланици!) и у писању се одваја запетом од осталог дела исказа. В. именица које не значе живо има експресивну функцију (Београде, мој бели лабуде; Добра земљо моја, лажу).

У језику фолклора в. се налази и у (а) функцији граматичког субјекта: Нетко бјеше Страхинићу бане, односно и у (б) функцији именског дела предиката: Мисли јадан да је горски вуче. Такву његову употребу лингвисти тумаче захтевима версификације -- облик номинатива наведених синтагми имао би мањи број слогова од њиховог в., који задовољава десетерац, тј. стих тих песама, при чему његову употребу (а не употребу неког зависног падежа) омогућује и чињеница што је он значењски празан -- не означава никакве односе речи у синтагми, тј. реченици.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I--II, Бг 1986; Српски језик на крају века, Бг 1996; А. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад -- Бг 2005; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српског језика за гимназије и средње школе, Бг 2010; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010.

Ж. Станојчић