ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ

ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ, покрет за аутономију Војводине између два светска рата. Идеја аутономије Војводине унутар југословенске краљевине имала је доста дугу традицију, чији се почеци могу пратити већ у времену расправа о начину уједињења, односно уласка северне српске покрајине у састав прве југословенске државе. Према мишљењу Васе Стајића, Војводина је везу са Београдом требало да оствари заједно са другим југословенским областима Аустроугарске. Ипак, 25. XI 1918, на Великој народној скупштини у Новом Саду, убедљиву подршку добило је уверење Јаше Томића о директном прикључењу Србији. Расправе, међутим, нису тиме окончане. Обнављане су током дискусија о моделу државног уређења и истицању захтева за покрајинску аутономију. По доношењу Устава (1921), извориште им је најпре било у економском незадовољству, изазваном прекидом дотадашњих привредних токова и висином пореских задужења, која су у Војводини била тежа но на простору некадашње Краљевине Србије, с обзиром на несразмеру у ратним разарањима и оштећењима. Убрзо потом, ови су разлози ојачани политичким незадовољством, изневереним надама о наглом процвату, губљењем примата културног центра српства, осећајем недовољне политичке заступљености, жељом да се сачувају покрајинска посебност и „индивидуалност". Барем део оваквих ставова могао се видети већ 1919. у писању Панчевца, преко којег је аутономистичке идеје промовисао Душан Дуда Бошковић. Јачање политичке и националне кризе у Краљевини Југославији, праћене од почетка 30-их година и тешким последицама економске кризе, додатно је допринело снажењу аутономистичких тенденција. Умногоме, пре свих српских политичких струја и група, прихватила их је Самостална демократска странка (СДС), која је окупљала већи део Срба „пречана". Посебно снажан подстрек дале су им потом тзв. Загребачке пунктације, документ који су у новембру 1932. донели представници Хрватске сељачке странке (ХСС), ојачани десничарском, франковачко-усташком струјом у хрватској опозицији, и представници СДС. Слажући се са основним хрватским захтевом за осуду „србијанске хегемоније" и враћање државно-политичког живота на 1. XII 1918, прихватили су и идеју унутрашњег разграничења линијама три реке -- Дунавом, Савом и Дрином. Тиме би била створена два центра -- Београд и Загреб, а „србијанско" чиновништво било би протерано из југословенских покрајина бивше Аустроугарске. Оштрину према „Београду", коју је том приликом показао Д. Бошковић, посебно је похвалио Миле Будак, будући идеолог усташког покрета, док је Влатко Мачек, вођа хрватске национално-политичке опозиције, „обећао да Хрвати неће правити питање због Срема ако Војвођани буду пристали на федеративно уређење земље". Неколико недеља касније, крајем децембра 1932, управо је тај захтев представљао једну од средишњих тачака Новосадске или Војвођанске резолуције, донете на састанцима војвођанских опозиционих првака, углавном радикала и самосталних демократа. Иако је нагласак стављен на „економску експлоатацију Војводине", затражено је да у процесу државног преуређења Војводина са Сремом добије исти положај као и друге покрајине. Потписници резолуције нису, међутим, у том погледу били потпуно јединствени. Посебно је међу радикалима постојала забринутост за државну целину, страх од њеног угрожавања и сепаратизма. Нејединственост ставова показао је почетком 1933. и Нацрт устава војвођанског првака Јоце Лалошевића, који је полазио од покрајине као „историјске целине", али су у њему више превладавале самоуправне него федеративне тенденције. Покрет за аутономију Војводине, називан Аутономашким покретом или В. ф., и иначе је све време показивао одсуство јединствене идеолошко-политичке платформе, која је онемогућавала и његову институционалну изграђеност. У оквиру покрета (фронта) деловале су различите политичке групе, повремено чак опречних политичких тежњи. Најбројнији и најутицајнији били су самостални демократи, потом делови српских странака (Демократске, Радикалне и левог крила Савеза земљорадника), а уз њих чланови ХСС, клерикалци окупљени око Блашка Рајића и чланови КПЈ. То је био један од основних разлога што је формирање заједничког гледишта најчешће тешко постизано. Ипак, покрет је имао свој Акциони одбор, на чијем је челу најпре био Милан Костић, а потом Д. Бошковић (од јуна 1937). Упркос нејединствености, покрет је учествовао на општинским и скупштинским изборима, што је омогућавало проверу стварне снаге. Док су, на пример, општински избори (1936) показали релативан успех, резултати последњих скупштинских избора у Краљевини Југославији (1938) оспорили су многе тврдње руководства покрета. Тако је главни опозициони лист Војводина, политички недељник издаван од 1935, писао о широкој подршци коју покрет има у војвођанском становништву. У истом духу су Ситону Вотсону, незваничном представнику британског Министарства спољних послова, 1936. изношене тврдње по којима аутономашки покрет укључује „најмање 90% војвођанских Срба", због чега је за покрајину тражено аутономистичко, односно федералистичко решење. СДС, као најјача политичка странка „фронта", добила је, међутим, на изборима само 7.631 глас, а Д. Бошковић, његов први човек, изгубио је изборе у Панчеву, које је чак сматрано његовом „тврђавом". Водећи борбу за покрајинску посебност, представници покрета су, и поред многих објективних економских и политичких аргумената, развијали „култ покрајинске свести", патили од „покрајинског шовинизма", водили борбу за уносније положаје, превиђали да подстичу националне сепаратизме и да постају средство притиска хрватске опозиције у преговорима са представницима централних власти у Београду. Истовремено, то су били неки од разлога због којих су представници српске политичке и интелектуалне елите били спремни да разговарају једино о аутономији Војводине у оквиру будуће српске јединице, али не и о изједначавању хрватских националних захтева са војвођанским покрајинским захтевима. С друге стране, радикалнији критичари В. ф. сматрали су његове челнике за носиоце „националне срамоте", оптужујући их за „националну смрт Војводине". Донекле нагло, већина ових унутарсрпских размирица око места Војводине у будућем преуређењу Краљевине Југославије утихнула је отварањем српског националног питања у времену стварања Бановине Хрватске (26. VIII 1939) и забринутости за будућност српског етничког простора.

ИЗВОРИ: Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, тематска збирка докумената, 1, 1941--1943, Бг 1987; Југославија 1918--1988, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Кончар, „Новосадска резолуција из 1932. године", ЗМСИ, 1973, 8; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918--1988, 1, Краљевина Југославија: 1914--1941, Бг 1988; Ч. Попов, Ј. Попов, Аутономија Војводине -- српско питање, Ср. Карловци 1993; Р. Кончар, Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929--1941, Н. Сад 1995; М. Радојевић, „Српско-хрватски став око Војводине 1918--1941", Историја 20. века, Бг 1996, 2.

М. Радојевић