ВОЈВОДИЋ, Лакић

ВОЈВОДИЋ, Лакић, војвода, генерал (Коњуси, Васојевићи, 1848 -- Андријевица, Васојевићи, 12. IV 1924). Четврти је по реду војвода у својој породичној лози. Млад се показао у четовањима, па је већ у 18. години постао племенски капетан, те наследио војводско звање. Рањен је на Вучјем Долу 1876. и био у Црногорско-турском рату 1876--1878. Противио се апсолутизму књаза Николе. Са угледним црногорским војводама сврстао се у опозицију, тражио уставна права и изгубио службу. Остао је у немилости до 1892, када је наименован за команданта новоформиране Горњовасојевићке бригаде и пограничног комесара у Андријевици. Упорно је радио да се и Доњи Васојевићи ослободе и сједине са Црном Гором. Постављен је за управитеља Морачко-васојевићке области у Колашину 1906. У црногорској влади Лаза Томановића водио је Министарство унутрашњих послова од 1907. Оставку на министарско место поднео је 1909, након познате Бомбашке афере и смртних казни у њој, па се вратио на ранију дужност. У Колашину је био командант дивизије 1910, са чином бригадира (ђенерала). Пензионисан је 1912. На почетку Првог балканског рата (1912) имао је шест батаљона добровољаца (2.600 људи), од којих је после ослобођења Берана (1912) формирана Беранска бригада. У ослобађању Доњих Васојевића и Метохије командовао је Васојевићком бригадом. У ослобођеној Пећи био је командант Полицијског одреда и командант Војног округа. У I светском рату био је командант Васојевићке бригаде и помоћник команданта Јанка Вукотића. Истакао се у биткама на Гласинцу, Калиновику, код Фоче и Вишеграда, на правцу према Ужицу, у Мојковачкој операцији и другим ратиштима. После распуштања Црногорске војске 21. I 1916. покушао је да одступи преко Албаније, али се морао вратити. Интерниран је у логор Болдогасон, а потом у Карлштајн. Окупаторска команда у Колашину затражила је маја 1917. да буде ослобођен. Надали су се да ће преко његовог угледа смирити комитски покрет. Међутим, по доласку у Васојевиће придружио се генералу Радомиру Вешовићу, командовао устаничким јединицама и деловао у другим крајевима Црне Горе. После ослобођења и уједињења Црне Горе и Србије произведен је у дивизијског генерала југословенске војске (1919), али је пензионисан 1920. Опеван је у песмама као ратник и јунак.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Марјановић, Васојевићки главари, Пг 1929; Р. Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сар. 1935; М. Ђуришић, Први балкански рат 1912--1913, Бг 1960; Н. П. Шкеровић, Црна Гора на освитку ХХ вијека, Бг 1964; Ђ. Н. Јоксимовић, Војвода Лакић Војводић, Котор 1965; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914--1918, Тг 1969; М. Дашић, Васојевићи у устанцима 1860--1878. године, Пг 1992.

М. Вуксановић