ВОЈВОДА ПРИЈЕЗДА

ВОЈВОДА ПРИЈЕЗДА, епско име српског велможе, заповедника Сталаћа, погинулог после дуготрајног опирања турској опсади града. Према историјским подацима Сталаћ је пао 1413. Константин Филозоф, савременик збивања, сведочи да је град бранио „један од благородних... све док са кулом није сагорео, храбар као што су и у старини његови били". Судећи по Константиновој евокацији херојске традиције и законитостима настајања јуначке песме, не би било нелогично претпоставити непосредну поетску транспозицију догађаја. За сада је најстарији познати запис песме с почетка XVIII в. (ЕР, 70), а најпознатији, врхунског уметничког домета -- у Вуковој збирци (Смрт Војводе Пријезде, Вук II, 84). Поред поменутих песама, пронађено је још 11 варијаната (на готово целом балканском подручју), у којима, као и у ЕР, турски освајач обљуби мртву љубу В. П., чија је лепота и била један од покретача његове опсаде града. Вукова певачица, слепа Јеца, овај мотив изоставља, наглашава љубину активну улогу хероине, поенту ставља на њену верност мужу и храброст, равну његовом јунаштву. Одлуку да оде заједно са њим у смрт доноси сама: „Волим с тобом часно погинути,/ Нег' љубити на срамоту Турке;/ Нећу своју вјеру изгубити/ И часнога крста погазити." Ови формулативни стихови добијају кључну вредност, да би они који их следе, повезали дубоко људску, заветну брачну љубав са неприкосновеном дужношћу јунака према вољеној земљи: „Узеше се обоје за руке,/ Па одоше на беден Сталаћа,/ Па беседи Јелица госпођа: 'О, Пријезда, драги господару!/ Морава нас вода одранила,/ Нек Морава вода и сарани.'/ Па скочише у воду Мораву." У складу са највишим поетским захтевима епске поезије, браниоци града, иако војно поражени -- морални су победници. Освајач, који се није домогао основних јуначких атрибута противника (ни коња, ни сабље), нити жељене жене -- у ствари је губитник. Епилог то јасно показује: „Цар је Мемед Сталаћ освојио,/ Не освоји добра ни једнога./ Љуто куне Турски цар Мемеде: 'Град-Сталаћу да те Бог убије!/ Довео сам три иљаде војске, А не водим, него пет стотина'." У науци о народној књижевности дошло је до мешања Тодора од Сталаћа, такође историји непознатог јунака, са В. П., по свој прилици, због Вуковог указивања, још 1824. на постојање епске фабуле о опсади Сталаћа, у којој је заповедник града војвода Тодор. Радња се одвија у ширем контексту Тодорове женидбе, а Турци нападају на наговор проклете Јерине (Вук I, стр. 558). Занимљиво је постојање локалитета у околини Сталаћа и кутурноисторијских предања који се везују за В. П. име (нпр. Пријездино село).

ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, Наш народни живот, Бг 1923; В. Недић, Вукови певачи, Н. Сад 1981; Г. Геземан, Студије о јужнословенској народној епици, Бг 2002; Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића деспота српског, прир. Г. Јовановић, Бг 2007.

Н. Милошевић Ђорђевић