ВОЈНУК

ВОЈНУК, припадник војних јединица Османског царства састављених од хришћанског становништва, најчешће влаха-сточара и ситног племства. У османски војни систем ова установа уведена је после Маричке битке 1371. за време султана Мурата I и била је распрострањена у словенским областима империје -- нарочито у Бугарској, Србији и Босни од средине XV до XIX в. В. је могао бити обичан и царски. Обични је имао обавезу учешћа у ратним походима, док је царски в. бринуо о царској коњушници, коњима и ливадама и био под командом дворских службеника. Термин је словенског порекла, а због употребе арапског писма у турским документима могуће је различито читање и транскрибовање ове речи -- војнак, војнук, војнејк, војнок, војник, множина војнугâн. В. је за своју службу добијао на коришћење земљишне поседе -- баштине на које, за разлику од остале хришћанске раје, није плаћао порезе. Припадници ових јединица су порезе плаћали једино уколико су користили земљишне поседе изван додељених баштина и уколико су имали више од 100 оваца. Баштине се нису могле наслеђивати, него су даване искључиво новим в. који су могли бити синови или браћа в. који су их уживали. Поред сталних в. постојала је и војнучка резерва (voynuk zevaidi) из које су попуњавана упражњена места. Погинулог или онеспособљеног в. замењивали су синови или браћа, а уколико их није било, долазили су са стране. Војнучки одреди су се састојали од три-четири в. и називали су се копље (gönder), будући да су в. били наоружани кратким копљем. На једног в. долазила су по двојица-тројица помоћника или јамака. Најнижи војнучки чин био је лагатор. Више војнучке старешине биле су черибаше и војнучки санџак-бегови, а обично су били муслимани, за разлику од лагатора који су били хришћани. Институција в. била је накратко укинута ферманом из 1691. да би поново била обновљена 1693. Припадници ових јединица су били посебно значајни у пограничним деловима царства јер су вршили граничарску службу, извиђање и осматрање. Турски дефтери потврђују да је војнучка организација у српским крајевима била врло широка. У Смедеревском санџаку у XV в. сваких пет кућа давале су једног в. Дефтер Крушевца из 1516. наводи 1.000 в. оклопника.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ђурђев, „О војнуцима", ГЗМ, 1947, 2; Х. Иналџик, „Од Стефана Душана до Османског царства", ПОФ, 1953, 3--4; О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији 1459-1683, Бг 1974; М. Z. Pakalin, Tarih Terimleri ve Deyimleri Sözlüğü, 3, İstanbul 1983.

М. Маринковић