ВОЈНОВИЋ, Лујо

ВОЈНОВИЋ, Лујо, дипломатa, историчар, књижевник (Сплит, 15. IV 1864 -- Загреб, 18. IV 1951). По матури у Дубровнику права студирао у Загребу, а дипломирао и докторирао у Грацу (1892). Радио je као судски службеник у Загребу, адвокатски приправник у Сарајеву и Трсту; 1894--1896. водио властиту адвокатску канцеларију у Дубровнику. Од 1896. секретар црногорскога кнеза Николе, а од 1899. министар правде Црне Горе. Од 1901. до 1903. представник Црне Горе у Ватикану, а 1904--1906, на позив краља Петра I Карађорђевића, васпитач принца Александра. Од 1912. је шеф кабинета краља Николе; 1912--1913. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији. Од 1914. до 1917. заступао је Србију код владе у Риму. Као члан југословенске делегације учествовао је 1919. у раду мировне конференције у Версају. Од 1925. радио на пословима међународне интелектуалне сарадње у оквиру Лиге народа у Паризу. Рат 1941--1945. провео је у Загребу, повучен из јавног живота и пишући Кратку историју дубровачке републике. Књижевни рад почео је есејем Бранко Радичевић (1889). На себе је скренуо пажњу збирком песама у прози Дубровачке елегије (Зг 1898, Бг 1997, прир. З. Крстановић), која одаје искрено лирско виђење прошлости овога града-државе. Тематски је слична књига прозе Књижевни часови (Зг 1912), проницљив поглед аналитичног историчара и поете-лиричара у дубровачку прошлост. Као историчар, аутор је више расправа и монографија, од којих се истиче политичка студија Пад Дубровника I-II (Зг 1908) у којој је описао ситуацију у Дубровнику на размеђи XVIII и XIX в. Веома је значајна његова, објављена постхумно, Кратка историја Дубровачке републике (Њујорк 1962; Бг 2005, прир. И. Арсић), која обухвата раздобље од VII до почетка XIX в. Избор из дела изашао је у едицији Пет стољећа хрватске књижевности (приредио Б. Донат, књ. 63/I, Зг 1981).

Р. В. Јовановић

Захваљујући делу Дубровник и Османско царство (Бг 1898) изабран је 1900. за члана Sociétè d'histoire diplomatique у Паризу. Новцем добијеним од српског Министарства иностраних дела штампао је публикацију Далмација и Италија. (Dalmazia e Italia, Roma 1915). Залагао се за споразум између Италије и југословенске државе, према којем би Италији припали Истра, Задар и сва острва северно од Драча, док би се за Шибеник и Ријеку водили додатни преговори. Због оваквих ставова дошао је у сукоб са српском владом и хрватским политичарима. Поред тога, он је руској дипломатији предао предлог о формирању савезне југословенске државе под династијом Карађорђевића, коју би чинили Србија, Црна Гора, Далмација, Хрватска, Славонија, Бачка, Банат, Истра и слободни градови Ријека и Дубровник. Његов пројекат је садржао значајне елементе из програма Црне руке. Након I светског рата био је у саставу југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу, најпре као технички делегат у Етнографско-историјској секцији, а затим као делегат експерт. Током трајања конференције објављене су на француском и енглеском језику његове публикације о југословенском уједињењу, питању Далмације и односима са Италијом (Italie et Yougoslavie, Paris 1919; L'Unité Yougoslave, Paris 1919; La Question de l'Аdriatique, Paris 1919; Dalmatia and the Yugoslav Мovement, London -- New York 1920), а тим питањима се бавио пре (Српско-хрвацко питање у Далмацији, Спљет 1888; Вођ кроз Дубровник и остала мјеста, Дубр. 1898; Александријско питање (1572--1579), Бг 1905; Дубровник. Једна историјска шетња, Бг 1907; L'ora della Dalmazia, Firenze 1915; La Question de Trieste, Genève 1915; Dalmazia, Italia ed Unità Јugoslava, Genève--Lyon 1917; La Monarchie Française dans l'Adriatique, Paris--Barcelone 1917) и после конференције (Јадранско питање, Бг 1925; Борба за Јадранско море, Бг 1925; Histoire de Dalmatie, Paris 1934; La Révolution Française vue de l'Аdriatique, Paris 1937). Нека од дела из тог периода је објављивао под псеудонимима Аdriaticus и Illyricus. Одлуком краљевских намесника, донетом јануара 1938, постављен је за сенатора. Истицао је припадност угледној дубровачкој породици Војновића и то да не може бити друго него Србин, „приправан дати свој живот за славу и величину српског народа". За његово осећање српства Антун Густав Матош сматрао је да је више „постулат разума но симпатије и срца".

М. Гулић

ДЕЛА: Косто Војновић и сједињење (1861--1901), Задар 1912; Скромни помени о великом краљу, Зг 1922; Конкордат са Св. Столицом и наше национално питање, Зг 1923; La Civilisation Yougoslave, Paris 1925; Три говора сенатора Др Луја Војновића о општој, спољној и просветној политици Краљевине Југославије одржани у току буџетске дебате у Сенату 1938. године, Бг 1938; Васкрс Хрватске, Зг 1939; Trois aventures adriatiques, Paris 1972.

ЛИТЕРАТУРА: М. Цар, „Књижевни часови", Преглед, 1912, 3; Ћ. Чичин Шаин, „Др Лујо Војновић", Ново доба, 1934, 88; Б. Кризман, Б. Храбак (прир.), Записници са седница делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919--1920, Бг 1960; Н. П. Шкеровић, Црна Гора на освитку XX вијека, Бг 1964; А. Митровић, Југославија на Конференцији мира 1919--1920, Бг 1969; М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Бг 1973; Д. Р. Живојиновић, Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914--1920, Бг 1995; Р. М. Распоповић, Дипломатија Црне Горе 1711--1918, Пг--Бг 1996; И. Арсић, „Л. Војновић, Сјенима Дубровчана", Philologia Mediana, 2009, 1; Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић. У ратовима за национално ослобођење, Бг 2010.