ВОЈНОВАЗДУХОПЛОВНА МЕДИЦИНА

ВОЈНОВАЗДУХОПЛОВНА МЕДИЦИНА, грана превентивне медицине и медицине рада која проучава утицај летења и средине на организам пилота, астронаута, падобранаца, других учесника летења и путника и примењује специфичне методе медицинске заштите у спречавању негативног утицаја летења и настанак ванредних догађаја. Задаци ваздухопловне медицине за све учеснике летења су: селекција и здравствени надзор; физиолошки тренинг и едукација из ваздухопловне медицине; медицинска контрола, обезбеђење и збрињавање; организација и обезбеђење ваздушног транспорта повређених и оболелих; научно-истраживачки рад у области авиофизиологије, превентивне заштите, збрињавања и експертиза. Развој ваздухопловне медицине у свету почиње крајем XVIII в. са физиолошким испитивањима лекара балониста, а поготову након полетања првог авиона (17. XII 1903). Министарство Војске Србије формирало је Ваздухопловну команду 24. XII 1912. од два балона, шест авиона и Одељења голубара.

Историја ваздухопловне медицине у Србији почиње 1911, када је извршена прва селекција летача за ваздухопловство Краљевине Србије. Србија је била трећа земља у свету која се бавила овом селекцијом (САД од 1917). Од тада до II светског рата лекари ваздухопловне медицине били су у саставу Санитетског одељења Команде ваздухопловства Краљевине Југославије. Пуковник др Жарко Живковић био је дугогодишњи референт санитета у Штабу Команде ваздухопловства (1927--1941). У септембру 1922. донето је Правило о лекарском прегледу летећег особља у ваздухопловству, које је било у потпуности сагласно са међународним критеријумима. До тада критеријуми за питомце били су: да нормално чују, да немају гушавост, да су срце и плућа здрави, да имају здраве зубе и трбушне органе, да им је полни орган нормалан и здрав, да нису слабокрвни и да немају жлезде. Између два светска рата југословенска ваздухопловна медицина (нарочито ваздухопловна физиологија) била је једна од водећих у свету, располагала је и хипербаричном комором, а лекари су школовани у најбољим центрима у Француској и Немачкој. У овом периоду посебно је значајан рад др Ристе Петровића и др Николића, који, нажалост, нису наставили рад на овом пољу после II светског рата и повратка из заробљеништва. Краљевина Југославија је била једна од пет земаља која је 1941. имала уџбеник из ваздухопловне медицине, а који је написао пилот и лекар др Михајло Костић (Основи ваздухопловне медицине, Бг 1941, 500 страница).

У марту 1945. формирани су Југословенско ратно ваздухопловство (ЈРВ) и прва санитетска служба ЈРВ, а новембра 1945. и прва комисија за летаче са правом самосталног одлучивања. У саставу комисије били су: хирург, интерниста, неуропсихијатар, офталмолог, оториноларинголог и психолог. Први председник комисије био је пук. др Виктор Ђаков, а комисија је радила у Команди ваздухопловства у Земуну. Ради обезбеђења летења и лечење оболелих на аеродромима ЈРВ оснивају се амбуланте са стационарима од 30 кревета. Свој пуни замах ваздухопловна медицина добија са формирањем Ваздухопловномедицинског института. Лекари се усавршавају у иностранству од 1947, а САНУ 1948. организује једногодишњи курс из ваздухопловне медицине што је претеча специјализације из ваздухопловне медицине. Од 1949. организују се курсеви из ваздухопловне медицине (недељни, месечни и вишемесечни), а лекари се школују у СССР, САД и европским земљама где стичу магистарска и докторска звања. Родоначелници савремене ваздухопловне медицине у Србији били су: проф. др Руди Дебијађи, проф. др Александар Радовић, проф. др Стојан Џелајлија, проф. др Јован Давидовић. Написан је нови уџбеник Основи ваздухопловне медицине (Бг 1965). Специјализација из ваздухопловне медицине законски је регулисана 1977. у Југославији, Министарство здравља признаје специјализацију а ВМИ постаје 1981. наставна база ВМА где је 1983. завршило првих 10 специјалиста ваздухопловне медицине: Борис Арсов (Скопље), Никола Бјеговић (Бихаћ), Фејсал Борић (Мостар), Милорад Димић (Ниш), Вукашин Гојковић (Земун), Миодраг Јањушевић (Земун), Зоран Лолић (Задар), Павле Остојић (Земун), Владимир Плетикапић (Загреб), Љиљана Стијовић (ЈАТ) . Домети наше ваздухопловне медицине определили су Светску организацију за ваздухопловну и космичку медицину да свој 34. конгрес одржи 1986. у Сава центру у Београду са 500 еминентних стручњака. Специјалисти у овој области били су угледни чланови многих међународних удружења као што су: Међународна академија за астронаутику (Р. Дебијађи, Ј. Давидовић, Н. Ранковић, С. Кушић, С. Рудњанин), Међународна академија за ваздухопловну и космичку медицину (А. Ришави, Р. Дебијађи, Р. Пођанин, Р. Петровић) и др. Секција за ваздухопловну и космичку медицину основана је 1994. у СЛД.

Правовремено и потпуно медицинско збрињавање као предуслов има брзу евакуацију (транспорт) повређених и оболелих након указивања неопходне медицинске помоћи. Авион за транспорт рањеника први пут у свету употребљен је 15. XI 1915. у Србији (→ војни санитет). Ваздушни транспорт је у ирачком рату повећао преживљавање на 97%. У рату на простору бивше Југославије 1991--1992. ваздушним путем је евакуисано 78,3% повређених и оболелих, време транспорта било је краће 3,5--5,6 пута од копненог, а смртност 1% (у току копненог транспорта 4,3%). Данас у Србији постоје два овлашћена центра за ваздухопловну медицину: војни Ваздухопловно медицински институт и Jat Airways -- Ваздухопловномедицински центар -- Ординација медицине рада.

Ваздухопловни медицински институт је специјализована здравствена, образовна и научна установа Ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, која се сврстава међу најразвијеније установе ваздухопловне медицине у свету. ВМИ је основан 11. XI 1945. у Земуну као специјализована болница са 36 кревета за лечење повређених и оболелих припадника РВ и ПВО. Имала је хируршко, интернистичко, неуролошко, очно и ушно одељење, две операционе сале, лабораторију и кабинет за рендгенологију. Први начелник ВМИ био је капетан др Бранислав Остојић. ВМИ од 1946. почиње са селекцијом и прегледима летача, а 1947. се укидају болничка одељења и формирају лабораторије са кабинетима чиме ВМИ постаје и научна установа. Оснива се прва психофизиолошка лабораторија са кабинетом за електроенцефалографију. У периоду 1948--1952. издаје и стручни часопис Гласник ваздухопловне медицине. Оснивају се 1949. лабораторије за авиофизиологију и авиохигијену. Од 1954. почета је обука летача из ваздухопловне медицине са физиолошким тренингом у барокоморама, на тренажеру са избацивим седиштем, на центрифуги и уређају за демонстрацију илизија у току лета. Формирана је 1955. фарма са експерименталним животињама за фундаментална истраживања. Набављани су најсавременија опрема и уређаји: за мерење радарског зрачења (1964), за регистровање централне и периферне реографије (1967), за континуирано регистровање ЕКГ у току летења и падобранских скокова (1971), за анализу гласа и говора пилота (1975. први у свету), двокрака центрифуга (1978), за демонстрацију просторне дезоријентације (1985. први у свету, властите конструкције), нова хипербарична комора (1997). Спроведена истраживања довела су ВМИ у сам светски врх, а 34. светски конгрес ваздухопловне и космичке медицине одржан је 1986. у Београду. ВМИ је 21. V 1988. пресељен у новосаграђени савремени објекат на аеродрому Батајница, који је срушен у току НАТО бомбардовања 1999. Због тога је ВМИ 15. VII 1999. највећим делом пресељен у ВМА и са новим именом Институт за ваздухопловну медицину интегрисан у састав Завода за превентивну медицину ВМА. Институт је реорганизован 15. II 2010. и под старим називом ВМИ враћен у састав Ваздухопловства и противваздухопловне одбране ВС.

Досадашњи начелници ВМИ били су: Бранислав Остојић, Виктор Ђаков, Алфред Најфелд, Радомир Рајшић, Младен Ившић, Марко Јањић, Станко Плевник, Антун Ришави, Стјепан Јанеш, Алдександар Радовић, Војислав Богдановић, Миодраг Јањушевић, Милорад Дамњановић, Слободан Рудњанин, Миле Пребоч и Мирослав Павловић. Поједини лекари су постали пилоти (др Ј. Зупанц, др М. Јањушевић, др З. Шундрић и др.) или падобранци (др М. Петровић, др М. Димић, др М. Ђорђевић, др С. Андрејић и др.), а стечена искуства искористили су и у ваздухопловној медицини.

Данас у ВМИ ради 40 особа од којих су половина лекари специјалисти. Поред управе ВМИ има три организационе целине: Ваздухопловнолекарска комисија, Одељење за медицинско-психолошку експертизу и Одељење за ваздухопловну физиологију. ВМИ је одлуком Директората цивилног ваздухопловства од 18. VI 2007. постао Aero Medical Center број 001 у држави и има овлашћење за издавање уверења за обављене лекарске прегледе овлашћеног ваздухопловног особља по S-JAR-FCL-3 (Joint Aviation Requirements-Flight Crew Licencing). ВМИ, поред других здравствених, наставних и научних послова обавља и селекцију, редовне и ванредне прегледе за војне пилоте (оцењивање по критеријумима 1, 2 и 3) и за цивилне летаче (оцењивање по критеријумима 1 i 2 JAA (Joint Aviation Authorities) и FAA (Federal Aviation Administration-USA) летачких дозвола.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. С. Микић, Историја Југословенског ваздухопловства, Бг 1932; Војна енциклопедија, V, Бг 1973; С. Џелалија, „Развој ваздухопловне медицине код нас до II светског рата", ВП, 1997, 54(4); С. Рудњанин, Р. Дебијађи, „Ваздухопловна медицина у Југославији после II светског рата", ВП, 2003, 60(4); С. Рудњанин, „Како се појавила ваздухопловна медицина код нас?", ВП, 2007, 64 (12); З. Весић, Б. Поповић, Српски војни санитет, Бг 2009; Е. Ристановић и сар., Војномедицинска академија: у служби човека, здравља и отаџбине, Н. Сад 2011.

М. Игњатовић