ВОЈНОТЕХНИЧКИ ЗАВОД

ВОЈНОТЕХНИЧКИ ЗАВОД, технички ремонтни завод за оправку муниције и експлозивних средстава, основан у Крагујевцу 1851. Крагујевац као индустријски центар Србије почео се развијати указом кнеза Александра Карађорђевића 29. III 1851. којим се налаже пресељење ливнице топова из Београда у Крагујевац како би се избегла стална присмотра обавештајних служби Аустрије и Турске. У крагујевачкој Тополивници су 27. X 1853. изливенe прве четири бронзане топовске цеви са српским грбом на душнику. У Крагујевцу је формирана Артиљеријска управа која је имала следеће производне целине: Тополивница, Арсенал, Лабораторијум, Пушкарница и Барутана. Покрај управне зграде 1884. је направљена електрична централа снаге 3,7 КW („Зигмунт Шукерт", Нирнберг) која је напајала 30 сијалица. Отварању централе је присуствовао и краљ Милан Обреновић. То је било прво постројење за електрично осветљење у Србији, Заводи су имали осветљење пре краљевског двора. Први светски рат Војнотехнички заводи су дочекали спремни, радили су пуним капацитетом пружајући подршку јединицама на фронту. У том тренутку Заводи су запошљавали 4.000 радника. Аустроугарске и немачке војне снаге 1915. улазе у Крагујевац, а машине из В. з. демонтирају и као ратни плен преносе у Немачку и Бугарску. Пред почетак II светског рата крагујевачки В. з. је представљао индустријски војни гигант Србије, Краљевине Југославије, па и југоисточне Европе. Располагао је са: 12.000 алатних машина и 12.000 запослених радника. Немачке војне снаге су ушле у хале Заводa 11. IV 1941, када је већи део опреме заплењен и пренесен у Немачку. Крагујевац је ослобођен 21. X 1944, а у кругу опустошене фабрике затечене су 82 машине, од тога више од половине неисправних. Завод постаје Фабрика оружја НОВЈ, од 28. VIII 1945. добија име В. з. „21. oктобар", а 1946. мења име у „Црвена застава". Све до 50-их година прошлог века основна активност фабрике била је ревизија и репарација стрељачког оружја. Потреба војске Југославије за одржавањем постојећих средстава наоружања, а посебно система и средстава заплењених и добијених, на име помоћи, од савезника, захтевала је организовање одржавања, ревизије и ремонта убојних средстава. Посебан проблем су представљали одржавање, ревизија и ремонт муниције и осталих експлозивних средстава односно тзв. убојних средстава. У циљу решавања овог проблема 21. X 1950. од дела опреме којом је располагао В. з. у Крагујевцу, односно „Црвена застава", формиран је Технички ремонтни завод у Крагујевцу (ТРЗК), који је извршио ремонт стотине хиљада метака и експлозивних средстава наоружања Југословенске народне армије односно данас Војске Србије. ТРЗК је специјализована, савремено опремљена војна установа у саставу Министарства одбране Републике Србије, са високо развијеном технологијом и искуством рада на генералном и техничком одржавању убојних средстава за потребе оружаних снага. ТРЗК једини на територији Србије, а некада и СФРЈ, има заокружен систем одржавања убојних средстава. Кроз контролна испитивања и испитивања хемијске стабилности барута врши се надзор квалитета ускладиштених убојних средстава, од муниције за лично наоружање преко артиљеријске муниције свих калибара, мина свих врста, до невођених ракета за вишецевне лансере, а на основу добијених резултата предлаже и реализује њихово одржавање. ТРЗК израђује убојна средстава помоћне намене: вежбовна, маневарска, школска, опитна. Ова убојна средства су намењена за вежбање, обуку и извођење појединих врста испитивања убојних средстава или његових елемената, оружја, оруђа, лансера и других система. У сарадњи са Војнотехничким институтом освојена је израда низа елемената убојних средстава као што су: генератор гаса за метак 130 мм и 155 мм, израду елемената бомбе ручне, детонаторске појачнике за мине 82 мм и 120 мм (од ТНТ и флегматизованог хексогена), израда амбалаже за микропаковања (упаљач, бомба детонатор) и др. За потребе наручиоца ТРЗК врши пројектовање, израду алата и уређаја за одржавање убојних средстава, комплетних технолошких линија, као и пренос технологије, стручну помоћ и надзор. Велико искуство које ТРЗК има у реализацији свих нивоа одржавања убојних средстава, као и развијени капацитети за пројектовање и израду алата и уређаја који су намењени за ове специфичне технолошке процесе, омогућили су квалитетан инжењеринг у овој стручној области.

ЛИТЕРАТУРА: А. Стаматовић, Војни производни погони: прва савремена индустрија у Србији (1804--1878), ПИНУС, Записи, Бг 1997, 6; Војна привреда друге Југославије, 1945--1991, Бг 2001; С. Крстић, Технички ремонтни завод, Бг 2007.

Ј. Виличић