ВОЈНИК

ВОЈНИК, лице које учествује у војним походима или врши војну службу. Већ у средњовековној Србији положај в. је био правно уређен. После повратка с похода в. је имао право на одмор, па га ни суд није смео узнемиравати. Члан 61. Душановог законика предвиђа: „Када дође властелин с војске кући, или било који војник, ако га ко позива на суд, да остане код куће три недеље и потом да иде на суд".

Назив в. коришћен је и као назив за категорију нижег племства наслеђену из старијег периода, за баштинике који лично врше војну службу. Помињу се у XII в., а одржали су се до средине ХIV в., када су преведени у категорију властеличића. В. је имао право да се непосредно обраћа владару, па је један од „правоверних војника" обавестио Стефана Немању да се у његовој држави укоренила јерес. Према прастаром обичају, наоружани ратници присуствовали су племенским скуповима, касније саборима, па када се Стефан Немања одрекао престола, позвао је, поред осталих, „војводе и војнике". Почетком XIII в., зависно од друштвеног положаја и материјалног стања, становништво се делило на властелу, војнике и убоге, па су у складу са наведеном поделом изрицане и судске казне. За недозвољен развод брака, према Жичком натпису Стефана Првовенчаног, властелин је кажњаван одузимањем шест коња у корист краља, а в. са по два коња, што на посредан начин сведочи и о разликама у имовини. Властелину и в. који се противзаконито оженио свастиком, владар би одузео два вола, а ако то неко учини од убогих, давао би пола казне епископу. У начину кажњавања властеле и в. видљив је њихов непосредни однос према владару и држави, док то за убоге не важи, што је несумњив доказ да припадају истој феудалној класи.

Током XIII в. положај в. је деградиран, они не присуствују државним саборима, а често и не врше своју службу у корист државе и владара, него на поседима неког црквеног или манастирског властелинства. Када је краљ Милутин обнављао манастир Св. Никите код Скопља, потчинио му је село Глуси, „а у Глусима Калођурђа Репану и с местом Краставац". Овде није речено ко је Калођурђе, али је то саопштено нешто касније, пошто се поново дарује село Глуси „и војник који је ту звани Георгије Репана". Оваквих случајева је било много, а да није речено за некога да је „в.". О обавезама „в." саопштени су фрагментарни подаци у хрисовуљи коју је манастиру Св. Ђорђа Скоропостижног код Скопља издао краљ Милутин (1299/1300). Потчинивши манастиру село Речице, краљ Милутин даје у Речицама „и Калођорђа с децом и с њиховом баштином... да работају Светоме Георгију у војнички закон, а да им се коњ не товари, ни товара да воде". Наведени податак показује да је Калођорђе в., да поседује баштину, да је његово звање наследно и да своје обавезе извршава по „војничком закону" манастиру Светога Георгија Скоропостижног. Ако неки в. нема мушких потомака, његову баштину и звање могао је наследити зет. Такав је случај са неким Хранчом који је наследио тастову имовину, у оквирима властелинства манастира Св. Ђорђа Скоропостижног, па се добровољно потчинио цркви, „да је црквени војник у закон Светога Симеона и Светога Саве, и да им се коњи не товаре и товара да не воде". Наследност војничког звања је везана за баштину, коју је у конкретном случају наследио зет. Из наведеног случаја сазнаје се да је црквених в. било и на властелинствима манастира Студенице и манастира Милешеве, где су примењивани „закони" Светога Симеона и Светога Саве. Последњи по имену са статусом „в." био је Мароје Милошевић са Мљета из места Жаре (1366). Острво је све до смрти цара Уроша припадало Србији, па су се овде одржале поједине институције из старијег периода.

Назив је коришћен да укаже и на малобројан и привилегован слој влаха -- професионалних сточара. Влахе в. на манастирским властелинствима именовао је игуман, што значи да њихово звање није било наследно. Они не поседују баштине, али свакако имају право да носе оружје. На поседима цркве Св. Николе у Врању, власи в. које именује игуман били су обавезни да дају „покров црвени" (покривач), а остали власи да прерађују вуну и врше друге послове. Обавезе в. влаха детаљније су описане на властелинству Бањске, где је в. давао „окроју", неку врсту обуће, али није прерађивао вуну. В. и „ћелатор" били су обавезни да учествују у преношењу сира с планине у ниже пределе. Ћелатор је био дужан да напаса овце, а в. пастуве, што значи да је имао неопходна искуства у пословима око коња. Када би запретила опасност, тада би и в. и ћелатор ишли да пазе на овце. Обавезе в. влаха биле су усклађене са његовим друштвеним положајем. Категорију влаха в. преузели су касније Турци и прилагодили својој војној организацији.

М. Благојевић

Током Првог и Другог српског устанка (1804--1815) јављају се први облици војне обавезе у Србији. Војна обавеза је законски уведена 1807. и предвиђала је да из сваке куће у којој има три способна мушкарца војну обавезу има један, а уколико је у кући живело више од тројице мушкараца војну обавезу су имала двојица. Једна врста војне обавезе је могла бити замењена другом, као и међу задругарима, док су удовичке куће с малолетном децом биле ослобођене војне обавезе. У случају преке потребе у војску су могли бити позвани сви способни мушкарци. У Кнежевини Србији је војна обавеза институционално уведена Законом о устројенију народне војске из 1861. Војни обвезници су били сви способни мушкарци старости од 20 до 50 година. Истовремено је уведена и „стајаћа војска", која је била малобројна и састављена од в. који су посебним поступцима одабрани за служење војног рока. В. народне војске су се, према старосном добу, делили у три класе. Пошто је систем попуне војске у рату обвезницима који нису служили војни рок током Српско-турских ратова (1876--1878) показао низ мањкавости, по њиховом завршетку се приступило темљној реформи. Нов закон који је предвиђао обавезно служење војног рока за све способне мушкарце донет је 1883. Војни рок је трајао две године с посебним олакшицама за студенте и ђаке, али је често скраћиван услед финансијских тешкоћа. Војни обвезници су били подељени у три позива и последњу одбрану. Први позив је обухватао в. на одслужењу војног рока -- „стални кадар" и резервисте од 20. до 31. године живота, други од 31. до навршене 37. и трећи од 38. до 45. године старости. Последњу одбрану су чинили војни обвезници од 18. до 21. и од 45. до 50. године живота. Доношењем Устава из 1888. војна обавеза је постала и уставна категорија. Уз мање промене током темељних реформи Војске Краљевине Србије (1897--1900) и измене закона о војсци из 1901. такав систем војне обавезе у Краљевини Србији је остао на снази у време балканских (1912--1913) и I светског рата (1914--1918).

Након стварања југословенске краљевине, 1919. донет је низ уредаба којима је војно законодавство Краљевине Србије проширено на све области новостворене државе. Тим прописима је до доношења новог закона о војсци 1923. регулисан статус в. Законом из 1923, који се суштински ослањао на војне законе Краљевине Србије, било је дефинисано да војна обавеза започиње у 20. години живота и престаје у 50, да је општа и лична, те да се не може заменити или откупити. Лица из грађанства су стицала статус в. почетком служења војног рока који је у копненој војсци трајао 18, а у ваздухопловству и морнарици 24 месеца. Постојао је и „ђачки рок" у трајању од девет месеци у јединицама копнене војске и 12 у ваздухопловству и морнарици за матуранте и студенте, скраћени војни рок за једине храниоце породице, као и чланове „Сокола". В. су након одслужења војног рока превођени у резервни састав у којем су до навршене 40. године били обвезници оперативне, а од 41. до 50. године живота резервне војске. Гарантовано им је право на 15 дана редовног одсуства, али су због штедње често пуштани на одсуства и дуже током зиме. Јула 1940. је за све родове војске утврђен редовни војни рок у трајању од 24, скраћени од 18 и „ђачки" од 12 месеци. В. су могли бити унапређени у чинове каплара и поднаредника. У приправном, мобилном и ратном стању известан број државних чиновника, службеника локалних самоуправа, као и железничара, бродара и стручних радника у фабрикама и рудницима битним за функционисање ратне привреде, имао је обавезу да настави рад на свом послу, без права да га напусти, пошто су законом третирани као в. Током II светског рата права и обавезе в. у Југословенској војсци у отаџбини су регулисана законским прописима Краљевине Југославије, а у пракси је за њих често коришћен термин „борац". В. Народноослободилачке војске Југославије су у њене редове ступали на добровољној бази. На Другом заседању АВНОЈ-а новембра 1943. донета је одлука о увођењу опште војне обавезе којом су обухваћени сви грађани од 18 до 50 година старости. Почела је да се примењује у ширем опсегу тек од јесени 1944.

По завршетку II светског рата новим законом из 1946. прокламована је општа и лична војна обавеза која је почињала почетком служења војног рока у 20. години живота, а настављала се након његовог завршетка обавезом служења у резервном саставу оперативне војске до 40. и резервном до навршене 55. године живота. Војни рок је трајао две године, у ваздухопловству и тенковским јединицама три, а у морнарици четири године. В. су могли бити унапређени у чинове разводника, десетара и млађег водника. Припадало им је право на редовно одсуство и одређене новчане принадлежности. За неписмене в. организовани су аналфабетски течајеви. Изменама закона из 1962. војни рок је смањен на 18 месеци, односно 24 у морнарици, 1974. на 15 месеци и 18 у морнарици, док су високообразовани в. служили војни рок у трајању од 12 месеци; 1985. је за све родове и видове уведен војни рок у трајању од 12 месеци. Од 1987. је постојала могућност пријема „војника по уговору", који су вршили војничке дужности након одслуженог војног рока уз регулисан лични доходак, пензијско и социјално осигурање. Масовнији пријем в. по уговору започео је после трансформације Југословенске народне армије у Војску Југославије 1992. Статус в. у Војсци Југославије није се мењао до 2002, када је војни рок скраћен на девет месеци. Од 2006. до почетка 2011, када је обавеза служења војног рока одлуком Председника Републике Србије обустављена, војни рок је трајао шест месеци. Од тада се у Војсци Србије, поред официра и подофицира, налазе искључиво „војници по уговору", као и мањи контингент в. на добровољном служењу војног рока. В. који добровољно служе војску проводе у јединицама на обуци три месеца, док они који служе на курсу за резервне официре остају шест месеци. Законом су и даље задржане обавезе увођења у војну евиденцију и служења у резервном саставу.

А. Животић

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског, Бг 1898; Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Бг 1926; В. Ћоровић, „Житије Симеона Немање од Стефана Првовенчаног", Светосавски зборник, 2, Бг 1939.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави I, Бг 1931; К. Јиречек, Историја Срба II, Бг 1952; М. Благојевић, „Закон Светога Симеона и Светога Саве", у: В. Ђурић (ур.), Сава Немањић -- Свети Сава, Бг 1979; М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; М. Ј. Милићевић, Реформа Војске Србије 1897-1900, Бг 2002; Б. Димитријевић, Југословенска армија -- 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878-1903, Бг 2007.