ВОЈНИЧКА ПОЗОРИШТА,

ВОЈНИЧКА ПОЗОРИШТА, организациони облици позоришних активности при војним јединицама или у заробљеничким логорима. У току I светског рата многи српски глумци, као војни обвезници, повукли су се са српском војском у изгнанство; други су, или као војни заробљеници или као грађани-интернирци, одведени у разне заробљеничке логоре у Мађарској и Аустрији. И једни и други, најчешће у сарадњи с даровитим аматерима, оснивали су војничка и заробљеничка позоришта од којих су нека радила у току целог рата. Више глумаца и позоришних руководилаца, међутим, учествовали су у тешким ратним окршајима 1914--1915. и 1917--1918. Главни иницијатори позоришта у војничким логорима били су глумци помагани од војних јединица у којима су радили. У свим позориштима и њиховим програмима необично важну улогу одиграли су војни оркестри, цивилни музичари и цигански оркестри.

Позориште Југословенске дивизије је прво основано, a било је и највеће. Крајем марта 1916. део опорављених јединица са Крфа кренуo je на фронт ка Солуну и улогориo се на халкидичком полуострву у селу Захарџија. Како је у јединици било неколико познатих глумаца, дошли су на идеју да оснују позориште. У договору са командом основали су позориште Вардарске дивизије, која је касније добила име Југословенска дивизија. Историјски костими направљени су од џакова за храну, а затим фарбани и на њима рађене сликовите националне шаре. Разни оклопи, калпаци и коленице израђивани су од обичних лимених кутија од гаса, зејтина и конзервисане хране, а мачеви дељани од летава. Позорница је била изграђена под ведрим небом од дасака од сандука за муницију и неупотребљивих авионских крила. Пре прекоманде и почетка рада позоришта „Тоша Јовановић" овде су играли скопски глумац Сима Станојевић Шућур, који је био и управник, Антоније Пелагић, некадашњи управник позоришта „Слога", те глумци Никола Динић, Радован Раја Бојић, Рудолф Србољуб Хет, Милош Зотовић, Аца Рашковић, Ђура Маринковић, Антоније Гавриловић, Пера Мишић и пуковник Милан Прибићевић. Репертоар је био претежно националан. Више националних и страних комада пренето је из земље у изгнанство или су записивани по сећању будући да су старији глумци знали улоге напамет. Крајем 1917. војна јединица је за ово позориште у месту Доњи Пожар подигла велику позорницу са 600 амфитеатрално поређаних седишта, а могло је да прими још 800 особа. Пред позорницом је био уграђен оркестар са седиштима и пултовима. Позориште је од тада радило под врло повољним условима. До августа 1918. у њему је изведено сто представа. После распоређивања глумаца глумачка дружина била је састављена највећим делом од аматера -- интелектуалаца, чиновника, радника, занатлија, студената -- али и од глумаца (Сима Станојевић Шућур, Ђура Маринковић, Вукашин Биволаревић, Божидар Ђермановић Ђера). За организацију и изградњу позоришта најзаслужнији су, поред глумца Станојевића, били сликар Коста Милићевић, те резервни капетан и секретар Министарства грађевина Милан Радосављевић, стварни управник 1917--1918. У позоришту су, између осталих, изведени комади: Хеј, Словени, Ђидо, Коштана, Девојачка клетва, Зулумћар, Хајдук Станко, Војвода Брана, Обичан човек и Данак у крви. Код појединих комада чињене су поједине интервенције у тексту како би се идеја југословенства што више подвукла. Наредбом за покрет у Сараћиново, коју је ова јединица добила 30. VIII 1918, позориште је престало да постоји.

Позориште IX пука I Армије било је смештено у месту Црвена земља, код села Будимирци. Радило је од 20. Х 1917. до 27. VIII 1918. и дало 191 представу. Оснивач је био тадашњи професор а потоњи позоришни драматург и управник Радивоје Караџић, који је био управник и редитељ. Главни редитељ, а касније и управник, био је глумац Лазар Лазаревић, бивши члан путујућих позоришта и Српског народног позоришта у Новом Саду. Позориште је имало пространу зграду изграђену од јелових облица, доста пространу позорницу и 400 седишта. Зграда се налазила близу непријатељског логора, на око 1.500 м од ровова српске војске. Чланови позоришта били су углавном аматери, осим Михаила Радовића, глумца. У току рада позоришта у њему су свирала два војна оркестра: Дунавске и Моравске дивизије.

В. п. у Лазуазу код Бизерте (Тунис, Африка) било је највеће и, уз трупу „Тоша Јовановић", најзначајније в. п. у избеглиштву. Основали су га крајем 1916. глумац и редитељ Димитрије Гинић, проф. др Веселин Чајкановић и Јован Тановић, бивши уредник Политике. У оквиру војничког логора био је изграђен огроман амфитеатар са 5.000 седишта од тесаног камена и галерија са 1.000 места. Позорница се налазила под кровом, а за извођаче су изграђене две простране гардеробе. Од марта 1917, кад је после дужих припрема почео рад, до октобра 1918. изведено је 186 представа које је гледало око 800.000 гледалаца. Инвентар позоришта на крају је процењен на око 418.000 француских франака. Највећи део инвентара предат је Народном позоришту у Београду. У току 18 месеци на сцени позоришта у Лазуазу наступило је око 90 чланова, професионалних глумаца и аматера. На самом почетку у трупи је било само неколико професионалних глумаца -- Димитрије Гинић, Душан Животић, Душан Раденковић и донекле Душан Бурза -- али је убрзо Гинић позвао из болница и других база у Тунису и Алжиру Александра Златковића, Душана Цветковића, Косту Јованесковића и др. Њима се придружио већи број војника-аматера, претежно из редова студентске омладине и ђака теологије, међу којима су се истицали смислом за глуму Мирослав Крстић Штиха, Момир Николић, Сава Петровић, Никола Спасић и др. Посебан проблем представљао је недостатак глумица, па су женске улоге преузели војници. Репертоар је био родољубиво-националан: Бој на Косову, Хајдук Вељко, Кнез Иво од Семберије, Јазавац пред судом, Девојачка клетва, Суђаје, Ђидо, Подвала, Ивкова слава, комедије Трифковића, Стерије, Нушића, а од страних чак и Молијер. Публику су чинили пре свега наши војници, у мањем броју официри, затим гости из Бизерте, представници француске војске, међу којима је био почасни и увек радо виђен гост адмирал Гепрат, представник француске владе у Тунису Режан Алапети, домороци Тунижани, те енглеске и француске болничарке. Војници су имали бесплатан улаз, а официри су плаћали један франак. Тим новцем купована је шминка, гардероба и др.

В. п. „Тоша Јовановић" у Водену и Солуну. Михаило Лазић Чичко, управник позоришта „Тоша Јовановић", учинио је прави подвиг када се из Битоља са целом трупом, добрим делом библиотеке и гардеробом пребацио у Солун у Грчкој. У прво време неки глумци, па и сам Лазић, били су по разним јединицама. После брзе реорганизације позориште је по одобрењу начелника штаба Врховне команде од 31. I 1917. давало представе у солунском позоришту „Одеон". Отпочело је представом Обичан човек и дало око 50 представа у Солуну и гостујући у Реконвалесцентном одељењу у Зејтинлику и у допунској команди у Микри. Од 20. VIII 1917. Врховна команда пребацује позориште у реконвалесцентно одељење у Водену, где је стално боравило између 3.000 и 4.000 војника. Бесплатне представе игране су за официре и војнике, а увече за грађанство и официре уз наплату улазница. Позориште је радило у Водену до 20. IX 1918, када је по наређењу министра војног поново прешло у Битољ и тамо отпочело рад 28. Х 1918. У овом позоришту играли су професионални глумци, а само ретко за масовне сцене као статисти и у хору учествовали су аматери. Као редитељи радили су Драгољуб Гошић, Јосип Осипович Шувалов, Родољуб Бујдић и Радомир Савић. Глумачку дружину сачињавали су: Страхиња Петровић, Стеван Јовановић Штефи, Радован Раја Бојић, Никола Јовановић, Коста Илић, Никола Динић, Лаза Лазаревић, Драгољуб Лазовић, Сима Станојевић Шућур, Милосав Мирковић, Добривоје Кандић, Катица Лазић, Љубица Јовановић Штефи, Зденка Станисављевић, Вилма Хет Јовановић, Даница Милићевић и др. Репертоар је био врло разноврстан, као да је позориште радило у мирнодопским условима. Дало је укупно 211 представа, као и по једну представу у Вертекопу и Енглеској болници у Водену.

Позориште на Корзици. У избеглиштву на Корзици било је око хиљаду српских избеглица, међу којима и глумци Владета Драгутиновић, као тумач енглеске мисије; Милоје Достанић, Јосиф Срдановић и др. Финансирани од енглеске мисије основали су 1916. позоришну дружину која је давала представе у Позоришту Светог Габријела на Наполеоновом булевару у Ајачију. Под патронатом префекта Корзике и угледних енглеских и француских дама 7. и 8. марта 1916. изведене су две представе комада Ђидо у корист француских ратника и рањеника. То је била прва представа у историји нашег позоришта која је изведена у иностранству, на Западу.

Позориште у Болдогасоњу у Мађарској било је најбоље организовано и највеће српско заробљеничко позориште. Прво је основан веома добар хор којим је доцније дириговао композитор Љубомир Бошњаковић, а потом и оркестар. У логор су потом стигли књижевници Сима Пандуровић, Трифун Ђукић, глумци Милорад Тоскић, Бошко Николић, Милорад Миле Милутиновић, даровити аматер Душан Крстић и проф. Драгиша Боричић. Позориште је за представе добило једну бараку у коју је уведено електрично осветљење и од новембра 1916. до пред крај 1918. извело је 69 представа. Позоришне представе приређиване су и у заробљеничким логорима у Неђмеђеру и Нежидеру у Мађарској, у Хајнигсгрину и Ашаху у Аустрији, те у Паничереву у Бугарској.

И током II светског рата у НОБ организоване су позоришне активности како при партизанским јединицама тако и при заробљеничким логорима. Уметничко партизанско позориште у Ужичкој републици. Ужице је ослобођено 24. IX 1941, а већ 28. или 29. септембра основана је при Ужичком партизанском одреду „Димитрије Туцовић" Уметничка чета којом је командовао проф. Војислав Вељић. Иако је основни садржај њеног рада било припремање и извођење уметничког програма, она је имала облик војне формације и вршила и војничке дужности. Чета је имала свог командира и политичког комесара. Бројно стање чете кретало се између 80 и 90 чланова и попуњавало се борцима из других јединица, омладинцима и радницима из града, члановима раније забрањеног ужичког КУД „Абрашевић", културно-уметничке секције Државне реалне гимназије и Учитељске школе у Ужицу. У састав чете ушао је и део војне музике ужичког гарнизона бивше југословенске војске, солиста Мариборске опере Фридрих Емануел и др. У појединим секцијама било је и избеглица из Босне, Херцеговине, Хрватске и Словеније. На делатност чете утицали су и Митра Митровић, Маријан Стилиновић, др Душан Недељковић и Јурица Рибар. Знатне заслуге за оснивање Драмске или Позоришне секције имао је Милутин Чолић, даровити позоришни аматер и потоњи истакнути филмски рецензент и стручњак. Секција се касније на плакатима називала Уметничко партизанско позориште, а обилазило је и остала ослобођена места у ужичкој области и било у ствари Позориште Ужичке републике. Позориште су водили и у њему режирали проф. Михаило Делибашић, глумац Љубомир Лаловић и Добро Симић. Као редитељи повремено су сарађивали и Митра Митровић и Маријан Стилиновић. Посебна техничка секција бринула се за декорације и костиме. Секцију је водио арх. Никола Рајић, који је био и сценограф, касније запажени филмски редитељ, а као сликари сарађивали су Чедо Јевтовић, Ђорђе Маринковић, проф. Драгољуб Вуксановић и сликар Пиво Караматијевић. Трупу су сачињавали глумци Љубомир Лаловић, Миле Бркић, Ђуша Гашић и аматери Милутин Чолић, Филип Марјановић, Добро Симић, Драгољуб Станић, Брана Ћеловић, Велимир Вељић, Божидар Богдановић, Мића Жеравчић, а од жена Душанка Јевтић и Косовка Божић. Репертоар сведочи и о васпитним и уметничким амбицијама Позоришта. Тако је Позориште извело: Мати К. Чапека, Како се калио челик Н. Островског у драматизацији Маријана Стилиновића, Буна на дахије у Србији 1941, драматизација позоришног колектива према народној песми Почетак буне на дахије Ф. Вишњића, затим драмолет Б. Нушића Кнез Иво од Семберије. Спремани су и Шекспиров Кориолан и Нушићава драма Хаџи Лоја, али нису изведени због повлачења из Ужица. У плану је био чак и Гетеов Егмонт. Са Позориштем је сарађивао и оркестар са 27 свирача под управом проф. Антона Брезника. Главни организатор музичке делатности био је проф. Драгољуб Јовашевић. Све представе извођене су у великој сали Соколског дома, која је могла да прими око 1.500 посетилаца.

Казалиште народног ослобођења Југославије основано је 1942. на ослобођеној територији у Босни. Деловало је при Врховном штабу Народноослободилачке војске и партизанским одредима Југославије и озваничено у Бихаћу, после Првог заседања АВНОЈ-а када је добило Статут и декрет о оснивању, који је 10. I 1943. потписао повереник за културу и уметност Веселин Маслеша. Оснивачи су били: уметнички руководилац, глумац и редитељ Вјекослав Афрић, глумци Салко Репак, Јожа Рутић, Ивка Рутић и Милан Вујновић, кореограф и балетски играч Георгије Жорж Скригин и музичар Звонимир Цвијовић. У КНОЈ-у је активно деловало око 60 уметника, међу којима и: Нада и Браслав Борозан, Никола Херцигоња, Јунус Међедовић, Аника Радошевић, Оскар Данон, Никола Поповић, Љубиша Јовановић, Мира Сањина, Андреја Прегер и др. Од прве представе 1. V 1942. у Кореници до последњег заједничког појављивања 12. XI 1944. у ослобођеном Београду Казалиште је играло 900 пута, а уметници у њему су прешли 18.000 км и то у Босни, на Вису и у Барију у Италији где су давали приредбе за наше и савезничке рањенике. У репертоару Казалишта на почетку су биле рецитације, скечеви, шарени програми, а повећавањем ансамбла створени су услови и за извођење целовечерњих драмских дела, балетских и фолклорних тачака, хорског певања итд. Тако су изведени комади Бранислава Нушића Аналфабета, Сумњиво лице, Народни посланик, Стеријин Кир Јања, Јазавац пред судом Петра Кочића, Његошев Горски вијенац, Просидба А. П. Чехова, Најезда Л. Леонова, Руковети Стевана Мокрањца, Славенске игре А. Дворжака, Рапсодија у плавом Џ. Гершвина итд.

После муњевитог слома и брзе капитулације Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. у општем расулу у редовима југословенске војске хиљаде наших војника и официра нашло се у заробљеничким логорима Немачке, Аустрије и Италије. У заробљеништву су задржани само Срби, Црогорци, Јевреји и мањи број Словенаца. У Нирнбергу се 1941--1943. налазио велики логор заробљених официра бивше југословенске војске, тзв. Офлаг XIII Б у којем је једно време било 13.000 лица. Пошто су се током времена због национално-политичких разлога или због болести неки вратили у земљу, у логору су остали само официри српске националности. У логору је формирано више оркестара, хор и неколико позоришта различите оријентације. Утемељила их је група ентузијаста са намером да у логору створи што разноврснији и динамичнији живот и олакша боравак у заробљеништву. Били су то: др Ранко Младеновић, проф. Боривоје Стојковић, књижевник Милан Богдановић, сликар и сценограф Станислав Беложански, диригент и композитор Предраг Милошевић, музичар Ђорђе Караклајић, драмски уметници Александар Рашковић, Драган Јовановић, Светолик Никачевић, Александар Аца Радовановић, Душан Антонијевић, Предраг Динуловић, Обрад Недовић, Млађа Веселиновић и многи други непрофесионалци, блиски музичкој и позоришној уметности. Већ у јулу 1941. у најтежим условима основано је Народно позориште Офлага XIII Б, а почетком 1942. група „Боем" -- два најактивнија позоришта нирнбершког логора. У репертоару су била заступљена дела домаћих аутора: Стеријина Покондирена тиква, Подвала Милована Глишића, Зона Замфирова Сремца--Бунића, Нушићеви комади Ожалошћена породица, Сумњиво лице, Народни посланик, Госпођа министарка и др. Посебно се памтила друга реприза Коштане из 1944. када је, усред представе, суфлер Милош Влаисављевић објавио вест да је ослобођен Београд. Као посебан догађај у логору памти се и концерт истакнутог солисте Београдске опере Станоја Јанковића који је своје гостовање у Нирнбершкој државној опери искористио да, уз дозволу немачких власти, посети заробљене сународнике у оближњем логору.

Позориште „Боем" деловало је као специфична уметничка група позната по музичком, балетском и рецитаторском програму. Око њега су се окупљали већином млађи заробљеници, а програми су били пуни алузија на нељудско понашање Немаца и колебљиво држање неких официра из сопствених редова, па су били строго цензурисани, а представе често забрањиване. Позориште су водили: књижевник Милан Богдановић, проф. Обрад Недовић, инжењер Мика Ристић, глумац Душан Антонијевић, пијаниста и композитор Алексеј Бутаков и композитор Ђорђе Караклајић. Касније, када су неки од ових чланова управе били пребачени у друге логоре, за председника уметничког одбора позоришта изабран је редитељ Радослав Веснић, а потом новинар Јарослав Ристовић.

Друга значајна културно-уметничка и позоришна активност била је у заробљеничком логору у Оснабрику VI Ц и VI Д. Већ у јуну 1941. приређиване су под ведрим небом забавне вечери састављене од народних песама и рецитација, да би се постепено родила уметничка група која је од јесени играла у једној за то преудешеној бараци. Извођени су одломци и сцене из Отела и Јулија Цезара, Пута око света и Подвале. Најистакнутији чланови групе били су члан НП у Београду Драгољуб Гошић, проф. Бранко Јовановић, судија Владан Батавељић, а у музичким аранжманима Слободан Шутић. Временом је дошло до оштре поделе међу заробљеницима на идеолошком и политичком пољу и кад је маја 1942. стигла група заробљеника премештених из нирнбершког логора, образована је нова уметничка група у којој је председник и вођа музичке секције био члан Опере НП у Београду Милорад Јовановић а вођа драмске секције глумац Драгољуб Гошић, који се због болести убрзо повукао. Када се и Милорад Јовановић повукао, заменио га је проф. Бранко Јовановић који је пре рата завршио Глумачко-балетску школу у Београду. Група је извела у одломцима Пер Гинта Х. Ибзена, На леђима јежа С. Јаковљевића, те Стеријину комедију Кир Јања. Знатно је појачана добрим извођачима доласком у јулу 1943. нове партије заробљених официра из Хамелбурга. Од 1942. до 1944. изведене су 24 премијере од којих: Севиљски берберин Бомаршеа, Ревизор Гогоља, Артиљерија рустикана према Маскањијевој опери пародија Бране Цветковића, На крају пута Шерифа, Улични свирачи Шурека, Др и Ожалошћена породица Нушића, Дорћолска посла Станојевића, Ослобођење Косте Шљуке Петровића, Вода са планине Ђоковића--Плаовића и У затишју Дојчиновића. Као редитељи радили су краће или дуже време: Драгољуб Гошић, Бранко Јовановић, Душан Антонијевић, Милан Барић, Александар Јанковић и Бошко Бабовић. Међу извођачима истицали су се и запажени аматери: Бранко Јовановић, Александар Јанковић, Владан Батавељић, Милан Милић, Бора Пајић, Трифун Миладиновић, Јован Хаџић, Илија Ђукнић, Сава Стојић, Ђорђе Новаковић, Драгослав Ђурић, Божидар Весковић, Слободан Кочовић, Слободан Ђорђевић, Слободан Милић, Момчило Сентић и Драган Сарић. Послове сценографа, декоративног сликара, електричара и уопште техничког аранжирања позорнице радио је Божидар Нешковић, који је био и један од оснивача ове уметничке групе.

Запажени су били и индивидуални напори на културно-уметничком плану истакнутих позоришних уметника Мате Милошевића у Војничком заробљеничком логору крај аустријског села Гнејксендорфа, глумца и редитеља Витомира Богића и академског сликара Павла Васића у заробљеничком логору у Аверсу, недалеко до Напуља.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гинић, Мој живот, Бг 1924; Б. Швабић, Старим трагом, Бг 1930; Позориште у револуцији, Н. Сад 1966; Ж. Скригин, Рат и позорница, Бг 1968; С. Јанић, „Српско војничко логорско позориште у Лазуазу", Театрон, 1974, 1; Ђ. Радишић, „Драмски класици на партизанској сцени", Тетрон, 1974, 2; Б. Борозан, Уметност у НОБ-у, Бг 1977; М. Гаковић, Путем Казалишта народног ослобођења Југославије, Сар. 1978; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Р. Жижић, Оснабрички звуци и одјеци, Бг 1981; А. Нешић, Славље с разлогом, Бг 1983; Ђ. Протић, Казалиште револуције, Књажевац 1983; М. Гаковић, Пјесма нас је одржала... Партизанске сценске приредбе у Јужној Италији и Ел Шату крајем Другог светског рата, Сар. 1985; С. Костић, „Партизанско позориште у ослобођеном Ужицу 1941", Театрон, 1986, 53/54/55; В. Петровић, Српска војничка позоришта 1916--1918, Бг 1992; О. Марковић, Владета Драгутиновић, Бг 1993; М. Гаковић, Позоришта југословенских заробљеника у Другом светском рату, Бг 1996; Л. Николић, Србијо, мајко и маћехо, Чајетина 2010; Б. Мајданац, Позориште у окупираној Србији, Бг 2011.

О. Марковић