ВОЈНИ КОМУНИТЕТИ

ВОЈНИ КОМУНИТЕТИ, слободне градске општине формиране у оквиру Војне границе Хабзбуршког царства. У оквиру честих реорганизација Војне границе, 1747. дошло је до стварања граничарских регименти и почетка милитаризације Границе, у коју се уклапало и формирање слободних градских општина -- комунитета, као средишта занатства и трговине, односно, као тржишта за аграрно-сточарске производе граничара и центара за њихово снабдевање неаграрним производима, односно, мануфактурном и фабричком робом увоженом из већих центара у Хабзбуршкој монархији и изван ње. На степен в. к. прва је 1748. уздигнута Стара Градишка, коју су следили исте године Петроварадин, 1749. Земун и Карловци, а потом и Митровица, Винковци, Брод, Петриња, Костајница, Бјеловар, Карлобаг, Иванић, Госпић, Огулин, Сењ, као и касније Панчево, Бела Црква и Карансебеш. Стварање комунитета било је повезано са довођењем занатлија из Немачког Рајха, од којих се очекивало унапређење привреде, а којима је требало осигурати повољније услове за рад ослобађањем од непосредне војне службе, од работних и других обавеза, које су теретиле варошко становништво пре тога. То је требало постићи увођењем грађанске управе, издвајањем комунитета из састава граничарских регименти и њиховим потчињавањем директно главним (генералним) командама, а преко њих Дворском ратном савету у Бечу. У први мах магистрат комунитета имао је само управну власт, а од 1753. стекао је и одређене судске компетенције. Магистрат су чинили градски судија (Stadtrichter), 3 одборника (присежника, сенатора) и синдик као правно лице. Они су представљали уже колегијално тело у којем синдик није имао право гласа него само тзв. votum informativum. Поред њих, постојало је Унутарње веће од шест плаћених чланова и Спољно веће или савет од 12 неплаћених чланова али ослобођених од кулука, патрола и ноћних стража. Спољно веће било је, заправо, саветодавни орган у градским економским пословима; његови чланови су, наизменично, присуствовали полицијским истрагама и суђењу и излазили на извиђање штете почињене у граду и градском атару. Магистрат је имао још и благајника, плаћене пандуре, курире и четвртаре (фиртелмајсторе) који су обављали неки вид полицијског надзора у својим градским четвртима. Овако је било у Земуну, а уз неко мање одступање и у другим комунитетима. Магистрати су обнављани сваке треће године. Магистрат је био и првостепени суд у свим грађанским и мањим криминалним случајевима. Пресуде на веће казне упућиване су на потврду Апелационом суду при генерал-командама, а у посебним случајевима и Дворском ратном савету. Поред тог магистарског суда постојао је и суд изабраних грађана од по три члана, првенствено трговаца, који је решавао спорове из ортачких, трговачких послова.

Живот у комунитетима текао је према Норми из децембра 1754, у којој су била садржана наређења и упутства у погледу избора градских магистрата, судске процедуре и апелације, односа према граничарским региментама, санитетским прекршајима, кријумчарењу, јавној безбедности, комунитетским дажбинама и располагању општинским приходима, обавезама чиновништва, трговини, шумским таксама, купопродаји земљишта, закупима, порезу, односу према страним лицима, царској војсци, школству, сирочадској имовини и другом чему из живота комунитетске заједнице. Званични језик комунитетске администрације био је немачки, али су поднесци грађана примани и на њиховом матерњем језику.

Становници комунитета делили су се на грађане, контрибуенте, привилегована и заштићена лица. Грађана није било много, а право на грађанство није било наследно. Могли су га имати само трговци и занатлије са непокретном имовином, угледне, моралне и за град заслужне личности. Грађанин је за своје „писмо" (Bürgerbrief) плаћао 6--12 форинти, а био је ослобођен војне службе, откупљивао се од општинског кулука, није могао бити кажњаван телесно него само новчано, а казну је издржавао у тзв. грађанском затвору. Имао је право жалбе генералној команди, право на одору сличну племићкој, као и на припасавање сабље. У категорију контрибуената спадали су мање имућни трговци и занатлије, а од имућнијих они који нису имали моралне квалитете за грађане, затим виноградари, надничари, бећари и грађански синови пре стицања привилегованог грађанског статуса. И они су уживали опште комунитетске благодети, али је свака њихова породица била обавезна на кулук (работу) у натури за општину, и то бесплатно, 12 дана годишње, као и на четири дана рада за сваки комад теглеће марве (коња и волова). Контрибуенти су подлегали телесном кажњавању које је спровoђено јавно, батинањем на „дерешу" пред зградом магистрата у присуству шефа полиције, лекара, синдика, добошара и батинаша. Деца контрибуената била су слободна у избору своје будуће професије. Међу привилегована лица убрајани су свештеници, племићи, официрске удовице и хонорациори, односно „учена класа са дипломама", као што су лекари, магистратски чиновници, пензионисани официри, професори и учитељи. Они су уживали сва грађанска права, али нису могли бити бирани у органе локалне власти. Ово се односило и на племиће који су, за разлику од оних у жупанијама, ипак плаћали порез и били обавезни и на обављање општинског кулука и подвоза, од којих су се новцем откупљивали, јер би за њихов статус било недостојно да их обављају „у натури", у работи. Државне власти су, по правилу, у комунитетима у свему предност давале грађанима и хонорациорима немачке народности, посебно у магистратима иако су Немци били у мањини у односу на домаће поданике.

У време цара Јозефа II, у складу са општом централизацијом у држави, а и због злоупотреба и неправилности у раду појединих комунитетских магистрата, настојало се и са ограничавањем права комунитета. За све њих постављен је мајор Тадија Естерајхер у својству комесара који се мешао у рад градских управа, смењивао и кажњавао чиновништво, ограничавао изборно право грађана и настојао да смањи број привилегованих грађана у њима. Најзад, 1787. дошло је до укидања тзв. малих комунитета, као што су били Митровица, Винковци, Брод, Стара Градишка и Бела Црква, који су деградирани на тзв. штабска места, чији је положај побољшан одлукама из 1827, иако ни тада није био изједначен са положајем граничарских в. к. За преостале комунитете обнародован је Регулатив који ће, уз касније мање допуне, постати главна правна основа њихове егзистенције до укидања Војне границе. Регулативом је, као битно, ограничена комунитетска самоуправа па градски судија није био изборно лице, као пре тога, него један официр у рангу капетана, којег је именовала генерална команда. Од четворице сенатора (већника) двојицу је, из реда официра, постављала генерална команда, а другу двојицу бирао је тзв. грађански одбор од 12 лица, који је у споразуму са магистратом постављао командант бригаде, и још 12 грађана-изборника, које је одређивао магистрат комунитета. Синдик и градски писар улазили су у круг одборника (већника); добили су право гласа а постављала их је виша војна власт. Остале чиновнике и службенике, на предлог магистрата, такође је постављала генерална команда. И судске компетенције магистрата унеколико су ограничене а у свему су били појачани надзор и контрола од стране војне власти над грађанском управом, у којем смеру су ишле и накнадне одредбе, тумачење и прецизирања у вези са Регулативом. Државни кулук је укинут, али не и подвоз војних лица и опреме. Поред тога, комунитети су били обавезни да устроје компаније домобрана (Landwehr) и да их једном недељно увежбавају у војној вештини. Официре домобранаца, на предлог магистрата, именовала је генерална команда. Иначе, та војна формација малог значаја била је предвиђена само за службу у тврђавама кад је стајаћа и граничарска војска из њих упућивана на ратиште.

У првој половини XIX в., поред наведених, није било значајнијих организационих, управних и правних промена у комунитетима и штабским местима, који су остварили значајан економски, урбани и културно-просветни напредак, као и пораст становништва, што се може рећи посебно за Земун као највећи војно-граничарски комунитет са око 9.000 становника и једно од најзначајнијих трговишта на главном путу од Солуна до Беча. Све у свему, в. к. су испунили очекивања њихових твораца и дали врло значајан допринос развитку Војне границе, иако је њихова самоуправа ограничавана и никад није досегла онај степен на којем је била у слободним краљевским градовима у Угарском провинцијалу.

ИЗВОР: С. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Н. Сад -- Ср. Карловци 1972.

ЛИТЕРАТУРА: Fr. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, Wien 1875; И. Рајић, Прилог проучавању прошлости града Митровице у XVIII веку, Ср. Митровица 1951; К. Петровић, „Карловци и карловачко становништво од 1753. до 1815", ИЧ, 1959, 9--10; Л. Ћелап, „Земунски војни комунитет (1717--1881)", Споменик САНУ, 1967, 19; С. Гавриловић, Митровица -- Трговиште у Срему XVIII и XIX века, Бг 1984; „Граничарски војни комунитети и штабска места", ЗМСИ, 2002, 65--66; С. Радовановић, Петроварадински комунитет 1702--1849, Петроварадин 2006.

С. Гавриловић