ВОЈНА БОЛНИЦА У БЕОГРАДУ

ВОЈНА БОЛНИЦА У БЕОГРАДУ, почела је са радом 1. XI 1909. као Општа в. б. Први управник најмодерније болнице на Балкану био је санитетски потпуковник др Роман Сондермајер. Болница је имала 400 болесничких постеља и одељења: хируршко, унутрашње (и за заразне и нервне болеснике), очно и кожно-венерично. Болница је опремљена и рендгеном, лабораторијом и зубном станицом. За време балканских ратова сви начелници су замењени резервним санитетским официрима, а на своја места су се вратили после рата. За време балканских ратова радило је више мисија Црвеног крста у овој болници: Чешка мисија (проф. Рудолф Једличка на I одељењу), Руска мисија (доц. Софотеров), Московска мисија (др Николај Холин) и Немачка мисија (познати берлински хирург проф. Рудолф Клап, на II одељењу). За време I светског рата у болници је радила америчка мисија са др Едвардом В. Рајаном на челу, који је својим преданим и стручним радом много задужио српски народ. Њему је често помагала др Славка Михаиловић, једини преостали хирург на Суботићевој клиници за време окупације. Непосредно после I светског рата у болници је било завојиште Дунавске дивизије, а управник је поново био Роман Сондермајер. Општа в. б. је 1922. претворена у Сталну в. б. Прве армијске области. Управник ове болнице до 1922. био је пуковник др Чеда Ђурђевић, а потом пуковник др Сава Поповић. Због војноорганизационих проблема, ово је период стагнације в. б. Лекари в. б. узели су знатно учешће у формирању Медицинског факултета у Београду. Тек доласком ђенерала др Јордана Стајића за начелника санитета ова болница је 1930. преформирана у Главну в. б., чиме јој се даје и академски значај, поред лечења као основне функције. Приликом свечаног отварања, којем је присуствовао и краљ Александар I, ђенерал др Јордан Стајић открио је спомен бисте ђенералу др Сими Карановићу и пуковнику др Михаилу Марковићу пред зградом Управе Главне в. б., спомен-плочу Роману Сондермајеру на Хируршком одељењу и спомен-плочу погинулим и умрлим лекарима, апотекарима и њиховим помоћницима у ратовима 1912--1918, која је постављена у фоајеу Управе Главне в. б. На овој спомен-плочи уклесано је 238 имена: 167 лекара, 24 медицинара, 25 апотекара и 22 апотекарска помоћника. Главна в. б. 1930. имала је 780 болесничких кревета, а 1933. основано је још једно хируршко одељење. Управници болнице били су санитетски бригадни ђенерали: др Жарко Трпковић (1933), др Милан Димитријевић (1934) и др Ђорђе Протић (1936). После ширења капацитета 1937. и 1939, болница је имала 1.200--1.500 кревета. У овом периоду почиње и образовање лекара специјалиста. Стремљења је најбоље изразио 1934. начелник санитета генерал др Жарко Рувидић рекавши да „Главна в. б. неће бити само највећи и најбоље уређен болнички центар у нашој војсци, него и наша војномедицинска школа слична Војномедицинској Академији у Лењинграду (Санкт-Петербург), Јозефинум-у у Бечу, школи Val de Grâce у Паризу, где ће се спремати будуће генерације наших војних лекара да наставе рад у војној медицини тамо где ми станемо". После окупације Југославије (1941) болница је била у надлежности владе Милана Недића и наставила је с радом у смањеном обиму. Октобра 1944. Санитетско одељење Врховног штаба преузело је ову болницу и прогласило је за Главну в. б. НОВЈ. За управника је постављен пуковник др Иван Павлетић, до тада шеф хируршке екипе Прве пролетерске дивизије. У октобру 1944. болница је имала 761 кревет са 744 рањеника и болесника. У њој су радила 32 лекара, од којих 4 хирурга. Затечено стање у болници било је лоше, а део зграда био је оштећен приликом савезничког бомбардовања Београда у априлу и мају 1944. Током рата у болници је било насељено око 120 станара са породицама, што је отежавало рад и спречавало ширење болничких капацитета. У свом саставу болница је имала Прво и Друго хируршко одељење. Због великог прилива рањеника са фронта број кревета се повећавао, како у самој В. б. тако и у другим болницама у Београду, које су јој биле административно припојене. Тако се под називом Главна в. б. НОВЈ, после ослобођења Београда, подразумевао комплекс болничких установа који су чиниле: В. б., Железничка болница (196 кревета), Градска болница (276 кревета), нека одељења Опште државне болнице и клиника Медицинског факултета (795 кревета), Болница Братинске благајне, Болница Трговачке омладине (110 кревета) и Санаторијум „Станковић" (25 кревета). Током 1944. у овим установама било је дневно око 450--500 рањеника. У децембру 1944. болница је имала 112 лекара, од којих 24 хирурга. Из ове болнице рањеници су били евакуисани у болнице у Смедереву, Панчеву, Ковину, Крагујевцу, Нишу итд. У периоду новембар-децембар 1944. број кревета повећао се на више од 2.000, а попуњеност је била 80--101%. Укупно је било примљено 4.663 р/б (просечно по 70/дан). Од 537 рањеника, број тешких повреда кретао се према појединим регијама тела од 46,4--58,7%. Укупни морталитет рањеника био је 4%, а код тешких повреда 8,8%. Посебно велик морталитет (70,1%) био је забележен код пенетрантних повреда трбуха. Последња три месеца рата, у периоду завршне офанзиве за ослобођење Југославије, збринуто је 7.937 р/б. Број расположивих кревета повећао се на више од 2.300. Излечено је и враћено у јединице 3.859 р/б (48,6%). У марту 1945. за новог управника Градске в. б. постављен је мајор др Војислав Стојановић, до тада хирург у Болничком центру бр. 2 Главног штаба Србије у Крагујевцу. Шеф Првог хируршког одељења био је капетан др Велимир Мајсторовић (7 лекара, 100 кревета), шеф Другог хируршког одељења -- поручник др Часлав Бабић (7 лекара, 150 кревета). На овом одељењу су лечени и ортопедски болесници које је водио др Милош Симовић. Шеф Трећег одељка хируршког одељења на Мед. ф. био је капетан др Станислав Букуров (10 лекара, 180 кревета). У току 1945. административно придодата хируршка одељења из других београдских болница постепено су бивала расформирана као војне јединице. Изузетак је била Болница Београдске трговачке омладине у Звечанској улици у којој је, уз помоћ енглеске екипе за пластичну хирургију (у оквиру помоћи УНРЕ), формирано Одељење за пластичну хирургију Главне в. б., на којем је, први пут у Југославији, уведена ендотрахеална анестезија. На хируршким одељењима Градске в. б. 1945--1950. лечено је укупно 18.674 р/б и учињена је 9.641 хируршка интервенција. Лечено је и рехабилитовано више од 45.000 ратних инвалида. У овом периоду, начелник Првог хируршког одељења био је мајор др Вјечеслав Казмин, а Другог хируршког одељења -- потпуковник др Велимир Мајсторовић. Управник Главне в. б. ЈА у периоду 1947--1948. био је генерал-мајор др Војислав Дулић. Велике заслуге за напредак хирургије имају и пуковник доц. др Александар Телебаковић, главни хирург ЈА, начелник хируршке катедре и члан хируршке катедре Медицинске велике школе и пуковник др Војислав К. Стојановић, управник и главни хирург Градске в. б. и наставник ратне хирургије, који је од 1948. професор на Мед. ф. у Београду и управник Друге хируршке клинике. Главна в. б. је 1950. преформирана у Војномедицинску академију.

М. Игњатовић

Здање В. б. налази се у Пастеровој улици бр. 2. Данас је у саставу Клиничког центра Србије. Комплекс В. б. на Западном Врачару у Београду подигнут је на иницијативу и залагањем Романа Сондермајера, првог управника болнице. Грађен је на простору од око 8 ха, између 1904. и 1909, према пројекту Данила Владисављевића. За своје време представљала је пример савременог архитектонског концепта болнице павиљонског типа. Симетрично решење комплекса које се поклапа са осовином улице Светозара Марковића, као и диспозиција појединих павиљона и њихова међусобна повезаност парковским површинама, представљали су веома висок домет урбанистичко-архитектонског концепта. Комплекс обухвата 12 објеката. Владисављевић је остварио јединствени ансамбл који одговара и естетским и утилитарним захтевима, а има посебно место у историји архитектуре и урбанизма Београда. У осовини је главни улаз у комплекс и управно-административну зграду, наглашен карактеристичном романичком кулом. Положај Управне зграде давао је упечатљиву силуету Западном Врачару. Све зграде обликоване су стилски јединствено и пример су неоромантичарских тенденција у архитектури Србије тога доба. Функционалност унутрашњег простора задовољила је највише захтеве санитетске службе са почетка XIX в., а ни до данас добро смишљена решења и усклађеност архитектуре са наменом нису у целини превазиђени. Својевремено је овај комплекс добијао висока признања домаћих и страних стручњака и сматран је најмодернијом болницом на Балкану. Историјски значај В. б., првог осмишљеног болничког комплекса у Београду, вишеструк је с обзиром на њену велику улогу у балканским и I светском рату. У овој установи оспособљавани су најбољи кадрови, у њој су радили знаменити лекари у историји медицинске службе, а као медицински и образовни центар од значаја за развој санитета Србије и Београда била је језгро из којег се развио Медицински факултет у Београду. В. б. на Врачару проглашена је за споменик културе 1987.

С. Михајлов

ЛИТЕРАТУРА: Војносанитетски гласник, 1930, 1; В. Станојевић, „Најстарије болнице у Београду", ГГБ, 1960, VII; Д. Ђурић Замоло, Градитељи Београда 1815--1914, Бг 1981; М. Игњатовић, „Историја војне хирургије у Србији (до Другог светског рата)", у: Р. Б. Чоловић (ур.), Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Игњатовић, „Српско ратно хируршко искуство (1876--1918), III део: Четврт века мира", ВП, 2004, 61(1); А. С. Недок, „Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду", ВП, 2009, 66(3); Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда, Бг 2010.