ВOJЛОВИЦА
ВOJЛОВИЦА, релативно младо насеље које је од 70-их година XX в. постало саставни део Панчева као његова јужна периферија. Настало је у другој половини XIX в. када је мађарска влада предузела велику акцију ради изградње нових насеља у алувијалним равнима – ритовима у јужном и средњем делу Баната. То је подразумевало заштиту терена од поплава оближње реке. Пошто су материјална средства за то била ограничена, насипима су брањена само насеља, што се показало неефикасним. Једно од тих насеља било је В. У дунавски рит у близини Панчева 1868. насељено је око 200 словачких породица из Хајдучице и Иванова и око 200 немачких и бугарских породица из Јаше Томића и Банатског Двора, а за досељенике изграђено је село В. Због учесталих поплава село је 1883. измештено на више земљиште дилувијалне терасе. Тада су се у њега доселили Мађари из Буковине. Попис становништва из 1890. регистровао је 2.146 становника и њихов број је константно растао, захваљујући како природном прираштају тако и усељавањима. На развој села током XX в. све већи утицај имао је оближњи град Панчево, удаљен око 5 км. То је посебно било изражено после II светског рата када је Панчево еволуирало у савремени индустријски центар. До 1910. В. је порасла на 2.920 становника, а до 1948. на 4.093. До 1971 (последњи попис који је издвајао В. као самостално насеље) популација је увећана на 7.144 члана. Становништво се све више оријентисало на неаграрна занимања и запошљавало се у Панчеву и Београду. Године 1971. у аграрним занимањима било је запослено само 16,7% активног становништва. Остали су највећим бројем радили у индустрији (37%) и бавили се другим неаграрним занимањима, највећим бројем ван села. Највеће етничке групе у селу били су Мађари (39,1%), Срби (30,9%) и Словаци (21,6%).
Село је настало планском градњом, па је добило правоугаону основу и решеткаст распоред улица. Издужено је правцем северозапад–југоисток уз границу дилувијалне терасе на истоку и алувијалне равни Дунава на западу. Уз ту границу трасиран је и друм који повезује Панчево са неколико села на југу, а на тој граници је и центар села. У њему су католичка и евангелистичка црква, банка, дом здравља, пошта и неколико продавница. Две основне школе су на северној периферији села. После II светског рата Панчево се проширило до северне периферије В. Поред стамбених делова града, Стрелиште на североистоку и Топола на северозападу, на северној периферији В. изграђени су фабрика стакла и фабрика намештаја, на западној периферији су фабрика азота и панчевачка лука, а на југоисточној је рафинерија нафте. До свих тих објеката изграђени су индустријски колосеци. Такво окружење учинило је да је В. у групи насеља са најзагађенијим ваздухом у Србији. Седамдесетих година В. је изгубила статус самосталног насеља и припојена је Панчеву, као његов интегрални део.
Слободан Ћурчић
У В. је на високој старој обали Дунава 1965. и 1969. истражен тумул, пречника 35 м и очуване висине 1,5 м. У његовом средишту откривен је централни гроб, укопан у здравицу. Дно правоугаоне раке (дим. 1,75 х 0,9 м), оријентисане североисток–југозапад, покривено је простирком на коју је покојник положен на леђа, с ногама повијеним у коленима. Око скелета уочени су трагови окера, а поред лобање нађене су две сребрне спиралне навојнице. Рака је била покривена дрвеним поклопцем. На основу изгледа гробне јаме и прилога, тумул је приписан носиоцима степске културе гробова са окером (јамна култура) под тумулима, чији се начин сахрањивања у потпуности разликује од погребних ритуала истовремених енеолитских култура југоисточне Европе. Секундарно укопани гробови потичу из средњег века.
Дубравка Николић
У В. је, око панчевачке рафинерије нафте, откривена сарматска некропола, састављена од 55 гробова. Некропола, лоцирана на лесној греди, удаљеној око 600 м од старог корита Дунава, састојала се од четири неправилна реда гробова, оријентисаних у правцу североисток–југозапад, и извесног броја гробова ван ових редова. Археолошки је истражена 1980. Скелети су полагани у раке без дрвених сандука или неке друге гробне конструкције. Готово сви гробови садржавали су прилоге: керамичке посуде (код ногу или између стопала покојника), перле од стакла, ћилибара или алмандина, керамичке пршљенке, бронзани накит, фибуле и новац, оружје и утилитарне предмете од гвожђа. Стилски и типолошки близак другим сарматским налазима из Војводине, археолошки материјал из гробова у В. може се датовати у период III и IV в.
Ивана Поповић
На локалитету Рафинерија нафте Панчево, који се налази на високој лесној греди, удаљен око 600 м од старог корита Дунава, током претходних деценија су утврђени бројни археолошки остаци из различитих епоха. Приликом изградње постројења рафинерије, оштећена је бронзанодопска хумка пречника 47 м. У хумку, у чијем је средишту откривен покојник из бронзаног доба сахрањен у згрченом положају, накнадно је била укопана средњовековна некропола. Истражено је укупно 29 гробова, датованих у време XIV–XV в. или позније. Године 1980. извршено је заштитно археолошко истраживање сарматске некрополе. Откривено је укупно 55 гробова, који су према налазима материјалне културе датовани у време III–IV в. Током нових заштитних ископавања 2010. на истом локалитету је истраживано насеље које такође припада касносарматском хоризонту. Нађено је више од 60 објеката, кућа, пећи и отпадних јама, уз још један сарматски гроб који је био укопан преко оновремене отпадне јаме. На ширем простору локалитета истражен је и аварски коњанички гроб из средине VIII в., а из атара В. познато је још једно старо гробље. Радовима на изградњи фабрике вештачког ђубрива оштећена је још једна хумка и том приликом је уништено пет средњовековних гробова. Заштитна ископавања су уследила 1958, када је истражено 18 гробова. На основу налаза материјалне културе из гробова, гробље је датовано у време XI–XIII в.
Иван Бугарски
Манастир код Панчева са црквом посвећеном Св. арханђелима Михаилу и Гаврилу према предању основао је 1383. деспот Стефан Лазаревић, мада о томе нема писаних трагова. У недостатку материјалних података о оснивању В. изношене су различите претпоставке. Једна је да су га, као и остале манастире северно од Саве и Дунава, основали у XVI столећу верници и монаси пребегли из Србије; друга да су га 1526. изградили калуђери избеглице из јужних крајева; и трећа, да су оснивачи В. били монаси манастира Винче након што су га унишили Турци крајем XVI в. Први пут је постојање манастира посредно забележено 1530. приликом помињања најстаријег поузданог податка о данашњем Панчеву, за који се наводи да потиче из В. Најверодостојнији документ, уједно и полазна основа за већину истраживачких радова о овом манастиру, јесте књижица игумана Јоаникија Милковића, Повест манастира Војловице (Будим 1801). На унутрашњој страни корица књиге уметнуте су бакрорезна копија војловачке Чудотворице и бакрорезна икона Св. Григорија Синаита.
Током своје историје црква манастира В. имала је веома тешку градитељску прошлост. За време Турака, а и касније у време аустро-турских ратова 1716, 1738. и 1788, узастопно је била рушена, паљена и обнављана. Основa храма, на којој је видан утицај традиционалне архитектуре, као и код већине споменика прве половине XVI в. на територији северно од Саве и Дунава, настала је у духу рашке градитељске школе. Године 1796. настојатељ манастира В. постаје игуман Јоаникије Милковић под чијом су управом изведени најзначајнији градитељско-уметнички подухвати у историји манастира: 1797--1798. зидови цркве украшени су ликовима богоугодника, наручен је нов иконостас и темпло позлаћено, а 1798. дозидани конаци. Иконостас, тронове и певнице израдио је новосадски дрворезбар Аксентије Марковић, цркву је живописао панчевачки сликар Аксентије, док је аутор икона на темплу и троновима остао непознат. Због веома неуобичајеног конструктивног склопа олтарска преграда манастира В. представља јединствен пример у српској ликовној култури. На северној и јужној страни темпла постављени су репрезентативни тронови, Богородичин и Григорија Синаита, који са иконостасом чине целину и чији је сликани програм – чудотворна икона Богородице са Христом и икона Св. Григорија Синаита – повезан са иконографским програмом олтарске преграде. Манастир В., у којем су негована два хришћанска култа, Богородичин и исихастички, стоји у реду оних наших споменика који су стекли углед ходочасничког места.
Мирослава Костић
ЛИТЕРАТУРА: В. Матић, „Манастир Војловица", ЗЛУМС, 1973, 9; Б. Јовановић, „Тумули степске културе гробова јама у Подунављу", Старинар, 1976, 26; Б. Јовановић, „Степска култура у енеолитском периоду Југославије", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, III, Сар. 1979; Д. Батистић Попадић, „Сарматска некропола Војловица – Панчево", РВМ, 1984–85, 29; Н. Станојев, Некрополе X–XV века у Војводини, Н. Сад 1989; С. Раичевић, „О зидном сликарству манастира Војловице из тридесетих година XVIII века", Саопштења, 1992, 24; М. Ђорђевић, „Налази некропола римског периода у југозападном Банату", РМВ, 1994, 36; Група аутора, Општина Панчево, Н. Сад 1996; М. Брмболић, „Манастир Војловица у светлу нових археолошких истраживања", ГСАД, 1997, 13; Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви манастира Војловице, Пан. 1998; С. Ћурчић, Насеља Баната – географске карактеристике, Н. Сад 2004; Ј. Милковић, Повест општежитељнога манастира Војловице, на савремени српски језик пренео и напомене написао Жарко Војновић, Пан. 2005; М. Костић, „Иконостас са троновима цркве манастира Војловица", Саопштења, 2010, XLII; Б. Тодић, „Још нешто о Војловици и њеним иконостасима и троновима", Саопштења, 2011, XLIII.
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)