ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИ

ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИ, српска династија која је владала Дукљом у XI и првој половини XII в. Добила је назив по родоначелнику, кнезу Стефану Војиславу, за којег у веродостојним изворима нема потврде вести Летописа попа Дукљанина да је био брат од стрица дукљанског кнеза Јована Владимира и супруг једне од Самуилових унука. В. се нису мирили с положајем у византијској хијерархији држава и владара па је Дукља током већег дела XI в. била извор невоља за византијску власт на јужном Јадрану. Не зна се када је Стефан Војислав дошао на власт. Од 1034. више пута је дизао устанке и ратовао против Византинаца, а у један мах допао је и заробљеништва. Након што је присвојио злато са олупине једног византијског брода, цар је против њега организовао војне походе већих размера 1040. и 1042, али оба пута византијска војска претрпела је тешке губитке. Тим победама осујетио је византијска настојања за непосредном контролом, извојевао унутрашњу самосталност, уз признање номиналне цареве власти, и проширио територију од Бојане до Неретве и дубље у унутрашњост српских земаља. На престолу га је око 1043--1046. заменио син Михаило, који је признао врховну власт цара и добио заузврат дворско достојанство протоспатара, а изгледа и руку цареве сестричине. Након две деценије пријатељских односа ушао је у сукобе с Византијом 1072, када је помогао устанак Ђорђа Војтеха пославши устаницима сина Константина Бодина с војском. Бодин, којег су устаници извикали за цара Бугара, поражен је, после почетних успеха, и заробљен. Михаило је 1075. закратко признао византијску власт, али се убрзо поново осамосталио. Негде у то време почео се титулисати као краљ. Папа Гргур VII ословљава га у писму од јануара 1078. краљем Словена. Настојао је да избори Дубровнику архиепископски ранг. Изгледа да је делио власт са Бодином, вероватно након што га је ослободио заточеништва у Антиохији 1078. Повезао се са Норманима из јужне Италије и оженио сина Јаквинтом, ћерком Архирица из Барија. Верује се да владарски портрет у цркви Св. Михаила у Стону представља Михаила као ктитора. Наследио га је 1081. Бодин, који је сматран византијским савезником у време норманске опсаде Драча. Цар му је доделио титулу протосеваста и посредно признао његов краљевски ранг титулом ексусијаста. Пошто је изневерио цара у борбама око Драча, био је изложен нападима драчког дукса, који га је чак и заробио око 1090, али га је убрзо вратио на власт. Према Летопису попа Дукљанина, освојио је Рашку и Босну 1083--1084. и тамо поставио своје намеснике. Подржавао је претензије Бара на архиепископски ранг и успео 1089. да добије од антипапе Климента III булу којом је барски епископ уздигнут на достојанство архиепископа. Тиме је подигао и углед своје државе. Крсташе које је на путу ка Светој земљи предводио гроф Рајмунд Тулуски дочекао је у зиму 1096/1097. у својој престоници Скадру и побратимио се са њиховим вођом. За његову владавину може се рећи да је представљала врхунац успона Дукље у XI в. После Бодинове смрти уследило је раздобље опадања и готово непрекидних борби за престо његових наследника. Хроника тих сукоба, са много легендарних ликова и појединости, испричана је у Летопису попа Дукљанина. Међу њима је као историјска личност поуздано потврђен краљ Ђорђе, Бодинов син, од којег је остао сачуван један оловни печат. Према Летопису, два пута је владао, био у непријатељству с Византијом и у добрим односима са рашким великим жупанима. Слабљење Дукље пружило је прилику њеним суседима да намећу свој утицај и кандидате за престо. Од средине XII в. Византија је поново наметнула врховну власт и ускратила право дукљанским владарима на титулу краља. Не може се поуздано утврдити да ли се одржала непрекинута лоза Бодинових потомака до великог кнеза Михаила, последњег владара Дукље, пре но што ју је велики жупан Стефан Немања заузео у деветој деценији XII в.

ЛИТЕРАТУРА: Историја српског народа, 1, Бг 1981; Т. Живковић, Портрети српских владара (IX--XII век), Бг 2006; П. Коматина, „Византијска титула Константина Бодина", ЗРВИ, 2011, 48.

Ђ. Бубало