ВОЈИНОВИЋ, Коста

ВОЈИНОВИЋ, Коста, комита, војвода, трговац (Смедерево, 13. VII 1891 -- Гргур, Топлица, 23. XII 1917). Дипломирао на Трговачкој академији у Бечу. У годинама пред I светски рат развио трговачку делатност у Врању, а био је повезан са бечком превозничком фирмом „Шенкер". Војни рок служио је у Београду 1911--1912, а потом и учествовао у балканским ратовима. Након ослобођења Косова и Метохије преселио се у Косовску Митровицу, где му је отац био председник општине, а потом је ширио трговачки посао у Скопље, Ђевђелију и Солун. Учествовао у I светском рату, као борац добровољачког Јадарског одреда под командом Војина Поповића -- Војводе Вука. Истакао се у одбрани Београда и борбама на Дрини и у Мачви. Рањен је у бици на Косову пољу. Оставши у окупираној Србији, сместио се код оца у Косовској Митровици и успео, захваљујући добром знању немачког језика, да од аустроугарских окупационих власти издејствује дозволу за своју трговачку делатност. То је искористио за припрему покрета отпора против окупатора, стварајући мрежу сарадника и спремајући оружје. Делујући истовремено као вешт организатор и одлучан агитатор у народу, развио је значајан национални политички рад. У лето 1916, под претњом хапшења, морао је да се одметне у шуму. Са Урошем Костићем, познатим као Рудинац и Урош Војвода, у Лепосавићу је основао први комитски одред из којег ће се развити Ибарско-копаонички одред. Деловао је на простору Копаоника и у окрузима Крушевац и Косовска Митровица, око Прокупља и Врања. На своју иницијативу ступио је у везу са Костом Пећанцем по његовом доласку у Србију у јесен 1916. и договорили су се о заједничкој борби. Уз Пећанца и В. били су и браћа Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић, Миљан Дрљевић и Димитрије Димитријевић. Заједнички су обзнанили проглас о „општем устанку" против окупатора. Од подизања устанка у Обилићу код Лесковца 21. II 1917, као члан Централног комитета и командант Копаоника и долине Ибра, имао је доста успеха, наносећи пораз Аустријанцима код Бруса 14. марта, што је био и највећи војни успех Топличког устанка. Према војним извештајима, аустроугарска војска је имала преко 50 погинулих, 16 рањених и 126 несталих. Након сламања устанка крајем марта 1917. избегао је заробљавање и ускоро наставио борбу. На комитске акције неповољно је деловао сукоб између В. и Пећанца. Током 1917. В. је успешно изводио мање нападе, а у лето исте године био је изложен великим борбама против Аустроугара и Бугара. В. је рањен 16. октобра у заседи на месту Ливадице, 30 км од Куршумлије, али је избегао заробљавање. Крајем новембра скривао се у селу Лазаревац, под Јастрепцем, са неколицином својих сабораца. Након одсудне борбе у којој су страдали сви његови преостали другови, сâм и опкољен у воденици код села Гргура, В. је извршио самоубиство. Његово тело је однето у Куршумлију и јавно изложено, а потом враћено и сахрањено на месту погибије. Дневник који је водио запленили су Бугари. У сећању савременика остао је као храбар и посвећен борац за ослобођење земље. Његова смрт значила је сламање најзначајнијег отпора у окупираној Србији.

ИЗВОР: Споменица прославе тридесетогодишњице четничког покрета у јужној Србији, Ск 1938.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дерок, Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916--1918, Бг 1940; М. Перовић, Топлички устанак 1917, Бг 1971; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; Устаничке борбе у Србији 1916--1918, Бг 1987; Б. Младеновић (ур.), Топлички устанак, Бг 2007; Казивања о Топличком устанку, Н. Сад 2007; Н. Пешић, Коста Војиновић Косовац: војвода Топличког устанка, Бг 2007.

В. Станић