ВОДОПРИВРЕДА

ВОДОПРИВРЕДА, научно утемељена делатност и сектор државне управе који се бави планирањем и изградњом система за коришћење вода, за заштиту од штетног деловања вода, за заштиту вода и за управљање водама. Објекти и системи у све четири наведене области називају се водопривредним објектима или водном инфраструктуром. Као вишедисциплинарна струка, в. користи достигнућа свих хидротехничких дисциплина, као и економије, екологије, водног права, геофизичких наука, климатологије итд. В. је шири појам од хидротехнике јер обухвата и економске, социолошке, еколошке, правне и друге аспекте у области вода, док се хидротехника бави само техничком страном в. и као таква представља њену физикалну основу. Однос према води и водопривредном планирању проистиче из посебних својстава воде, од којих су најбитнија следећа: вода је незаменљива животна намирница, чија расположивост у неком неопходном обиму условљава живот; вода је незаменљив природни ресурс који се користи у свим производним процесима као сировина и/или као средство за рад; вода угрожава човека и материјална добра, што условљава градњу, одражавање и повећање поузданости система заштете од поплава; вода, као станиште најбројнијих биоценоза, представља један од највиталнијих екосистема који треба штитити од неповољних утицаја; системи водне инфраструктуре имају веома строге захтеве за развој (зоне изворишта, места изградње брана и акумулација итд.), тако да, у односу на друге системе, захтевају дугорочније и обавезније планирање, као и заштиту од непланске градње; као највиталнији ресурс чија се доступност убрзано смањује, вода је добро од општег интереса, које се мора користити рационално, вишенаменски и вишекратно, на бази дугорочних планских докумената („Водопривредних основа"). Разликују се две категорије вода: вода присутна на сливу, у облику површинске и подземне воде, независно од тога да ли се могу користити; вода као ресурс, коју чини само онај део воде на сливу за коју не постоје ограничења коришћења за разне потребе. Због бројних ограничења у простору (геотехничких, урбаних, еколошких, запоседнутости, у погледу квалитета итд.), као и због велике просторне и временске неравномерности, количине вода које се могу искористити као водни ресурс знатно су мање од вода присутних на сливовима, што је највећи проблем при планирању водопривредних система.

В., једна од најсложенијих делатности, обухвата четири основне области, од којих свака има више грана.

Коришћење вода и водотока. Ова област обухвата: снабдевање насеља и индустрије водом; наводњавање; коришћење водних снага (хидроенергетику); пловну инфраструктуру (пловне реке, канали, пристаништа, зимовници); узгајање риба у рибњацима; рекреацију, туризам и спортове на води; експлоатацију грађевинских материјала из река; специјално коришћење (војне потребе и др.). Први приоритет при расподели вода на кориснике има снабдевање насеља водом, док се потребе осталих корисника међусобно усклађују током планирања вишенаменских водопривредних система, уз принцип вишекратног коришћења воде где год је то могуће (нпр. воду која се испушта из акумулације за еколошке потребе успутно користи хидроелектрана).

Уређење вода и заштита од вода. Ова област в. обухвата: регулацију река и уређење обала; одбрану од поплава; каналисање и одвођење вода у урбаним срединама; одводњавање пољопривредног и другог земљишта; заштиту тла од ерозије и уређење бујица; уређење сливова и конзервацију земљишта и вода. Наведене водопривредне гране чине комплекс тзв. „заштитне хидротехнике", чија је битна одлика да се тим активностима економски не привређује, него се постојећа добра штите од рушилачког дејства вода и на тај начин осигурава захтевани степен сигурности људи и заштите материјалних добара у речним долинама.

Заштита вода у оквиру заштите животне средине. Овом облашћу обухваћене су следеће водопривредне гране: одвођење отпадних вода -- каналисање насеља и индустрије; пречишћавање отпадних вода; побољшање режима малих вода; и очување екосистема у природним и вештачким водним срединама. Ове гране се баве свим видовима санитације насеља и простора, те заштите вода као највиталнијег дела животне средине. При томе се поставља захтев да се све отпадне воде сакупе и пречисте, а да се воде река и језера очувају у прописаним класама квалитета.

Управљање водама. Ова област се састоји од: планирања дугорочног развоја в.; оперативног управљања водним режимима у циљу рационализације потрошње воде; правне заштите вода и водопривредног простора; и водног права. Сврха дугорочних планова је резервисање и очување простора који је неопходан за даљи водопривредни развој (очување изворишта и локација за неопходне акумулације и друге објекте, те сагледавање развоја водне инфраструктуре), што се планира стратешким планским документом -- „Водопривредном основом". Оперативним управљањем усаглашавају се интереси свих корисника вода у оквиру једног слива или водопривредног система, одржавају захтевани водни режими и обавља расподела вода. Кључна категорија за све видове водопривредног планирања су водни режими. Под водним режимом се подразумева динамика промене количине и квалитета воде током времена. У природним условима водни режими су веома променљиви, што је неповољно за све видове коришћења вода, заштите вода и заштите од вода. Да би се управљало водама, водни режими се морају учинити управљивим. То је један од примарних циљева в., који се може остварити само на један начин -- акумулацијама. Зависно од расположиве запремине, акумулације могу бити са дневним, недељним и годишњим регулисањем протока. Највећу вредност за регулисање водних режима имају акумулације са годишњим регулисањем. Оне прихватају и задржавају поплаве и на тај начин их ублажавају („активна одбрана од поплава"), а наменским испуштањем воде у периодима малих вода повећавају протоке у рекама у односу на оне у природном стању, чиме повољно утичу на квалитет воде низводно од брана, што представља водопривредну меру заштите вода и водених екосистема. Највећу вредност у погледу управљања водама имају акумулације које се налазе у горњим деловима сливова. У Србији су то акумулације на Ветерници (Барје), Власини, Бањској реци, Увцу, Ђетињи, Гружи, Расини, Алексиначкој Моравици, Јабланици (Стубо-Ровни), Грлишкој реци и др., у Републици Српској -- Билеће и Требиње (Требишњица), Бочац (Врбас), Вишеград (Дрина), а у Црној Гори -- Пива на Пиви и три акумулације у сливу Зете: Вртац, Слано и Крупац. Ове акумулације имају вишенаменске функције (снабдевање насеља водом, активна заштита од поплава, побољшање режима малих вода). Приликом планирања акумулација, дефинише се и тзв. гарантовани еколошки проток -- проток воде који се мора стално испуштати низводно од бране у циљу очувања низводних екосистема. Водопривредно планирање се суочава са брзим развојем два супротно усмерена процеса: потребе за водом свих видова потрошње експоненцијално расту, док се са друге стране, због ограничења у простору и исцрпљивања река и изворишта, нагло смањују количине квалитетних вода које се могу користити. У таквим околностима мењала се сложеност неопходне водопривредне инфраструктуре. У почетку су потребе могле да се покривају мањим једнонаменским системима, са извориштима у близини зона коришћења. Врло брзо се морало прећи на све сложеније вишенаменске системе, са пребацивањем воде на све веће даљине, са реализацијом све бројнијих циљева више разних водопривредних грана. Напокон, ушло се у садашњу фазу развоја све већих и све разуђенијих и сложенијих интегралних система, у којима се вода пребацује на велика растојања, из једног слива у други слив, са објектима који треба истовремено да задовоље циљеве читавог низа водопривредних грана, од којих је обавезан и циљ побољшања еколошких услова (повећање малих вода и заштита квалитета вода).

В. у Србији. Развој в. у Србији условљен је релативно оскудним сопственим водним ресурсима, који су неповољно распоређени у простору и времену. На почетку XXI в. Србија располаже просечном годишњом количином вода од око 16,03×10^9^ m^3^. Просечни годишњи проток износи 508,8 m^3^/s, са просечним специфичним отицањем од 5,7 L/s·km^2^. Укупни биланс површинских вода Србије, изражен у истим мерним јединицама (mm), износи: просечне падавине 734 mm, отицај домаћих вода 181 mm (без тзв. транзитних вода -- река које пролазе кроз Србију), просечна евапотранспирација 553 mm, просечни коефицијент отицаја 0,25. Међутим, стање у погледу расположивих вода знатно је неповољније када се биланс разматра у простору. Падавине су веома неравномерно распоређене, од око 500 mm у Бачкој и Банату и другим долинским деловима, до око 1.500 mm у планинским зонама Шаре, Мокре горе и Старовлашких планина. Неповољно је што су падавине најоскудније у зонама са најквалитетнијим земљишним ресурсима, а најмање су управо у време највећих потреба за водом. Најмање количине падавина су у Војводини (северна Бачка), у долинама Ситнице, Јужне и Велике Мораве и доњег тока Колубаре. Мање од 700--800 mm падавина имају сви равничарски делови Србије. Све су израженији вишемесечни периоди са веома мало падавина, посебно у другом делу вегетационог периода. Још неповољнији је просторни распоред отицаја. Специфични отицај домаћих вода од 5,7 L/s·km^2^ варира у врло широком и неповољном опсегу: од око 1 L/s·km^2^ у Војводини, око 2--3 L/s·km^2^ у долинама Мораве, Колубаре и на Косову, до 15--20 L/s·km^2^ у планинским зонама по ободу западне Србије. Неповољна је законитост да воде нема управо тамо где је најпотребнија -- у плодним долинским подручјима и у зони великих насеља и индустријских центара.

Временски распоред вода је такође неповољан. Већи део протока (чак преко 60% од годишњег биланса) реализује се у бујичним поводњима, после чега наступе дуготрајни периоди малих вода, када су угрожени сви видови потрошње, као и саме реке као еколошки системи. Постоје бујични водотоци на којима је однос између најмањих и највећих протока 1:2.000, што су рекордно неповољни режими у Европи. Врло је неповољна и узастопна појава сушних година, јер то захтева велике акумулације за подмиривање потреба за водом. Велику неравномерност протока доказује и податак да сума свих месечних протока у маловодним периодима може бити мања од 50 m^3^/s. Због ефекта климатских промена очекује се продужење трајања маловодних периода, још веће смањење малих вода, а повећање учесталости великих вода. Таква неравномерност релативизира расположивост водних ресурса, чинећи изузетно сложеним сва техничка решења у домену водне инфрастуктуре. Због тога је Србија упућена на развој све сложенијих интегралних водопривредних система, са пребацивањем воде на све већа растојања, са акумулацијама које треба да обезбеде неопходну просторну и временску прерасподелу вода за разне кориснике. За коришћење транзитних вода у Војводини, Подрињу и Посавини неопходан је развој каналских вишенаменских система све сложенијих конфигурација. У Војводини је реализован хидросистем Дунав--Тиса--Дунав (ХС ДТД), са каналском мрежом укупне дужине од око 930 km, са 25 устава којима се одржавају водни режими (нивои, протоци), зависно од хидролошке ситуације. ХС ДТД се постепено проширује према северној Бачкој, водом најоскуднијем подручју Србије, у које се вода доводи из Тисе и Дунава, а водом се обогаћује и све угроженије Палићко језеро.

Са специфичном расположивошћу сопствених површинских вода од око 1.500 m^3^ по становнику годишње, Србија спада у водом сиромашнија подручја Европе (сматра се да је око 2.500 m^3^ по становнику годишње доња граница за дугорочну самодовољност домаћих вода једне земље). Међутим, постоје простране врло дефицитарне зоне у којима је специфична расположивост домаћих вода мања од 500 m^3^ по становнику годишње (Шумадија, Доња Колубара, Војводина, Косово). Та се подручја морају снабдевати довођењем воде из других сливова или из транзитних вода. Пошто воде нема довољно тамо где је најпотребнија, док су квалитетни водни ресурси распоређени по ободу државе (Дрина, Старовлашке планине, Власина), биће неопходни све дужи преносни системи. Може се закључити: водни биланси су напрегнути и неопходна је њихова поновна оцена уз вођење рачуна и о тенденцијама погоршања због климатских промена; у циљу оптималног коришћења водних ресурса потребне су строге мере рационализације потрошње воде; неопходне су све сложеније интегралне мере заштите квалитета вода, уз повећање малих вода из акумулација; неопходне су акумулације са годишњим регулисањем; делови Србије (Војводина, Мачва, Посавина) који гравитирају ка међународним рекама морају се ослонити на интензивно коришћење њихових вода, имајући у виду да се, због све веће експлоатације, биланси међународних река погоршавају и по количини и по квалитету.

Водоводним системима у Србији обухваћено је око 75% становника, док се остали снабдевају из малих водовода или индивидуално. За те потребе се захвата око 20--22 m^3^/s. Просечна специфична потрошња је око 330 L по становнику на дан. У градовима достиже 450 L по становнику на дан, а овако превелика потрошња је последица великих губитака у мрежама (око 35%) и нерационалне потрошње. Циљ је да се специфична потрошња смањи на око 250 L по становнику на дан. Смер развоја је у постепеном повезивању појединачних водовода у све веће системе, ради повећања поузданости снабдевањем из више изворишта. Просторним планом је предвиђен развој 18 великих регионалних система, чији је развој у току. Поред београдског водовода, који ће се ширити до Младеновца, формирани су и други велики водоводни системи: крагујевачки, који се ослања на акумулације на Гружи и Грошници, те на подземне воде у моравском алувиону; рзавски, са извориштем на Великом Рзаву и изграђеним преносним системом на правцу Ариље, Пожега, Чачак, Горњи Милановац; расински, са акумулацијом Ћелије на Расини; колубарски, са акумулацијом Стубо-Ровни код Ваљева, из које ће се вода преносити до Лазаревца; систем северног Косова и Приштине, са акумулацијама Грачанка, Батлава и Газиводе.

Хидроенергетско коришћење вода реализује се у оквиру интегралних речних система. У категорији технички искористивог хидропотенцијала је производња од око 19,2 терават-часова годишње (TWh/год.), од чега се око 17,5 TWh/год. може искористити у постројењима снаге веће од 10 МW. Искоришћено је око 10,3 TWh/год., од тога је око 6,6 TWh/год. само у систему „Ђердап" 1 и 2, тако да је за коришћење у хидроелектранама (ХЕ) снаге веће од 10 МW преостало око 7,2 TWh/год. Смер развоја подразумева даље искоришћавање расположивог водног потенцијала, а већи нови системи су каскадне хидроелектране на Средњој и Доњој Дрини, на Великој Морави и на Ибру. Приоритет је и обнова постојећих хидроелектрана, уз могућност повећања њиховог капацитета.

Одводњавање. У Србији је површина од око 2,7 милиона ha угрожена сувишним водама у периоду великих вода, па је неопходна заштита системима за одводњавање. Око 945.450 ha (35,7%) површина спада у прву и другу дренажну класу земљишта (врло јако и јако угрожена сувишним водама), која се не могу користити без одговарајућих система за одводњавање. Око 669.000 ha (25%) спада у трећу дренажну класу (слабије угроженог) земљишта. На прве три дренажне класе отпада око 1,6 милиона ha (60,4%) земљишта угроженог од вишка воде. Око 2 милиона ha налази се под неким од 400 система за одводњавање. Стратегија развоја система за заштиту од унутрашњих вода своди се на побољшавање ефикасности и обнову постојећих система за одводњавање. То се односи на системе у оквиру ХС ДТД, системе одводњавања у приобаљу Саве, у Срему, у Мачви (Церски канал), у долини Велике Мораве и у Неготинској низији. Ту спадају и системи којима се приобаље Дунава брани од провирних вода у зони успора од ХЕ „Ђердап 1" (Сл. 3) и ХЕ „Ђердап 2".

Наводњавање у Србији веома заостаје у односу на могућности и потребе. Изграђени су системи за наводњавање на 149.210 ha, од чега је у функцији сада мање од 30%. У прву класу земљишта по погодности за наводњавање (без ограничења) спада око 712.000 ha, у другу класу 884.000 ha и у трећу око 2,05 милиона ha. То значи да површину од укупно око 1,6 милиона ha, за наводњавање најпродуктивнијег земљишта из прве две класе, треба одговарајућом политиком коришћења замљишта штитити као вредан национални ресурс.

Пловидба за пловила 1.000--1.500 t одвија се у Србији на Дунаву, Сави, Тиси, Тамишу, Бегеју и каналима ХС ДТД на укупној дужини од око 1.329 km.

Рибњаци шарански (на око 14.600 ha и долинским зонама) и хладноводни, на водотоцима квалитета воде прве класе, који нису ангажовани као изворишта, реализују се у оквиру речних водопривредних система. Није дозвољен кавезни узгој у акумулацијама које служе као изворишта.

Заштита од вода. Мере заштите од вода могу бити „хидрограђевинске мере" и „превентивне" или „неинвестиционе мере". Хидрограђевинске мере обухватају: пасивне мере, које се спроводе линијским заштитним системима (насипи, регулациони радови у коритима река, формирање касета) којима се приобаље штити од плављења; активне мере, којима се утиче на смањење поплавних таласа применом акумулација, ретензија и одводних канала. Превентивне, „неинвестиционе" мере, које имају циљ да се ограничавањем или прописивањем начина градње у угроженим зонама спречи пораст потенцијалних штета, обухватају: просторне планове засноване на картама плавних подручја и картама штета и ризика; прописе за услове грађења и смањења штета; економске мере којима се путем обавезног осигурања дестимулише градња у зонама повећаног ризика. Заштита од поплава подразумева комбиновање наведених мера, при чему степен заштите зависи од садржаја и вредности добара на угроженом подручју. У Србији се од поплава штити површина од око 2 милиона ha. Највећа потенцијално угрожена подручја налазе се у Војводини, у којој би, да не постоје заштитни насипи, стогодишњом великом водом било угрожено око 1,3 милиона ha, као и сви велики градови (Нови Сад, Зрењанин, Панчево, Бачка Паланка, Бечеј и Нови Бечеј, Апатин, Ковин, Сента, Тител и др.). Територија Војводине је највећим делом нижа од нивоа у рекама при проласку великих вода, па је опстанак и развој могућ само уз безбедно функционисање заштитних система. То исто важи и за најплодније зоне Посавине, Подриња, Поморавља и Колубаре. Укупна дужина изграђених насипа износи 3.550 km, а дужина регулационих радова на рекама 1.200 km. У Панонској низији кључну улогу у активној одбрани од поплава има ХС ДТД, где се помоћу устава регулишу нивои у каналима, одговарајућом прерасподелом вода. Карактер објеката за активну заштиту од великих вода имају и Церски ободни канал, канали у Срему, у Посавини и другим подручјима. Заштита од вода се у Србији одвија и на нивоу речних интегралних система, а активна заштита од поплава спроводи се и у низу градова и насеља који се другим мерама не могу успешно заштитити, нпр. акумулација Барје (штити Лесковац), акумулација Ћелије, насеља у долини Расине итд.

Заштита вода. Због врло споре реализације мера заштите вода стање квалитета вода у Србији није задовољавајуће. Заштита вода се одвија у оквиру већих речних система, уз интегрално коришћење технолошких, водопривредних и организационо-економских мера. Технолошке мере се заснивају на изградњи постројења за пречишћавање отпадних вода из насеља и индустрије. Приоритет имају загађивачи у горњим деловима слива, као и насеља која својим отпадним водама угрожавају изворишта, заштићене природне вредности, или погоршавају квалитет на низводним речним деоницама. Водопривредне мере се спроводе изградњом канализационих система у насељима, испуштањем воде из акумулација у циљу побољшања режима малих вода и заштитом изворишта. Организационо-економске мере су превентивне и обухватају: забрану стављања у промет по квалитет воде опасних материја, увођење стандарда за материје које се испуштају у водотоке, економске стимулансе за промену „прљавих" технологија, смањење потрошње воде у производњи и спровођење принципа „загађивач плаћа" који подразумева да накнада за испуштање отпадних вода мора бити већа од трошкова пречишћавања тих вода.

ИЗВОР: Просторни план Републике Србије, Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Владисављевић, О водопривреди -- погледи и методе, Бг 1969; Б. Ђорђевић, Водопривредни системи, Бг 1990; Хидроенергетско коришћење вода, Бг 2001; Водопривредна основа Републике Србије, Бг 2001; Б. Ђорђевић, „Развој водопривредне инфраструктуре у складу са стратегијом из Просторног плана Србије", Водопривреда, 2008, 234--236.

Б. Ђорђевић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)