Прескочи до главног садржаја

ВОДИЦА

ВОДИЦА, извор са лековитом водом везан за чудо исцељења, на којем се подизао бунар, чесма, чардак, капелица или манастирић као заветна грађевина. В. се углавном налази у старом селу, крај остатака средњовековних грађевина или уз постојеће или напуштене манастире. Њен настанак везује се за XV в. и мајку Ангелину из деспотске породице Бранковић (озидани бунари у манастирима Обеду и Фенеку). До учесталијег подизања в. долази током XVIII и нарочито у XIX в., када лековитост воде са постојећих извора за одређене болести почиње да признаје и званична медицина, а њиховој христијанизацији доприноси патријарх Јосиф Рајачић. Пошто би излечени изнад лековите воде поставио икону светитеља-заштитника, дрвени или камени крст, приступало се изградњи в. најчешће као зидане једнобродне капеле са тремом и полукружним олтаром. Капела је имала правоугаону (Ковиљ), квадратну (Дероње), кружну (Уздин) или основу у облику уписаног крста (Баваниште) и триконхоса (Долово). Од друге половине XIX в. изнад улазних врата капеле на западу подиже се звоник, док се у унутрашњости смешта иконостас (Стапар). Једина капела са исцелитељском водом у саставу конака налази се у манастиру Бођани. Данас на подручју Војводине, Барање и Стига, у српским крајевима у Мађарској и Румунији, као и у Даљу и Вуковару, има стотинак в. Обнављање старе или подизање нове в. више није дело анонимног народног неимара него архитекте који је пројектује по средњовековним узорима.

ЛИТЕРАТУРА: В. Константиновић, Благо Срема: најзнатније извор-воде, чесме и бунари, Ср. Карловци 1882; Н. Влајић, „Водице јужнобанатског округа: прилог проучавању сакралног народног градитељства на тлу Војводине", Грађа за проучавање споменика културе Војводине, 1996, 18; Д. Сандо, „Цркве 'Водице' у Срему", СрС, 1996, 21; М. Ђекић, Водице у Војводини, Н. Сад 2001.

Љ. Н. Стошић