ВОДИЦА

ВОДИЦА, извор са лековитом водом везан за чудо исцељења, на којем се подизао бунар, чесма, чардак, капелица или манастирић као заветна грађевина. В. се углавном налази у старом селу, крај остатака средњовековних грађевина или уз постојеће или напуштене манастире. Њен настанак везује се за XV в. и мајку Ангелину из деспотске породице Бранковић (озидани бунари у манастирима Обеду и Фенеку). До учесталијег подизања в. долази током XVIII и нарочито у XIX в., када лековитост воде са постојећих извора за одређене болести почиње да признаје и званична медицина, а њиховој христијанизацији доприноси патријарх Јосиф Рајачић. Пошто би излечени изнад лековите воде поставио икону светитеља-заштитника, дрвени или камени крст, приступало се изградњи в. најчешће као зидане једнобродне капеле са тремом и полукружним олтаром. Капела је имала правоугаону (Ковиљ), квадратну (Дероње), кружну (Уздин) или основу у облику уписаног крста (Баваниште) и триконхоса (Долово). Од друге половине XIX в. изнад улазних врата капеле на западу подиже се звоник, док се у унутрашњости смешта иконостас (Стапар). Једина капела са исцелитељском водом у саставу конака налази се у манастиру Бођани. Данас на подручју Војводине, Барање и Стига, у српским крајевима у Мађарској и Румунији, као и у Даљу и Вуковару, има стотинак в. Обнављање старе или подизање нове в. више није дело анонимног народног неимара него архитекте који је пројектује по средњовековним узорима.

ЛИТЕРАТУРА: В. Константиновић, Благо Срема: најзнатније извор-воде, чесме и бунари, Ср. Карловци 1882; Н. Влајић, „Водице јужнобанатског округа: прилог проучавању сакралног народног градитељства на тлу Војводине", Грађа за проучавање споменика културе Војводине, 1996, 18; Д. Сандо, „Цркве 'Водице' у Срему", СрС, 1996, 21; М. Ђекић, Водице у Војводини, Н. Сад 2001.

Љ. Н. Стошић