ВОДЕНИЦA

ВОДЕНИЦA, економскa зградa са механизмом за покретање камења којим се меље жито (житарице). Воденични механизам искоришћава снагу воде да би се добио механички рад. В. су грађене широм Србије и њихова архитектура, начин грађења и коришћени материјали прате опште одлике локалне архитектуре, а најчешће су грађене попут динарске брвнаре или у бондручном систему, понегде су зидане од камена (нпр. у Истоку). Грађене су на великим рекама по којима су обично добијале име (моравке, дринке) или на мањим рекама и потоцима (поточаре). Поточаре су грађене над самим потоком или је вода до њих довођена јазом, каналом или жљебом. В. на великим рекама понекад су грађене на самој обали, али превасходно тако да плутају на води, те на тај начин нису зависиле од водостаја. Механизам в. се састоји од кола, вретена (осовине), камења (горњак и доњак), бадња, коша за мливо и мучњака (посуда у коју пада брашно). Горњи камен је постављен на вретено, доњи камен се не окреће. Коло в. може бити хоризонтално или вертикално. Код хоризонталног кола се снага воде на камење преноси директно вретеном, док код вертикалног механизма постоје зупчаници којима се смер обртања ломи за 90º јер је камење увек постављено хоризонтално. Механизам в. увек има „кобилу" на коју се ослања вретено и помоћу ње се подешава одстојање између горњег и доњег камена. Механизам в. је прављен од дрвета, са појединим деловима од гвожђа. В. с вертикалним колом су чешће грађене на великим рекама. В. обично имају два или три камена (или кола), понекад и више. У традиционалној култури су за в. често везани посебни власнички односи. Могле су бити власништво појединаца, али много чешће су биле или колективне (нпр. сеоске) или удеоничарске (ортачке). У зависности од структуре удела зависио је и редослед помељара и узимања ујма. Удели су могли да буду различити на различитом камењу исте в. У сеоским в. свако је млео према својим потребама, а о одржавању су бринули или сви или човек задужен за то, а који је био плаћан житом или брашном. Иначе, услуге в. у традицијској култури никада нису наплаћиване новцем, него је искључиво узиман ујам. За в. се сматра да су хтонска места, тј. да их посећују разни демони: ђаво, вештица, вампир, цоглав (псоглав), вила. Делови воденице (коло, камен, кош, чекетало и сл.) имају у народној религији магијска својства и користе се у ритуалима.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Дробњаковић, „Воденице на Дрини и на њеним притокама", ГЕМ, 1933, 8; Б. Радовић, „Моравке -- воденице на Великој Морави", ГЕМ, 1934, 9; С. Вукосављевић, Сеоске уредбе о водама, Бг 1947; Б. Радовић, „Воденице у доњем Банату", ЗЕМБ, 1901--1951, Бг 1953; Ђ. Тешић, „Воденице и ваљавице у Истоку", ГЕМ, 1954, 17; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија -- енциклопедијски речник, Бг 2001.

М. Матић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)