ВОДАРИЦЕ

ВОДАРИЦЕ, потпородица неотровних змија (Natricinae), поглавито везана за северну хемисферу. Припадници ове скупине су миоценске старости, а одликују се, мада не искључиво, животом у води или уз њу. Од других особина заједничко им је да су месоједне, снажног тела, са изразито гребенастим крљуштима, троугластом главом и да у случају невоље избацују садржај клоаке неподношљиво одбојног мириса. Не бране се уједањем, него се често претварају да су мртве, чак са хеморагичном реакцијом. Потпородицу, по процени, чини до 38 родова са приближно 200 врста. У Европи пребива само један род Natrix са три, евентуално четири врсте, а у Србији само две: белоушка (Natrix natrix) и рибарица (Natrix tessellata). Прва је најпознатија и најраспрострањенија змија наших простора и истовремено најмање везана за акватичну средину. Премда се у литератури наводи да само белоушка изузетно може достићи дужину од 2 м, у Србији и рибарица може достићи те димензије. Док су рибе примарна храна врсти N. tessellata, по чему је и добила име, белоушка се храни и жабама, крастачама, даждевњацима и пуноглавцима, а ређе другим ситнијим животињама. Паре се на копну. Размножавају се јајима из којих се приближно после седам до девет недеља код белоушке, односно 40 до 45 дана код рибарице, изваљују младе змије просечно дуге 18 цм код N. natrix, тј. 20 цм код рибарице. Обе врсте, посебно рибарица, сматрају се у рибарству за штеточине, с тим што још увек није могуће антропогено регулисање њихове бројности. Међутим, стално уништавање водених екосистема и загађивање вода доводи до континуираног редуковања величине њихових популација. И белоушка и рибарица тренутно су угрожене и нестају на многим местима у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, Водоземци и гмизавци наше земље, Бг 1951; K. Kabisch, Die Ringelnatter, Wittenberg Lutherstadt 1978; G. Kreiner, The Snakes of Europe, Frankfurt am Main 2007; K. Mebert (ed.), „The Dice Snake", Natrix tessellata: Biology, Distribution and Conservation of a Palaearctic species, Mertensiella, 18 (Supplement to Salamandra), Rheinbach 2011.

Г. Џукић