ВОЋЕ

ВОЋЕ, плодови воћака који се после оплођења развијају из плодника, често и других делова цвета или цвасти, а имају улогу да заштите семе до сазревања и да допринесу његовом расејавању. У биолошком смислу, семе је примарни орган јер има улогу у размножавању, односно одржавању врсте, док је плод секундарни орган који служи за заштиту семена. Међутим, у производном смислу плод је значајнији орган, јер представља јестиви део воћке. Изузетак чине само језграсте воћке, код којих је јестиви део семе.

Хемијски састав в. је сложен и на њега утичу бројни фактори: врста и сорта воћака, подлога, родност, еколошки услови, мере неге засада, степен зрелости. У састав в. улазе многе материје: вода, шећери, органске киселине, скроб, целулоза, пектини, танини, беланчевине, масти, минералне материје, бојене материје, мирисне материје, витамини, ферменти (ензими) и др. Највећи удео у хемијском саставу в. чини вода, чије се учешће креће од 75 до 90%. Изузетак чини само језграсто в., код којег у саставу плода доминирају масти (уља) са 50--70%, док је садржај воде 5--8%. В. је значајно као храна велике биолошке вредности. Оно је значајан извор заштитних материја (витамини, минералне материје, пектини, фенолна једињења и др.) које имају улогу у превенцији и лечењу разних болести.

У структури производње в. у Србији (в. графиконе) доминира производња шљиве, с тим што се њено учешће у укупној производњи у последњим деценијама XX в. континуирано смањује. На другом месту је јабука чије се учешће, за разлику од шљиве, повећава. У истом периоду значајно је повећана и производња: малине, вишње и брескве.

В. има велику употребну вредност: може се користити за потрошњу у свежем стању, смрзавање, сушење или за разне видове прераде. За потрошњу у свежем стању код нас се највише користе јабука, крушка, бресква, јагода и трешња. Чувањем в. у расхладним складиштима значајно се продужава сезона његове потрошње. Чување се врши у условима ниске температуре (0--4°C) и високе релативне влажности ваздуха (80--90%). Највише се чувају плодови јабуке, а знатно мање крушке, брескве и осталих воћака. Неке врсте воћа су погодне за конзервисање смрзавањем. Смрзавање се врши на температурама од -35 до -40°C, а чување смрзнутих плодова на -20°C. У Србији се највише смрзавају плодови малине, вишње и купине а знатно мање других врста (шљиве, брескве, кајсије, јагоде и др.).

Од в. се могу производити и разне прерађевине као што су: сок, компот, џем, пекмез, мармелада, слатко и др. За прераду се претежно користе шљиве, вишње, малине, кајсије, дуње и купине. Прерада се обавља у домаћинству или у индустријским погонима. У протеклим деценијама најзначајније фабрике за прераду в. на подручју Србије биле су: „Србијанка" , Ваљево; „Будимка", Пожега; „Таково", Горњи Милановац; „Делишес", Владичин Хан; „Подгорка", Осечина; „Виножупа", Александровац; „Хисар", Прокупље; „Поречје", Вучје; „Зора", Мол; „Флора", Бечеј; „Елан", Србобран; „Суботичанка", Суботица; „Нектар", Бачка Паланка и др.

Један од најзначајнијих видова коришћења в. у Србији је прерада у ракију. У ракију се најчешће прерађују шљиве, а такође и крушке, кајсије, јабуке, брескве, вишње, дуње и друго в. По квалитету се посебно истиче ракија од шљива Пожегаче и Црвене ранке, као и од крушке Вилијамовке.

Извозом в. остварује се значајан девизни приход. Највише се извози смрзнуто в. (нарочито малина и вишња), а затим свеже в. (јабука, шљива, бресква и трешња). Знатно мање се извозе други производи од в. (сокови, конзервисано и суво в.).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Станковић, М. Јовановић, Опште воћарство, Бг 1987; П. Мишић и др., Воћарство, Бг 1996.

Д. Милатовић