ВОЋАРКООП УНИОН

ВОЋАРКООП УНИОН, производно-трговинско предузеће пољопривредне и прехрамбене индустрије из Београда. По завршетку II светског рата оснивају се предузећа Воћар, земаљско предузеће за промет воћем и поврћем и Воћар, предузеће за промет експорт-импорт, која су се бавила трговином воћем и поврћем, њиховим прерађевинама и увозом пољопривредних производа. Прво је основано 1947. а укинуто 1948. Друго, које је основано 1948, успешно је пословало и имало испоставе у Ваљеву, Светозареву, Суботици, Смедереву, Младеновцу, Нишу, Чачку, Ужичкој Пожеги и Шапцу. Седамдесетих година XX в. у Београду је регистрована РО Воћар, производња, прерада, промет у оквиру здруженог предузећа пољопривредне и прехрамбене индустрије Воћаркооп, промет, експорт-импорт*.* Почетком 80-их година формирао се СОУР В. у., производња, промет, експорт-импорт за: извоз-увоз воћа, поврћа и прерађевина, индустријско прехрамбене робе, стоке, живине и њихових производа и прерађевина; извоз-увоз опреме и репро-материјала, инвестиционог материјала, пољопривредних машина и справа; заступање иностраних фирми и банкарско-кредитне послове. Крајем 80-их година, РО се удружују у Сложено предузеће (СП) В. у., у чијем саставу су се налазили: Зајечарка (Београд), Промет (Мерошин), Поречје (Вучје), Воћар-хладњача (Смедерево), Инвестзавод (Београд), Графика (Нови Сад), Повлен (Косјерић), Воћар (Београд), Воћар (Краљево), Новопак (Нови Сад), Југопројект (Београд), Воћар (Мерошин), Делишес (Владичин Хан), Јединство (Ариље), Воћар (Смедеревска Паланка), Подгорка (Осечина), Подгорина (Осечина), Воћар-продукт (Гуча), Слога (Љиг), Јавор (Кушићи), Краљевачка индустрија меса (Краљево), Радон (Печењевци). У току 1990. СП В. у. престаје с радом, а сва његова средства, права и обавезе преузима мешовито предузеће д. д. Воћар-унион, промет, експорт-импорт (Београд). Предузеће Воћаркооп а. д. је у 2007. имало 3 милиона динара прихода и 4,6 милиона динара расхода, али према подацима Агенције за привредне регистре укупан губитак достиже 19,4 милиона динара, а капитал се процењује на 3 милиона динара. Августа 2008. према најави Акцијског фонда на Београдској берзи је понуђен пакет од 42,14% акција предузећа Воћаркооп а. д. (Београд). Акцијски фонд поседовао је 32,3% акција Воћаркоопа, Фонд ПИО 9,8% акција, а преосталих 57,9% капитала било је у поседу малих акционара. Привредни суд у Београду новембра 2010. отворио је стечајни поступак над предузећем Воћаркооп а. д. из Београда.

ИЗВОРИ: Архива Агенције за привредне регистре; Архив Србије; Министарство финансија НР Србије, регистар регистрованих предузећа.

Ведрана Марлог

ВОЋАРСТВО, грана пољопривреде која се заснива на гајењу и искоришћавању воћака као производних организама. Мотив за организовање ове производње су плодови, који се у свежем или прерађеном стању користе у исхрани људи.

Историја. Људске заједнице су од свог настанка користиле плодове воћака као храну. Пре неолитске револуције сакупљали су воће из спонтаних популација, а после ње, у оквиру примитивне пољопривреде, почиње и планско гајење изабраних воћних стабала. Производња воћа је једна од најстаријих делатности људских друштава. О томе сведоче цртежи јабуке и других плодова на споменицима древног Сумера, Египта, Кине, Персије, Јерменије, дравидске Индије, али и у митологији ових земаља. Са Истока, где се бележе први трагови гајења воћака, семитски трговци саднице воћака преносе у стару Грчку, у којој се гајење биљака додатно унапређује. Чувеном лекару, Хипокриту (V в. пре н.e), антички извори приписују проналажење окулирања, и данас значајне технике калемљења воћака. О значају в. за привреду грчких полиса, сведоче и закони најпознатијих хеленских законодаваца, Солона и Дракона, који прописују смртну казну за крађу воћа и уништавање воћних стабала. Из Грчке се важније врсте воћака преносе у Италију, а из ње на просторе Западне Европе, обухваћене границама Римског царства. Плиније Старији у књизи Naturalis historia 77. даје помолошки приказ десетина сорти: јабуке, крушке, шљиве, трешње и вишње. У другој половини III в., римски цареви Проб (232--282) и Диоклецијан (243--316) подижу засаде воћака у Посавини, Босни и Срему. После пропасти Старог Рима, нови подстрек развоју в. даје франачки краљ и цар Запада, Карло Велики (742--814), који у свом закону -- Capitulare de Villis, прописује подизање вртова за гајење биљака на свим његовим поседима.

У средњовековној Србији, центри гајења воћака су била манастирска и властелинска имања у Хвосну, долини Западне Мораве, Ибра, Расине, Топлице и Лима. До почетка ХIV в. прави воћњаци били су реткост, а в. представљало маргиналну делатност. До тог времена српски језик није имао посебан технички термин за воћњак. Једини средњовековни помен воћњака забележен је у преводу Синтагме Матије Властара, као „воштник". По К. Јиричеку, касније коришћене речи -- сâд и вртоград --значиле су то исто. У употреби је била и грчка реч перивол. Општи привредни успон Србије у првој половини ХIV в. није заобишао ни в. У том периоду ова делатност се издваја као самостална грана привреде. Посебну енергију у подизању нових воћних засада и њиховој даљој нези, у то време испољио је архиепископ Данило II (1270--1337). Писац његовог житија каже да је воћкама засадио „брда и долине". Од воћака се највише гајио орах, јер се плод могао одржати током целе године, а затим воћке чији су плодови коришћени у свежем стању и сушени: крушка, јабука, трешња, оскоруша, шљива и кајсија. У приморским областима посебно су на цени били: бадем, маслина и смоква. Поред произведеног воћа, као храна су коришћени и плодови воћака из спонтаних популација, а посебно лешник. Овај плод је у средњем веку имао надимак „злопиштник", јер се јео у „злим временима", кад ничег другог за исхрану није било. У Житију деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф наводи да су у Деспотовини сађени многи виногради „нигде тако без велике тешкоће, као у овој земљи, изобилујући у семену и саду и плодовима", али спомиње и „множину свега плодоноснога (дрвећа)" које је дато, како би се људи „наслађивали изобиљем". Падом српских земаља под Турке значајно се мења сортна структура гајених воћака. Као источњаци, Турци цене сладак укус, па шире сорте чији се плодови одликују великим садржајем шећера и малим садржајем киселина. Називи тих сорти: шербетка, слаткача, шећерлија, медник итд., указују на ово њихово својство.

Од средине XIX в., у Кнежевини Србији чине се систематски напори на унапређењу воћарске производње. Поред отварања првих пољопривредних школа, образује се Друштво за пољску привреду (од 1869. Српско пољопривредно друштво). Исте године покреће се и часопис Тежак као гласило овог друштва. У структури воћарске производње тога доба доминира шљиварство, које добија посебан значај од 1864, када почиње сушење шљиве. Пионири комерцијалног сушења плодова шљиве у Србији су трговци Нико Крсмановић и Риста Паранос. Сува шљива постаје врло значајан производ Кнежевине, која 1867. извози 4.200 т овог воћа у вредности од 84.000 дуката. Извоз се у наредне две деценије удесетостручује, достижући 1887. цифру од 41.290 т. Доношењем Закона о унапређењу в. и виноградарства 1898. стварају се услови за оснивање мреже воћних и воћно-лозних расадника у Србији, што додатно доприноси даљем развоју ове пољопривредне гране. У Војводини Богословија у Сремским Карловцима подстиче и унапређује гајење воћака на Фрушкој гори, у Црној Гори се отвара прва Пољопривредна школа (Даниловград, 1876), а у БиХ, по aустроугарској окупацији, оснивају се воћни расадници и уводе у производњу нове квалитетније сорте воћака са плодовима накиселог укуса. Са започињањем сушења шљиве и овде шљиварство доживљава изразиту експанзију. Почетком XX в. -- 1904, са простора Србије и Босне извезено је 108.000 т суве шљиве.

Иако се између два светска рата воћарска производња и даље предоминантно одвија на малом приватном поседу, уз примену екстензивног технолошког концепта, њен обим непрекидно расте. Експанзију нарочито доживљава производња шљиве, јабуке и крушке, попримајући све више робни карактер. У периоду 1927--1931. Краљевина СХС (од 1929. Краљевина Југославија), просечно годишње извози 25.516 т свеже и 521 т суве јабуке. Највеће производно и извозно подручје јабуке је Пожега, а најзаступљенија сорта будимка. И поред тога, извоз свеже и сушене шљиве пожегаче, као и пекмеза од шљиве, и даље задржава примат. У јужнословенској држави, оснива се 155 нових воћних расадника, а пред II светски рат почиње ширење америчких сорти јабуке: ружичасти делишес, јонатан и златни делишес. У истом периоду бележе се и почеци робне производње јагодастог воћа, у првом реду малине, намењене домаћем тржишту. Ова производња се концентрише око Ваљева и Чачка, а водеће сорте су -- ваљевска и јеличка.

После II светског рата и промене власничке структуре над пољопривредним земљиштем воћарска производња организује се и у оквиру великих плантажа у друштвеном власништву. Ову производњу прати интензивно и скоковито технолошко иновирање, које се одвија у три основне фазе. Од 1950. подижу се воћњаци по узору на америчке, од 1958. прелази се на интензивне засаде јабуке, крушке и брескве у форми италијанске палмете косих грана, а од 1970. на холандски систем густе садње са доминацијом вретенастих форми. Основни тренд технолошког иновирања в. је -- повећање густине садње воћака уз последично повећање приноса воћа по јединици површине и све шира употреба механизације. У овом периоду највећи произвођачи воћа у Србији су пољопривредни комбинати: „Београд", Београд; „Годомин", Смедерево; „Сирмијум", Сремска Митровица; „Јужни Банат", Бела Црква; „Пештара", Суботица; „Ереник", Ђаковица и др. У „Поречју" (Вучје), на терасираним земљиштима великих нагиба, организује се масовна производња облачинске вишње, а у „Џервину", Књажевац, подиже се највећи кооперативни засад купине у Европи, на површини од 110 ха. У послератном периоду у индивидуалном сектору, посебну експанзију доживљава производња јагодастог воћа. По обиму производње малине, али и шљиве, вишње и купине, Србија је у последњим деценијама XX в. била међу највећим робним произвођачима и извозницима овог воћа на свету.

Технологија производње воћа. Технолошку основу производње воћа чине системи гајења воћака, чији су основни елементи: подлога, сорта, узгојни облик и густина садње. До прве половине XX в. у Србији се као подлоге за јабучасте врсте воћака скоро искључиво користе сејанци дивље јабуке и крушке. Велика бујност стабала на овим подлогама условљавала је велике размаке садње и мали број воћака по јединици површине. Од средине ХХ в. у производњу јабучастог воћа и код нас се уводе вегетативне подлоге средње и мале бујности, које омогућавају револуционисање технологије ове производње. Сорте јабука се углавном калеме на М (Мalling) подлоге, селекционисане у Ист Молингу и ММ (Мalling--Мerton) подлоге, селекционисане заједничким радом енглеских истраживачких станица у Ист Молингу и Мертону. Њиховим увођењем у производњу значајно се повећавају густина садње и приноси јабуке. Као вегетативне подлоге за крушку и дуњу највише су коришћени Мalling клонови анжерске дуње и клонови провансалске дуње селекционисанe у Анжеру. Коштичаве врсте воћака се и данас доминантно гаје на генеративним подлогама: бресква и нектарина на сејанцима виноградске брескве, шљива и кајсија на сејанцима џанарике, а трешња на сејанцима магриве или дивље трешње.

Сорте воћака су други, веома важан елемент производње воћа. До II светског рата у нашем сортименту преовлађују аутохтоне и одомаћене сорте, углавном мале производне вредности, а после њега се у сортимент уводе нове, углавном америчке и западноевропске сорте. У односу на аутохтоне сорте, новоинтродуковане сорте се одликују знатно бољим квалитетом плодова и већом родношћу, али и већом осетљивошћу на неповољне услове спољне средине. Најбурније промене доживљавају сортименти брескве и јагоде, а највећу стабилност испољавају сортименти крушке и дуње.

Вештачко обликовање круне воћака, као трећи чинилац система гајења воћака, најпре се током XIX в. масовније примењује у Француској. Због првенствено декоративне функције овог обликовања, „француска школа" даје предност правилним геометријским облицима круне, не занимајући се за њихове производне учинке. Воћарство Србије пролази кроз ову фазу, само у окружењу пољопривредних школа и воћних расадника. На почетку XX в. са интензивирањем робног воћарења примат преузима „америчка школа", која због доказане штетности претеране резидбе младих воћака на производне ефекте, третира ову меру као нужно зло. Америчко комерцијално в. карактеришу скоро слободне просторне круне воћака, обликоване уз минималне интервенције. Овај концепт се 50-их година прошлог века прихвата и код нас. Управо у то време, нарочито у Италији, покреће се нови талас технолошког иновирања производње воћа, заснован на масовној примени механизације и новим сазнањима о физиологији раста и развића воћака. „Италијанска школа", уз значајне модификације, рехабилитује пљоснате геометријске облике круна (или палмете), познате из периода „француске школе". В. Србије 60-их година XX в., на овим принципима доживљава велики полет. У наредној фази технолошког иновирања производње воћа, по значају се издвајају два концепта: енглеско-белгијски, заснован на пилар форми и холандски, заснован на форми витког вретена. Седамдесетих година прошлог века, оба система се уводе и у нашу производну праксу, где холандски концепт убрзо испољава несумњиве предности и бива опште прихваћен.

Услед масовног коришћења бујних генеративних подлога, технолошки и производни помаци у производњи коштичавог воћа били су мање интензивни, него код јабучастог и јагодастог воћа. У гајењу малине, са система жбунова (око 2.500 воћака по ха), прелази се на систем шпалира, са око 16.000 воћака по хектару. Добрило Ненадић, агроном и познати српски књижевник, уобличава 1986. оригиналну технологију гајења ове воћке под називом „ариљски метод", који поред врло повољних агро-климатских услова и дуге производне традиције, од ариљско-ивањичког малиногорја ствара најзначајнији производни центар малине у Србији. Многи произвођачи постижу приносе од преко 5 т плодова малине у малињацима површине од само 0,2 ха. Ариљски метод се заснива на особини малине да образује серије изданка различитог генеративног потенцијала. По класичној технологији, прве серије изданака израслих на самом почетку вегетације су остављане за род, а касније избили изданци су одстрањивани резидбом. Ненадићев метод дефинише обрнут приступ: уклањање првих серија изданака и остављање позних серија, јер позне серије обезбеђују већи принос и бољи квалитет плодова. Уједно, касније израсли изданци су мање изложени болестима јер инфективни потенцијал патогена у периоду њиховог пораста значајно опада.

Основна карактеристика производње воћа је њено организовање под отвореним небом. За нормалан раст, развој и плодоношење, воћкама је потребна енергија и материја из спољне средине. Извор неопходне светлосне и топлотне енергије за ове биљке је Сунце, па је цео годишњи круг раста и развића воћака подређен Земљиној револуцији од 365 дана. Најзначајнији извори неопходне материје за производњу воћа су: клима (падавине), земљиште (биогени елементи) и ваздух (угљен-диоксид, кисеоник). Смештен у умереном појасу, са доминантном умерено-континенталном климом, простор Србије поседује многе предности у односу на друге европске просторе, за успешну производњу континенталног воћа. Ипак, многа пољопривредна станишта и код нас карактерише недостатак (или вишак) неког материјалног ресурса, неопходног за организовање економски оправдане и високоакумулативне производње воћа. Отклањање наведених недостатака пољопривредног станишта и стварање услова за рационалније коришћење расположиве енергије и материје од стране гајених воћака, изводи се помоћу агротехничких и помотехничких мера. Ове мере су подељене у пет основних група: у мере одржавања земљишта, наводњавање, ђубрење (и прихрањивање), резидба и мере заштите воћака од стресних чинилаца спољне средине.

Помологија, као део в., припада групи примењених биотехничких (или агробиолошких) дисциплина чији је основни задатак повећање приноса и квалитета плодова по јединици површине пољопривредног станишта. Остваривање овог задатка је у великој мери засновано на освајању нових знања из области: биологије воћака, екологије воћака (њиховог односа према чиниоцима спољне средине) и оплемењивања воћака. Иновирање производног процеса остварује се изналажењем поступака којима се рационалније и ефикасније користе енергетски, материјални и просторни ресурси пољопривредних станишта и генетички ресурси производних организама.

Први озбиљнији покушаји увођења иностраних научних сазнања у нашу воћарску праксу, чине се тек у другој половини XIX в. Аутор прве стручне књиге из области в. у Србији је Ђорђе Радић. Његова монографија под називом Очење и оплемењивање воћака, објављена је 1872. Уредбом од 25. V 1921, у оквиру новооснованог Пољопривредног факултета у Београду -- Земуну, формира се Институт за науку о производњи биља са специјалним Oдсеком за виноградарство и в., чиме се в. као биотехничка наука званично утемељује и институционализује. На I конгресу воћара Краљевине Југославије, одржаном у Чачку 1932, покренута је иницијатива за оснивање нових научних институција за област в., која је реализована 1946/47. оснивањем завода у Чачку, Сремским Карловцима и Пећи. Извршно веће НР Србије је 1961. прогласило Завод за в. и прераду воћа у Чачку републичком научном установом под називом Институт за в., а заводе у Сремским Карловцима и Пећи огледним станицама тог Института. У оквиру Пољ. ф. у Новом Саду, основаног 1954, формира се трећи институт из ове области.

Образовање. Средњошколско образовање из области пољопривреде у Србији почиње оснивањем Пољопривредне школе у Топчидеру, 1853. која се гаси већ после седам година. Школа са најдужом наставном традицијом из воћарских предмета је Школа за винодеље и в., основана 1890. на имању манастира Буково код Неготина. Устројством Књажевско-српског лицеја 1853. у њему се, поред других наука, предаје и агрономија (наука о земљоделију). Овај предмет је скоро 15 година предавао Јосиф Панчић. Класично факултетско образовање из области воћарства почиње школске 1920/21, оснивањем Катедре за вишегодишње засаде (воћке и винову лозу), Пољ. ф. у Београду. Ова Катедра је те године имала један предмет -- в. и виноградарство и једног хонорарног наставника, Милутина Стојановића. Наставу из овог предмета од 1930. изводи Младен Јосифовић као први стални наставник. После шест година, предмет в. и виноградарство дели се на два предмета: в. са прерадом воћа и виноградарство са винарством. Избором Душана Станковића, 1937. за првог асистента на предмету в. са прерадом воћа завршава се иницијална фаза организовања високошколске наставе из области в. у Србији. Наставници помолошких предмета Пољ. ф. у Београду, као чланови матичне институције, кадровски и организационо учествују у увођењу наставе из ове области на касније основаним пољ. ф. Са звањем редовног професора наставу из помолошких предмета су изводили: Младен Јосифовић, Душан Станковић, Спасоје Булатовић, Боривоје Пејкић, Доброслав Раховић, Станоје Савић, Младен Јовановић, Момчило Милутиновић и Миливој Мијачика. Трeнутно (2011) наставу изводе: у звању редовног професора -- Евица Ненадовић Мратинић, Милован Величковић и Михаило Николић и у звању ванредног професора -- Тодор Вулић, Драган Николић и Драган Милатовић. Наставу из ове области на Пољ. ф. у Новом Саду (основан 1954) изводили су редовни професори: Драгољуб Словић, Мирко Рудић, Мирослав Милованкић, Мита Арадски, Милован Кораћ, Динка Вујанић Варга, Душан Гвозденовић и Богољуб Ђурић. У звању редовног професора наставу изводе Владислав Огњанов, Слободан Церовић, Бранислава Голошин и Зоран Кесеровић, а на Агрономском факултету у Чачку (основан 1978) Томо Милошевић.

ЛИТЕРАТУРА: Пољопривредна енциклопедија, Зг 1970; А. Станчевић, Крушка, Бг 1980; Д. Станковић, М. Јовановић, Опште воћарство, Бг 1987; П. Мишић и др., Воћарство, Бг 1996; П. Мишић, Јабука, Бг 1994; М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Бг 2004; М. Николић, Ј. Миливојевић, Јагодасте воћке: технологија гајења, Бг 2010.

Т. Вулић