ВМРО

ВМРО (Внатрешна македонска револуционарна организација), политичка организација формирана 1893. у Солуну. Њена активност обухвата више периода: раздобље изградње и сукоба између струја централиста и врховиста до 1910; време изразите пробугарске делатности у балканским ратовима и I светском рату; и период терористичке, сепаратистичке и антијугословенске акције након 1918. Борећи се за аутономну и етничку Македонију у саставу Османског царства и развој македонског националног идентитета, ВМРО је настао као дело интелектуалаца и револуционара (Гоце Делчев, Даме Груев, Ђорче Петров, Јане Сандански, Дима Хаџи Димов). Покрет је деловао као широко замишљена организација, са Уставом, Централним и окружним комитетима, народним судовима, војним четама. Осим сукоба са османским властима, јавила се борба са Врховним македонским комитетом основаним у Софији 1895. Развивши врло јаку пропаганду и опсежне војне акције, врховисти су желели Македонију у саставу Бугарске. Подигли су Илинденски устанак 1903, а њега су као централни догађај подржали и прваци ВМРО. Од 1910. врховисти су преузели вођство и формирали нови ЦК са Тодором Александровим, Александром Протогеровим и Петром Чаулевим. У непосредној вези са бугарским двором, врховистичка ВМРО се истакла антисрпском борбом и злочинима у балканским ратовима и I светском рату, а немачки цар је одликовао Александрова и Протогерова. Претежно присутан у источном делу Македоније, ВМРО је за време Краљевине СХС/Југославије деловао терористички, у сарадњи са албанским качацима и уживајући подршку Италије. У Бугарској је имао углавном повољан положај, иако су владе Краљевине СХС, Грчке и Румуније протестовале, а то питање било изношено пред Друштво народа. Бугарски председник владе Александар Стамболиски пао је као жртва ове организације 1923. ВМРО се противио Македонској федералној организацији, која је предвиђала аутономну Македонију у саставу балканске федерације. На простору југословенске државе вршена су планска убиства, експлозије, напади на пруге, магацине и жандармеријске станице, а главна мета су били официри и државни чиновници као носиоци тзв. „великосрпске хегемоније". Између 1922. и 1930. изведена су 63 атентата. Иако је 1925. број припадника ВМРО у Југославији био преко 1.500, он ће значајно опасти током 20-их година и неће успети да покрене акције ширих размера. Међусобни обрачуни унутар ВМРО довели су до убиства Александрова 1924. и Протогерова 1928. Тих година успон је доживео изразито пробугарски расположени Иван Ванчо Михаилов. Први његови контакти с Антом Павелићем били су 1927. Михаилов и Павелић су у Софији 1929. потписали декларацију о сарадњи са циљем стварања независних држава Македоније и Хрватске. Припадник ВМРО Владо Георгијев Черноземски, потпомогнут од Италије и Мађарске, извршио је атентат на краља Александра Карађорђевића 9. IX 1934. у Марсељу. Упориште у Бугарској ВМРО губи од средине 1934. и од успостављања владе Кимона Георгијева када Михаилов напушта земљу. Он затим борави у Турској, Пољској и Југославији. Други светски рат провео је у Павелићевом Загребу и, за разлику од великоалбанских и великобугарских планова, неуспешно заступао идеју о „Независној уједињеној Македонији", сателитској држави под немачким окриљем.

ИЗВОРИ: И. Катарџијев (прир.), ВМРО (обедината). Документи и материјали, I--II, Скопје 1991--1992; М. Пандевски, Програмски и статутарни документи на Внатрешната македонска револуционарна организација (1904--1908), Скопје 1998.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Кризман, Анте Павелић и усташе, Зг 1978; С. Милосавлевски, „Фашизација у ВМРО-у између два светска рата", ММ, 1986, 3; Ђ. Васиљевић, „ВМРО и Србија 1893--1934", Catena mundi, Кв, 1992, 2; Д. Тасић, „Војно-политичка акција „македонствујушчих" у Краљевини СХС/Југославији 1919--1934. године", Архив, 2002, 3, 3.

В. Станић