ВЛАХОВИЋИ

ВЛАХОВИЋИ, једна од петнаестак влашких скупина које су у другој половини XV в. живеле на подручју нахије Доњи Власи (простор данашње столачке, љубинске, берковићке и билећке општине). Први помен о њима у дубровачким изворима (1368) не наводи простор њиховог обитавања. Катунар Вучихна Влаховић преносио је робу у Дубровник (1420, 1432), пред чијим судом је био оптужен за пљачку. Надгробна плоча његовог сина Вукца налази се у гробљу села Влаховићи, а извесног Радосава Влаховића у некрополи у селу Поплат, с назнаком да су на тим просторима поседовали племените баштине. Према пословној књизи Дубровчанина Џивана Припчиновића (1476--1477), В. су се делили на Велике (Vlachovichi Grandi), са седиштем у Врањској код Билеће, и Мале (Vlachovichi Pizullini), чији је центар био, претпоставља се, на простору данашњег села Влаховићи код Љубиња. Према сумарном попису Босанског санџака из 1468/69, кнез Влађ Бијелић на челу катуна Великих В. уживао је тимар, који је чинило дабарско село Заград(ац). Зна се да је Влађ преминуо пре 15. IX 1474. и да је сахрањен у својој задужбини, цркви Св. Лазара у Влаховићима. Према попису Херцеговачког санџака из 1475--1477, велики катун његовог сина кнеза Вукосава имао је 108 кућа и 14 неожењених Влаха. Зимовали су у месту Биоска, а летовали на планини Трескавици. Већ као војвода, Вукосав је погинуо у сукобу са турском војском (1481) и сахрањен поред оца. После помена катунара Николе Влађевића 1493, ишчезавају подаци о Великим В. Извори о Малим В. још су оскуднији -- своде се на навођење имена петорице њихових припадника који су 1477. преносили олово Џивана Припчиновића.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Филиповић, „Власи и успостава тимарског система у Херцеговини", Годишњак Центра за Балканолошка истраживања, Сар., 1974, XII/10; Ђ. Тошић, „Прилог изучавању Доњих Влаха у источној Херцеговини", ЗИБиХ, 2004, 4.

Ж. Вујадиновић