ВЛАТКО ХЕРЦЕГОВИЋ КОСАЧА

ВЛАТКО ХЕРЦЕГОВИЋ КОСАЧА, кнез, херцег (?, 1429/1430 -- Раб, пре марта 1489). Млађи син Стефана Вукчића Косаче и Јелене Балшић. Од 1433. спомиње се у дубровачким актима о Сандаљевој заоставштини. Он и његов старији брат Владислав 1438. нису имали 14 година, па због тога нису могли подићи новац наслеђен од Сандаља Хранића. У тестаменту Јелене Балшић, Сандаљеве удовице, од 25. XI 1442. кнезу В. је остављена „кругла мала". У време рата са Дубровником и током Владислављеве побуне (1452--1453) он је остао уз оца, што се види и по томе што је 1452. херцег са сином упутио посланство у Венецију. Дубровчани су у то време обавештавали Владислава о томе да В. покушава да заузме његово место. Помирењем у јулу 1453. изгубио је повлашћени положај код оца. У пролеће 1455. ожењен је рођаком грофа Урлиха Цељског. Тај брак је трајао неколико година, а 1463, када су Турци освојили Босну, његова бивша жена је боравила у Дубровнику. У јесен 1455. преко Дубровника је, као очев посланик, путовао у Венецију где је дочекан са почастима. У пролеће 1461. браћа су била у добрим односима, али је на свечаности крунисања Стефана Томашевића херцега Стефана заступао В., а не старији син. Сукоб Владислава и херцега Стефана је избио 1462--1463, а В. је опет остао уз оца. Учествовао је у ослобађању градова од Турака и у јулу 1463, заузео град Кључ. В. и полубрат Стефан нису издвојили своје територије од оца у подели коју је изнудио Владислав.

Током 1464. браћа су била у добрим односима, В. је ратовао против Турака у источним деловима херцегове државе. Био је рањен или болестан, па се повукао на дубровачку територију где се лечио од августа до октобра 1464. Почетком 1465. избио је нови сукоб између херцега и синова. Маја месеца В. се спремао на пут у Угарску. Турци исте године освајају херцегову земљу све до Приморја, а у мају 1466. умире херцег Стефан. Из његовог тестамента се сазнаје да је В. одређен за наследника. Титулу херцега од Светога Саве преузео је у августу 1466. Велике непријатности је имао око извршавања очевог тестамента јер је угарски краљ забранио Дубровчанима исплату због дуговања према круни. Дубровчани су 1469. под притиском Турака пристали да издају заоставштину херцега Стефана, те је она до 1470. подељена међу браћом.

У спољној политици херцег В. је одлучно наступао против Турака, а 1468. успео је да зароби турског војводу Ахмета. Ипак, почетком 1470. се потчинио и постао султанов вазал. Од Турака је добио Требиње и Попово, тако да се његова територија простирала од Новог до Неретве. Покушавао је да потчини острво Посредњицу у делти Неретве, што га је доводило у сукобе са Влатковићима и Дубровником. Султан му је убрзо одузео Попово и Требиње. У периоду 1473--1475. успео је да изгради цркву Св. Стефана у Новом. Склопио је нови брак са Маргаретом Марцано, рођаком краља Ферантеа. Свадба је прослављана у јулу 1474, уз присуство сестре Катарине, босанске краљице. Пре овога од њега се одвојио млади Стефан, одведен је на Порту, примио ислам и добио име Ахмет. Са братом Владиславом се измирио, па су 1476. обојица били у Венецији. В. је нашао савезника у Ивану Црнојевићу, који је био ожењен његовом сестром Маром. После краћег ратовања са Турцима 1477. Иван се повукао, а В. је потучен и гоњен до зидина Новог. Од 1478. Турци захтевају да им се преда Нови и оно што је остало од херцегових земаља. Мир Турске и Венеције 1479. лишио је В. озбиљне млетачке подршке, а он је тражио подршку угарског и напуљског краља. Одред угарских ратника је стигао у Нови и запосео једно од два градска утврђења, а напуљски краљ је упутио две галије које су пловиле око Новог. После дуге опсаде град се предао, а угарска војска је остала у горњој тврђави до краја јануара 1482, када се предала и била пуштена да оде.

В. је додељена мала територија „код неретљанских планина". Већ 1486. та територија, која му је додељена за издржавање, била је у рукама других. Херцег В. је нашао уточиште на млетачкој територији, на острву Рабу, где је и умро. У браку са Маргаретом имао је три сина, од којих је само Јован преживео и продужио венецијанску грану Косача.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тадић, „Нове вести о паду Херцеговине", И. Божић, „Млечани према наследницима херцега Стефана", ЗФФБ, 1962, 2; С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача, Бг 1964; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Бг 1979; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996.

С. Мишић