ВЛАСТЕЛИНСТВО
ВЛАСТЕЛИНСТВО, посед, имање (dominium) у средњовековној Србији на којем његов власник у име државе, тј. владара, убира извесне приходе и врши неке јавне функције. Од насељеника на поседу власник може имати директних или индиректних прихода. Једно в. обухватало је све земљопоседе једног властелина као феудалног господара и све становништво које му је било потчињено, подразумевајући и њихова различита права коришћења земљишта, али и све обавезе које проистичу из стечених права. Земљиште в. није било у пуноправној својини властелина, он је само на једном делу обрађених и необрађених површина имао искључиво право коришћења. Други и значајнији део обухватао је мале деонице зависног становништва, на којима су они уживали искључиво право коришћења и имали неку врсту потчињеног власништва (dominium utile), којима је такође припадало и право заједничког коришћења необрађеног земљишта. В. је газдинство затвореног типа, које је само подмиривало све своје потребе. Центар је био двор властелинов, манастир или седиште епархије. Ту је била смештена остава пољопривредних производа, концентрисана административна и судска власт. На в. су живеле разне категорије зависног становништва (меропси, сокалници, мајстори, попови и др.), али и властеличићи и пронијари са обавезом војне службе. Постојала су села са посебним задужењем у изради опреме, на шта подсећају њихова имена (Седлари, Копљари, Тулари, Шавци и сл.).
У средњем веку не помиње се термин в. (уместо њега грчки термин стас или српски термин имање). Настао је у српској историјској науци сходно термину властелин који се помиње у Законику цара Душана. В. је било световних, које су држали световни властелини, и црквених, чији су поседници били цркве, манастири, епархије, архиепископија (касније патријаршија). У феудалном друштвеном поретку власник феуда експлоатише зависно становништво узимајући од њих натуралну (робна давања) или радну ренту. Закон је забрањивао зависном становништву да напушта земљу и одлази на друго в. Сачувани извори много више података саопштавају о манастирским него о световним в. Властелин је имао обавезу да иде у рат, да даје соће, да брине о безбедности хватајући лопове и разбојнике. Најпознатије световно в. припадало је великом челнику Радичу.
Обавезе зависног становништва на црквеном в. регулисао је „Закон људем црковним", саопштен у појединим манастирским повељама, а био је заокружен и употпуњен Закоником цара Душана. Насељеници на црквеним имањима били су ослобођени обавезе плаћања соћа, као и од свих работа, великих и малих, у корист владара и државе: војне службе, поноса (превоз владара, његових дворана, државних чиновника, војске и државне робе; једино ако би цар ишао преко црквеног в., требало би му дати превоз), приселице, позоба, траварине и других обавеза. Остајале су им једино обавезе према црквеном в. (орање, сејање, берба, копање, кошење и скупљање сена, ношење дрва, хватање зечева): те обавезе нису биле ништа мање него код других феудалних господара, а одређене су величином земље коју обрађују или бројем радних дана које треба да одраде на властелиновом имању. Радна рента је одређивана или површином земље коју је требало обрадити или бројем радних дана. Њен главни део односио се на обраду ораница. Меропси су имали обавезу да узору одређену површину под различитим житарицама. На дечанском в. обавеза за меропхе износила је шест мати, а за сокалнике три мата. Према закону Србљем који је записан у грачаничкој повељи, меропси ору девет мати, а сокалници шест, а заманицом бедбу сви три мата. Све што поору, дужни су да посеју, пожњу, овршу и у житне јаме сместе. Душанов Законик је радну ренту ограничио на два дана у недељи што је повољније по земљораднике. Несавесни управници црквених имања су кажњавани, манастирском имовином руковали су „владалци", тј. иконом, еклесијарх, дохијар и параиконом (световњак није могао да буде „владалц"). Закон је кажњавао сељаке ако истуку управника црквеног имања. С обзиром на самосталност манастира, црквена имања уживала су судски и економски имунитет, а насељеници на манастирским имањима били су изузети од потчињености локалним властима. У повељама појединих манастира државним органима је забрањен улазак на манастирско в., а једино су врховна власт (тј. цар и патријарх) и владарев логотет имали власт над манастирима. Монаха и манастирског сељака нико није могао да изведе на световни него само на црквени суд, а црквени сељаци парницу воде само пред игуманом. Забележени су случајеви бежања са световних на црквена в. уз плаћање извесне таксе, али је то Законик забранио како меропсима и отроцима тако и власима (сточарима). Степен датих привилегија није био једнак за свако в. Највећи манастири, владарске задужбине, уживали су најшире привилегије.
Располагање манастира земљишним поседом, често великим, давало је манастиру, осим духовне, и одређену друштвену улогу. Манастирска в. развијају се као велика, успешна и продуктивна газдинства. О величини тих поседа сведочи неколико података: Жича је од свог ктитора добила 57 села и заселака и 217 породица сточара; Бањска од краља Милутина 75 села и осам катуна сточара са преко 500 породица; Дечани 45 села (али у пољопривредно богатој области) и девет катуна сточара; Св. арханђели код Призрена 60 села, седам цркава са поседима и људима, те 17 катуна сточара; Раваница чак 148 села. Хиландар је од оснивача добио девет села, али је временом, добијајући дарове од владара и властеле, створио в. од 360 села, широм српске државе, од Солуна до Поморавља. Сваки манастир имао је потребно обрадиво земљиште, виноград, шуму, пашњак, рибњак, пчелињак (уљаник) и воденицу, тј. све што је неопходно за несметан живот манастирске обитељи. Манастири су били поседници са гарантованом независношћу и правима, која им нису могла бити одузета, а једино су могла бити надокнађена заменом. Црквена имања уживала су неприкосновеност и многе имунитетне повластице: економске, судске, војне, управне и др.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349 и 1354, Бг 1898; Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Једна жупа за време царства", ГСНД, 1928, 3; Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави I, Бг 1931; Ст. Новаковић, Село, Бг 1965; М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Бг 1973; В. Тошић, „Велики челник Радич", ЗМСИ, 1976, 13; М. Благојевић, „Закон светога Симеона и светога Саве", Сава Немањић -- Свети Сава, историја и предање, Бг 1979; Г. Шкриванић, „Раваничко властелинство", Манастир Раваница, Бг 1985; М. Благојевић, Соће -- основни порез средњовековне Србије, Бг 2001; Поседи манастира Хиландара на Косову и Метохији (XII--XV в.), Бг 2006; Земљораднички закон. Средњовековни рукопис, Бг 2007; С. Мишић, Поседи великог логотета Стефана Ратковића, Моравска Србија -- историја, култура, уметност, Круш. 2007; Р. Михаљчић, Огледи о старом српском праву, Бл 2013.
Радомир Милошевић
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)