ВЛАШКО-ПОНТИЈСКИ БАСЕН

ВЛАШКО-ПОНТИЈСКИ БАСЕН, обухвата остатке миоценског мора Источног Паратетиса (западни део Дакијског басена) на простору источне Србије, од Кључа и Кладова на северу до Зајечара на југу. На западу је ограничен планинским масивом Мироча и Дели Јована. Најстарији језерски миоцен (пре-баден) констатован је у околини Зајечара и има мало распрострањење. В. б. је испуњен највише морско-бракичним седиментима (средњи миоцен -- баден и сармат) и ослађеним, каспибракичним наслагама (меот и понт) укупне дебљине преко 2.000 м. Током своје еволуције имао је више пута везу са Панонским басеном на западу (преко мореуза на Карпатима и Ђердапа), односно са Црним морем на истоку. Седименти који изграђују В. б. представљени су најчешће кластитима (конгломерати, брече, пешчари, шљункови), глинама, алевритима и лапорцима. У бадену и сармату има мало и кречњака. У скоро свим поменутим седиментима, а поготово финозрним, нађени су бројни фосилни докази (шкољке, пужеви, алге, јежеви, фораминифере, остракоде и др.) који сведоче о врло разноврсном животу у тадашњем мору, али и каснијим, ослађеним етапама (ендемични мекушци). Врло интензивни тектонски покрети током миоцена (алпско-карпатска обликовања) условили су успостављање и прекидање веза међу поменутим басенима. Последњи пут та веза је постојала крајем миоцена (понт) када је простор источне Србије и данашње Панонске низије био повезан водом. Радијална тектоника је условила и различиту брзину спуштања дна басена и брзину седиментације, па су неогене наслаге све дебље идући од западних планинских масива ка истоку и Дунаву, тј. од југа ка северу. Из тог разлога, морско-бракичне миоценске наслаге се „завлаче" дубље у Карпате него каспибракичне, користећи попречне и уздужне тектонске потолине, нарочито тзв. Штубичко-тимочки ров. Укупна дужина морско-бракичног миоценског појаса у правцу север--југ (од Сипа до Зајечара) износи око 85 км, а ширина мерена од тадашњег копна (кристалин и мезозојске стене, на западу) па до Дунава, на истоку, веома варира (1--25 км). Морске наслаге В. б. скоро у потпуности одговарају онима које налазимо у околини Београда, па и даље, на запад, до Бечког басена. То говори о постојању јединственог морског акваторијума током баденског века средњег миоцена. Млађи сармат и меот се доста разликују од панонског развића и више су слични оном у јужној Русији и у области Црног мора („еуксински развој"), а нарочито у Румунији и Бугарској. У морфотектонском смислу, могуће је издвојити четири зоне правца север--југ, односно север-северозапад--југ-југоисток. Прве две обухватају крајње западне делове В. б. и старе, кристаласте терене и мезозојске творевине (карпатске зоне). Источно од њих, у остале две зоне, миоцен је развијен на читавом терену, с тим да је у четвртој зони, на крајњем истоку, прекривен квартарним терасама (перикарпатске зоне). Посебно је важна прва зона, тј. Тимочко-штубички ров, структура настала пре него што је у њега продрла вода миоценског Паратетиса. Дужина тих морских наслага по правцу север--југ иде до 60 км. Уз његов западни обод констатовани су и старији миоценски, угљоносни седименти са остацима копнених сисара. Ширина рова је неуједначена, што зависи од поменутог палеорељефа. Просечно се креће око 10 км, али се понегде сужава на само 0,5 км (Трњане), где је Тимочко-штубички ров практично подељен на северни -- штубички део и јужни -- северни наставак тимочког рова. Друга зона има дужину око 40 км и означена је као зона ексхумираног палеорељефа, са малом дебљином миоценских седимената (до 200 м). У преостале две, перикарпатске зоне, које имају мању ширину а достижу дужину око 50 км, миоценске творевине су у почетку доста стрмо нагнуте ка северо-североистоку, односно ка гетској депресији. Источније, идући ка Дунаву, скоро да су хоризонталне (Михаиловац). Њихова укупна дебљина је много већа у односу на карпатске миоценске наслаге (у Прахову око 1.000 м, а у Кључу скоро 2.000 м).

ЛИТЕРАТУРА: П. Стевановић, „Источна Србија -- Област источно од Карпато-балканида", Д. Долић, „Источна Србија -- од Неготина, односно Чубе до Зајечара", у: Геологија Србије, II--3, Стратиграфија-Кенозоик, Бг 1977.

Љ. Рундић