ВЛАИСАВЉЕВИЋ, Владо

ВЛАИСАВЉЕВИЋ, Владо, пјесник (Јастребарско, Хрватска, 14. VII 1901 -- Јастребарско, 7. III 1943). Син личког Србина и Чехиње, запустио је образовање (похађао средњу школу у Сушаку) и покушао да живи само за поезију. Живио је у Загребу и био један од најпознатијих загребачких боема. У хрватским и српским гласилима (СКГ, ЛМС, Записи и др.) објавио преко 250 пјесама*.* Запажен је сарадник Књиге другова (Кикинда 1929), алманаха југословенских социјалних лиричара (Д. Цесарић, Д. Јерковић, Ј. Поповић и др.). Под усташком влашћу се појавио с циклусом пјесама Вечери под земљом, у колективној збирци пјесника-боема Рањени галеб (Зг 1942). Лирика В. је настајала у распонима српско-хрватске поезије, како се ова „двоједна" књижевност осјећала између два свјетска рата. Изградио је особен пјеснички говор: упадљив полисилабичан стих, низови паралелних импресија, јаке слике на преламању двију неподударних сфера искуства, с призорима дјетињства, пејзажа, социјалних прилика градског и сеоског живота, али и тренутака интензивне стрепње, самоће и нелагодности, нарочито у пјесмама објављеним под усташком влашћу, гдје говори гласом зебње: у сјају сузе слути сјај свијеће с нечијег гроба и зов црног мрака, у звуцима вјетра мирис мртвих и плач рањених. Лирика В. је чистих, стегнутих облика и пажљиво контролисаног смисла, пуне а ненаметљиве емотивности и прецизне а богате сликовитости. О њој је И. Г. Ковачић писао као о поезији слика, запажајући и њихове фолклорне коријене и њихову хипермодерност, виртуозност метафоре, преплитање мотива. Од таквих пјесама најпознатија је Балада о Тоуњчици (Зг 1957), лирска прича о пастирици коју су однијеле воде, у једноставном тону фолклорне легенде и модерне пјесничке слике.

ДЈЕЛА: поезија: Круха и срца, Зг 1937; приповјетке: Сан и јава, Зг 1941.

ЛИТЕРАТУРА: И. Г. Ковачић, „Поезија слика", Хрватско коло, Зг, 1941, XXII; С. Кораћ, Преглед књижевног рада Срба у Хрватској, Зг 1987; Д. Иванић, Књижевност Српске Крајине, Бг 1998.

Д. Иванић