ВЛАДИСЛАВИЋ РАГУЗИНСКИ, Сава

ВЛАДИСЛАВИЋ РАГУЗИНСКИ, Сава, дипломата, трговац, писац (Јасеник код Гацка, 25. I 1668 -- Mатокс код Петрограда, 10. VI 1738). Наводе се различита места (околина Гацка, Фоча, Херцег Нови, Дубровник) и време (1664--1670) његовог рођења. Према предању, његов отац Лука доселио се као трговац у Дубровник из Херцеговине. Према неким вестима, у Дубровник су дошли из Фоче; кад је стекао висок положај, за В. је, опет према предању, истицано да потиче из гатачке области. У Дубровнику Лука презимену додаје придевак Рагузински. Савин брат Дука (родоначелник Дучића) остао је у Требињу. Из оскудних података не може се прецизно закључити где се В. школовао. Поседовао је несумњиви таленат за трговину и дипломатију (окретан у „играма високе политике"). Тргујући, доспео је до Азова, који је Петар Велики освојио од Турака 1696. До 1705. био је незванични руски дипломатски агент у Цариграду, где је доспео око 1690. због трговачких послова. Тамошњој руској дипломатској мисији указао је на напоре појединих западних сила да онемогуће руски утицај у Турској. На препоруку грофа Петра А. Толстоја, чији запис у дневнику из 1698. представља прво помињање Црне Горе у руским изворима, у војном логору Шлиселбург срео се с царом Петром Великим на прелазу 1702/03. У Русију је коначно прешао 1705. Његов животни пут укрстио се са путевима цара Петра. Четврт века био је умешан у све важне догађаје Руског царства. Утемељитељ је руске обавештајне службе. Ступио је у „Посољски приказ", државно надлештво које је управљало односима Русије са иностранством и, у оквиру тога, предузимало веће трговачке операције. Дворски саветник постао је 1710. мада је цара саветовао још раније, у бици код Полтаве 1709. и о стратешким приликама на црноморском подручју, виталном за израстање Русије у велику силу. У оквиру Прутског похода Петра Великог 1711, дело В. постао је ослободилачки покрет у Црној Гори, Брдима и Херцеговини. На његов подстицај цар је граматом -- коју је вероватно саставио сам В. -- позвао на устанак балканске Словене, пре свега Црногорце и Херцеговце. Изасланик Петра Великог у овој мисији био је Михаило Милорадовић, „полковник и кавалијер", потомак гласовите херцеговачке породице Храбрен-Милорадовић, који је 1707. посетио и даривао манастир Житомислић, задужбину својих предака. Милорадовићева мисија посебно је за Црну Гору значила излазак из уског круга млетачко-турских сукоба и интереса, те улазак у шири простор европске политике. Од 1716. до 1722. В. је представник Русије у Црној Гори, Дубровнику и италијанским државама. Преговори о проблему унијаћења православних у Пољској и о склапању конкордата Русије с Ватиканом остали су незавршени због смрти папе Климента XI. Поткрај живота Петра Великог проучавао је могућности успостављања трговачких веза с Кином. Царица Катарина I поставила га је за изасланика у ту велику земљу, где је 1727. био један од састављача и потписника првог руско-кинеског уговора на реци Бури у близини данашње Кјахте, којим је утврђена руско-кинеска граница у дужини од преко 4.000 км. Пошто се вратио у Русију, писао је о Кини и израдио карте Сибира у сарадњи с капетаном Витусом (Иваном) Берингом.

Као потомак „кнезова Владиславића" стекао је диплому илирског грофа (грофовску титулу признала му је тек Катарина I) и право на потпис „гроф Рагузински". Трговином и царевим наградама у дворцима и поседима стекао је завидно богатство. Са енглеским конзулом поседовао је монопол на извоз шалитре из Архангелска; био је власник мануфактура за производњу платна за једра и имања у Украјини; трговао је лисичјим крзнима, војску снабдевао сукном за униформе. На цариградској пијаци робова купио је и цару Петру I поклонио младог Етиопљанина, чији ће праунук бити Александар Пушкин. У Сибиру је основао град Троицкосавск (данашња Кјахта, у Бурјатији), у чијем језгру је храм посвећен Св. Сави (раније је Дубровачки сенат одбио његов захтев да на свом имању у Дубровнику подигне цркву задужбину). Веома је заслужан за балканске Словене, пре свега Србе. Подстицао је њихову ослободилачку борбу и ослонац на православну Русију. Тестаментом је наложио синовцу и наследнику Мојсију Ивановићу да два сандука словенских књига поклони манастирима Пива и Савина. Иницирао је превод дела (а можда и сам превео) Мавра Орбина Il regno degli Sclavi из 1601. на руски језик (Петроград 1723). Тако је ово дело, у то време најцеловитија историја Срба и осталих балканских народа, овим преводом, скраћеним у односу на оригинал, постало доступно Василију Петровићу и Јовану Рајићу. В. је знао латински, италијански, турски, грчки и руски језик. Женио се два пута. Надживео је сина Луку из првог брака и три кћерке из другог брака са тридесет година млађом Виргилијом Тревизан. Умро је на једном пољском имању у околини Петрограда и сахрањен са мајком и кћеркама у Благовештенској цркви Царске лавре Св. Александра Невског. Истоветни споменици „најмоћнијем Србину XVIII века" откривени су 2009. у Гацку и Сремским Карловцима, а 2011. у Шлиселбургу (Лењинградска област).

ДЕЛО: Тајна информација о снази и стању кинеске државе / Секретная информация о силъ и состоянiи Китайского государства, В. Давидовић (прир.), Москва--Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дучић, Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I. Гроф Сава Владиславић, Питсбург 1942; Д. Синдик, „Тестамент Саве Владиславића", Мешовита грађа, 1980, VIII; „Прилог биографији Саве Владиславића", СЗб, 1997, 3; Б. Косановић, Сава Владиславић Рагузински у свом и нашем времену, Бг -- Гацко -- Ср. Карловци 2009; С. Терзић, „Евроазијски видици грофа Саве Владиславића", ЗМСДН, 2012, 138; Д. М. Ћирјанић, „С Државом у срцу", Српска национална ревија (специјално издање), Бг, јануар 2013.

Ж. Вујадиновић