ВЛАДИСЛАВ I

ВЛАДИСЛАВ I, краљ (XIII в.), владао 1234--1243. Средњи син краља Стефана Првовенчаног. Био је ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Јована II Асена са којом је имао синове Стефана и Десу и ћерку непознатог имена удату за омишког кнеза Ђуру Качића. На престо је дошао после побуне властеле, наследивши старијег брата Радослава, чије је свргавање са власти било последица опадања моћи Епирске државе након битке код Клокотнице (1230). Владавину краља В., који је био зет трновског цара, обележио је јак утицај Бугарске која је постала доминантна сила на Балканском полуострву. Краљевским венцем крунисао га је стриц, архиепископ Сава. За време његове владавине дошло је до прве смене на српском архиепископском трону, када је Саву наследио његов следбеник и ученик Арсеније. Врло брзо по доласку на власт В. се сукобио са Дубровником након што је у њему уточиште нашао збачени краљ Радослав. Спор је завршен миром 1235, о чему сведочи текст споразума сачуван на латинском и српском. Српски краљ је Дубровчанима обновио старе трговачке повластице и доделио нове, док су се дубровачке власти обавезале да неће подржавати организовање било каквих акција против српске краљевине на територији под њиховом контролом. Забележено је да је цариник краља В. у самом Дубровнику убирао царину од дубровачких трговаца који су ишли да послују у Србију. Односи са Дубровачком републиком и поред мировног споразума и даље су били напети због црквеног спора између Дубровника и Бара. Још пре доласка на престо, око 1225, В. је започео градњу Милешеве, задужбине посвећене Вазнесењу Христовом. У њу је 1237, после дужих преговора са тастом, бугарским царем, лично из Трнова пренео мошти свог стрица, првог српског архиепископа Саве Немањића. Како би одбранио српску власт над Хумом, краљ В. је 1237. морао да предузме поход све до реке Цетине и да уђе у сукоб са Угарском. Том приликом је на Цетини склопио уговор о миру и савезништву са градом Сплитом. Владавину краља В. уздрмала је 1241. прво смрт његовог таста, а потом 1242. провала Монгола који су, гонећи угарског краља Белу IV све до Далмације, опустошили Србију. Суочивши се са последицама монголског пустошења и губитка политичке потпоре свога таста, В. се нашао под притиском српске властеле незадовољне великим утицајем Бугарске. Попут старијег брата, био је принуђен да се одрекне власти и преда престо млађем брату Урошу I са којим се касније измирио. Умро је у Србији између 1264. и 1277.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Бг 1912; Животи краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила II, Бг 1935; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I, Бг -- Ср. Карловци 1939.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба I, Бг 1952; Историја српског народа, I, Бг 1981; А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Н. Сад -- Бг 2001.

М. Шуица

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)