ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Живко,

ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Живко, грађевински инжењер, универзитетски професор (Нови Сад, 24. III 1911 -- Београд, 16. IX 1981). Дипломирао на Грађевинском факултету у Београду (1935), где је и докторирао (1955). После студијског усавршавања у Немачкој код проф. А. Лудина и рада у бродоградилишту, 1946. изабран је за доцента на ГФ у Београду, где је наставио своју професионалну каријеру као универзитетски наставник све до одласка у пензију 1978, а биран је за декана факултета 1962. Предавао је Хидротехничке мелиорације, Пловне путеве и пристаништа, Организацију грађевинских радова. У послератним годинама обављао је значајне функције у Одсеку за речну пловидбу Министарства саобраћаја и у Савезној планској комисији у Сектору за инвестиције. Био је више година директор Института за водопривреду у Београду, управо у периоду његовог израстања у угледну научну установу у области вода. Његова најужа специјалност били су проблеми одводњавања и наводњавања, а из те области је написао опсежан уџбеник Хидротехничке мелиорације (Бг 1957). Овај предмет је предавао не само на ГФ у Београду, него и на више грађевинских и пољопривредних факултета у бившој СФРЈ, па се сматра утемељивачем савремене науке о хидротехничким мелиорацијама. На последипломским студијама предавао је Хидротехничке мелиорације и Водопривреду. Своја богата искуства у водопривредном планирању крунисао је монографијом О водопривреди -- погледи и методи (Бг 1969), која је постала најчешће цитирана књига у области вода. У њој је систематизовао методе стратешких водопривредних планирања (водопривредне основе, комплексни системи и др.). Ова књига је коришћена на последипломским студијама на свим универзитетима у СФРЈ и одиграла је важну улогу у формирању водопривреде као посебне научне дисциплине и третирању развојних пројеката у области вода. Изузетно образован, често је као експерт учествовао у решавању бројних водопривредних проблема у свету (Ирак, Алжир, Тунис, Перу и др.). Технички факултет у Кампали у Уганди основан је према његовом плану и он је био први декан. Био је делегат СФРЈ у низу међународних организација (FAO, EEC, OECD, SEV), у којима је активно доприносио решавању важних методолошких проблема у области вода на међународном плану. Био је члан комисије СФРЈ за граничне водотоке. Богат публицистички опус и експертско ангажовање на најсложенијим проблемима планирања у области вода учинили су да се В. сматра водећим водопривредним експертом у Србији и некадашњој СФРЈ у периоду после II светског рата. Био је носилац највишег одликовања за рад (Орден рада са црвеном заставом), те низа домаћих и међународних признања.

ДЕЛА: „Уопштавање неких поставки у пројектовању", Техника, 1, Бг 1955; Irrigation and other uses of water, UN Conference, Genève 1963; О планирању хидросистема заснованом на будућој динамици производње, Н. Сад 1977.

Б. Ђорђевић