ВЛАДИМИР

ВЛАДИМИР, кнез Бугарске (? -- ?), владао 889--893. Најстарији син кана Бориса, рођен пре покрштавања Бугарске. У детињству добио паганско васпитање. Поред свог словенског имена носио је и бугарско, Расате или Хрсате. За време Борисове владе В. се нашао на челу једног неуспешног похода на Србију (датира се различито, у 853--854, 869--870. или око 880), током којег је био заробљен заједно са 12 тзв. великих бољара, а ослобођен је тек после склапања мира између Бориса и Мутимира. Наследио престо од свог оца Бориса 889, када се овај повукао и замонашио. Као кнез, стао је на чело нове паганске реакције дела бољара и становништва у Бугарској, због чега му је савремени црквени писац Константин Преславски приписао „фараонску злобу". Повратак паганству био је уперен и против интереса Византијског царства и патријаршије, с обзиром на то да је свештенство архиепископије Бугарске било већином грчко. Модерна археологија му приписује да је спалио комплекс Велике цркве у Плиски, седишту архиепископа Бугарске. Септембра 892. склопио је савез са немачким краљем Арнулфом, уперен против Велике Моравске и интереса Византијског царства. Главна тачка споразума била је обустава извоза соли из Бугарске у Велику Моравску. У исто време је средиште трговине Византијског царства са Бугарском премештено из Радеста у околину Цариграда и Солун, уз то је оптерећено већим таксама, што је непосредно после свршетка његове владе довело до византијско-бугарског рата са значајним последицама. Због његове верске и спољне политике отац Борис се 893. накратко из манастира вратио на власт, свргнуо га, у складу са византијским схватањима ослепео и потом затворио, а престо оставио свом трећем сину Симеону.

ЛИТЕРАТУРА: И. Божилов, В. Гюзелев, История на средновековна България, София 1999; [И. Г.]{.smallcaps} Илиев, „Управланието на княз Расате (Владимир) (889--893). Един неуспешен опит за европейска преорентация във въшната политика на България", у: В. Гюзелев[, А.]{.smallcaps} Милтенова (ур.), Средновековна християнска Европа: Изток и Запад. Ценности, традиции, общуване, София 2002; А. Николов, Политическа мисъл в ранносредновековна България (средата на IX -- края на X век), София 2006.

С. Пириватрић