ВЛАДАРСКИ ПРЕСТО

ВЛАДАРСКИ ПРЕСТО, један од најизразитијих симбола власти, суверенитета и првенства, у циљу разликовања од обичног човека и службе. У раним цивилизацијама повезан је са идејом светог места и њеним заменама -- светом планином или дрветом живота -- због чега је истовремено и симбол власти богова и божанске природе владара. Сакрални извори објекта већ су у старом веку нашли одјека у његовом изгледу (свечано седиште са наслоном за руке и леђа, постоље, подножје, биљни и фигурални симболи власти). У средњи век в. п. доспева посредством Рима, Византије и Старог завета. Упркос истим коренима и подударној намени, појам в. п. у Византији и на Западу, услед разлика у схватању државе, није исти. Док на Истоку он означава достојанство у ужем значењу речи, одређену представама о природи и пореклу власти василевса, на Западу је много више -- синоним за краљевство или царство.

У средњовековној Србији в. п. је, уз круну, главни знак владарског достојанства. Појава има обредне корене. Кад је Стефан Првовенчани крунисан за краља (1217), примат стиче круна, симбол суверености државе на међународном плану. Захваљујући државноправном континуитету Рашке и Србије, в. п. постаје средишњи појам политичке идеологије до пропасти државе (1459). Његов унутрашњи садржај обухвата све важне видове монархијске идеологије и читав систем замисли везаних за представу о држави. У зависности од тога да ли се истиче лични или службени вид ауторитета, в. п. припада владаоцу („мој престо") или надличном носиоцу монархијске власти („престо краљевства ми", „престо царства ми", „престо господства ми"). Сви српски средњовековни владари седе на престолу својих очева, родитеља, прародитеља, односно светих краљева и царева. С јачањем култа оснивача династије учвршћује се и схватање о престолу српских владара као в. п. Симеона Немање. Близина Запада утицала је на то да инсигније у Србији постану средство симболизације схватања о држави и уздизања њеног ауторитета над личним и династичким концептом власти. У зависности од тога који се од конститутивних чинилаца истиче, држава се означава као српски сто, престо отачаства, престо краљевства, престо царства или престо краљевства српске земље. Средином XIV в. српски в. п. постаје чак субјект права, као што је у Енглеској, Угарској, Чешкој или Пољској била круна.

У средњовековној Србији в. п. је једна од чешћих тема владарске уметности. Представа владара на престолу типа majestas понавља се од XIII в. на печатима и новцу, док је сцена устоличења владара све до средине XIV в. незаменљива ликовна потврда легитимне и наследне власти (српски државни сабори из Сопоћана, капеле краља Драгутина у Ђурђевим ступовима и Сабор Симеона Немање у пећком Св. Димитрију).

Као реална инсигнија, престо је тесно повезан са званичним и јавним животом владара. Попут византијских и западних, и српски владари имају црквене престоле, свечана седишта с којих прате богослужење. У целини је сачуван краљевски престо прислоњен уз источно лице југозападног поткуполног ступца цркве манастира Дечана. Њега прати опширан програм живописа из средине XIV в. На страницама југозападног ступца насликани су Богородица Перивлепта, Св. Симеон Немања, Парабола о мудрим и лудим девицама и Св. Симеон Нови, а на источном зиду јужне певнице -- монументални Деизис и Св. Стефан Првомученик. По тематици живописа закључује се да су в. п. имале и Богородичина црква у Студеници, Милешева, Св. апостоли у Пећи, a можда и Љубостиња. Избор представа везаних за в. п. у програму живописа српских цркава усредсређен је на главне теме владарске идеологије: божанско порекло земаљске моћи, схватање о идеалном хришћанском владару, као и истицање њихових домаћих и општехришћанских заштитника.

ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Појам државе у средњовековној Србији", ГНЧ, 1933, XLII; С. Марјановић Душанић, Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, Бг 1994; М. Радујко, „Програм живописа око 'краљевог престола' ", у: Зидно сликарство манастира Дечана, Бг 1995; „Престо светог Симеона", Зограф, 2000--2001, 28; „Мермерни уломак у виду полиедра са натписом 'Стефан краљ четврти' из Студенице", Наша прошлост, 2010, 8.

М. Радујко

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)