ВЛАДАНИЈЕ

ВЛАДАНИЈЕ, власт, односно људи и територија под нечијом влашћу. У средњовековним изворима највише се среће у босанским и дубровачким ћирилским исправама. У редовној употреби термин је добио више изведених, ужих значења. Владари и обласни господари о својој држави, подручју под својом врховном влашћу, говоре као о в., почевши од бана Кулина, који је Дубровчанима дозволио да „ходе по мојему владанију тргујући". У повељама се каткад наглашава разлика између земље и власти над њом, без обзира на то да ли се истиче њено божанско порекло („држимо земљу и владање које је Бог нама дао", истиче војвода Радосав Павловић 1432) или се према историјским околностима зна да је у питању онај ко „држи" власт по нечијем овлашћењу. У овом другом случају в. се према значењу приближава термину држава, често коришћеном у законима и повељама владара средњовековне Србије. В. означава и подручје неког града. То важи како за градске комуне на Јадрану с високим степеном самосталности тако и за градска насеља у Босни. Дубровчани су 1399. обећавали властели требињске области да неког Радоњу „нећемо никако примити у наш град ни у наше владаније нећемо да стоји". На градску жупу се без сумње мисли када се каже у једној босанској властеоској повељи „град Вратар с владанијем и с држанијем", али има случајева да су у в. давани и жупски крајеви који нису били везани за неки град. Укупно узев, в. је могла бити било која територија над којом се врши власт, најчешће делегирана. В. кнеза Лазара и деспота Стефана над Приморјем, истакнуто у повељама Дубровчанима, само је декларативно -- представља израз њихове тежње да баштине идеологију, владарска и територијална права Немањића.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Владаније кнеза Лазара у Приморју", ЗФФБ, 1985, 15, 1.

Ђ. Бубало