ВЛАДА

ВЛАДА, колегијални државни орган и носилац извршне власти. У класичном облику не постоји у председничком систему власти, у којем је шеф државе носилац целокупне извршне власти, с тим што је кабинет који образује само његово помоћно радно тело, чије постојање устав и не предвиђа. В. не постоји ни у скупштинском систему власти, у којем је скупштина (парламент) носилац свих државних власти, осим судске, а вршилац извршне власти је само скупштински одбор (веће), који је организационо и функционално везан за скупштину, вршећи овлашћења извршне власти у име и за рачун скупштине. В. је стога државни орган карактеристичан за парламентарни и мешовити систем власти, у којима постоји двојство извршне власти -- шеф државе (монарх или председник републике) као њен инокосни (изузетно колегијални) и в. као њен колегијални (никада иконосни носилац) орган.

В. сачињавају сви министри заједно, па се отуда назива и „Министарски савет". Она омогућује јединство државне управе тако што се постиже јединство у раду свих министара, те расправљају и утврђују питања опште политике, која не улазе у делокруг послова ниједног од посебних министарстава на чијем су челу министри. На врху в. налази се њен председник, који се у монархијама и мешовитим системима власти, као шеф извршне власти, не сматра шефом државе, а назива се још и првим министром, премијером, пошто је позив председника резервисан за шефа државе. Настанком парламентарног система власти, в. се образује од представника политичке већине у парламенту, пред којим одговара за свој рад. За појам в. у парламентарном систему кључна ствар је да она мора уживати поверење (веру да добро ради) парламентарне већине. Кад се то поверење изгуби, тј. кад парламент то на посредан (в. приликом гласања остане у мањини) или непосредан начин (в. буде изгласано неповерење, односно не буде јој изгласано поверење) констатује, в. је престао мандат и парламент бира нову в. Како се в. оснива на парламентарној већини, каже се да се у парламентарном систему на парламентарним изборима бира не само парламент него и в. (политички, не и персонално). Данас су ретке политички хомогене в. (образоване од стране само једне политичке странке); штавише, због вишестраначког поретка, у земљама с парламентарним системом правило су коалиционе в., које, у случајевима кад земља улази у кризу, прерастају у концентрационе в. (чине их представници свих парламентарних политичких странака).

Послови в. могу се груписати у три целине: 1) утврђивање и спровођење опште политике (унутрашње и спољашње), тј. управљање државом; 2) спровођење (извршавање) закона и других аката парламента; 3) ванредна овлашћења у изузетним стањима (стањима нужде). У парламентарним системима в. је монополисала за себе право законодавне иницијативе (предлози закона других, формално овлашћених носилаца законодавне иницијативе изузетно и ретко постају закони јер се не уклапају у општу политику в.). С обзиром на то да в. постоји док ужива поверење парламента, постоји могућност да губитком тог поверења у току једне легислатуре (периода на који је изабран парламент) престане мандат в. и да парламент изабере нову в. Због тога се и каже да је у систему двојне извршне власти, какав постоји у парламентарном систему, в. нестабилни, а шеф државе стабилни елемент извршне власти.

У Србији је в., схваћена као колегијални уставни орган који сачињавају сви министри („Министарски савет"), настала Уставом од 1869 (члан 99), премда је Министарски савет као државни орган први пут уведен Законом о устројству централне управе, марта 1862. Дотле министри (све до 1862. називали су се попечитељи) нису били обједињени у посебном колегијалном органу -- носиоцу извршне власти. Они су дотле били старешине појединих ресора (управних области) и управљали су ресорним пословима. У Уставу од 1838. се и каже да попечитељи „бит' ће независими један од другог у упражненију њини взаимни дужности, без да један буде подчињен другому, и они ће имати сваки своју Канцеларију одјелену". Закон од 1862. предвиђао је да, поред председника, Министарски савет сачињава и седам министара. Први председник првог Министарског савета био је Илија Гарашанин. Такав састав Министарског савета (ресори, не и личности) остао је све до 18. III 1883, када је под председништвом Милана Пироћанца било уведено Министарство народне привреде (први министар тог министарства био је Јеврем Гудовић). Тих осам ресорних министарстава остало је све до 1918, тј. до краја постојања Краљевине Србије. Да би в. била посебан државни орган, а не обично саветодавно тело шефа државе као државног органа, било је неопходно да се осамостали у односу на шефа државе (тј. књаза), мада формално „стоји непосредно под Књазом". Било је потребно да она сама постане државни орган. Први корак на том путу је организационог карактера -- да министри буду окупљени у колегијуму који има свог председника. Други је статусни и функционални -- да тај колегијум, који се зове Министарски савет, добије сопствена овлашћења, за чије обављање сноси одговорност и то двоструку: правну -- за повреде устава и закона почињене у вршењу службене дужности (кривична одговорност министара), те политичку -- за неправилан рад, због чега може да му се ускрати поверење оног ко га је изабрао. У том смислу в. у Србији настала је Уставом од 1869. када је Министарски савет од законске постао уставна категорија, када је уведена правна, тј. кривична одговорност министара („министар може бити оптужен, кад учини издајство према отачаству или владаоцу, кад повреди устав, кад прими мито и кад оштети државу из користољубља") и када је установљена обавеза премапотписа („Министри су одговорни Књазу и народној скупштини за своја званична дела. -- И зато сваки акт у државним делима, који Књаз подписује, мора бити против-подписан од дотичног министра."). Испуњењем ових захтева, може се узети да је у Србији в. настала, тј. да је Министарски савет добио субјективитет посебног државног органа. Министарски савет је добио обележје в. из парламентарног система наредним Уставом од 1888, када је, колективно и појединачно, постала одговорна Народној скупштини.

Р.атко Марковић

Пре него што ће се образовати в. у савременом смислу те речи, требало је прећи дуг пут од скоро шест деценија. Изградња српске државе у новом веку почиње Првим српским устанком 1804. Султановим хатишерифима 1830. и 1833. Србија је добила статус вазалне кнежевине, а 1878. на Берлинском конгресу призната јој је независност. Њен посебни државни развитак завршен је 1918. стварањем заједничке југословенске државе -- Краљевине СХС. Држава коју је српски народ формирао са другим јужнословенским народима представља једну фазу његовог политичког и државноправног живота. Уставноправни развитак се не подудара у потпуности са овом периодизацијом. Он је у већој мери представљао израз унутрашњег друштвеног, економског и политичког развитка, мада је и уставно питање у Србији зависило од међународноправних прилика и односа међу великим силама. Државни функционери и органи који имају својства министара и в. називани су у уставним и правним документима различито: попечитељи, саветници, касније министри, попечитељство, правленије, државни савет и министарски савет. У политичкој пракси срећу се и називи В. и Кабинет. У каснијем периоду среће се и назив Извршно веће.

Борба за ослобођење Србије (1804--1830). Поред Врховног вожда и Скупштине, два органа централне власти настала на самом почетку Првог српског устанка (у фебруару 1804), формиран је у другој години устанка (1805) и трећи орган -- Правитељствујушчи совјет. Совјет је основан на иницијативу групе старешина који су тежили да ограниче Карађорђеву моћ и обезбеде своје учешће у власти, а на препоруку руског министра иностраних послова А. Чарториског. Старешине су и раније предузимале кораке да се организује једно тело које би делило власт с Карађорђем. О томе су обавестили и карловачког митрополита Стефана Стратимировића који је сматрао да је мисао о оснивању савета добра и корисна.

Значајну улогу у оснивању Совјета одиграо је један други образовани Србин из Аустрије, Теодор Филиповић (Божидар Грујовић). Преко њега, пештанског доктора права и присталице школе природног права, у Србију су продрле идеје француске револуције, слободе и законитости, тада владајуће у европским интелектуалним круговима. У Србији још нису постојали услови да ови принципи буду оживотворени, али Грујовићеви погледи, као и програми и циљеви устаника, показивали су да се српско друштво креће управо путем грађанске, буржоаске револуције.

Совјет је основан на скупштини у селу Борку 27. VIII 1805. Прота Матеја Ненадовић је тада одабрао за саветнике представнике само четири нахије, а касније су саветници били бирани на нахијским скупштинама. У Совјет су бирани угледни људи, али они углавном нису били познати ван својих локалних средина. Приликом оснивања није прецизније утврђена надлежност Совјета, речено је само да он треба да суди за тежа кривична дела, о којима ће решавати заједно с Карађорђем. Већ у првим месецима после оснивања број чланова Совјета је повећан, а и његова надлежност је проширена. Совјет је различито називан: Синод, Правитељствујушчи совјет, а понекад и Сенат.

Совјет је у почетку заседао у забаченом манастиру Вољавчи, а после ослобођења Смедерева новембра 1805, седиште Совјета је тамо премештено. Од лета 1807. боравио је у Београду. Послови којима се Совјет бавио били су бројни и разноврсни: судски, војни, дипломатски, управни, финансијски, привредни, просветни и црквени. Доносио је и бројне прописе о питањима из свога делокруга, па се може рећи да је имао и законодавну власт.

Покушај да се Карађорђева власт ограничи путем оснивања Правитељствујушчег совјета није успео, али је долазак руског изасланика К. К. Родофиникина у лето 1807. ободрио старешине. Родофиникин је сачинио пројект унутрашње организације Србије, по којем би Карађорђева власт била знатно ограничена установом „Правитељствујушчег сената србског". Мада није имао формално одобрење руског цара, пројект је несумњиво био начињен у духу руске политике и сагласан руским интересима. Проценивши да је његова врховна власт озбиљно угрожена, Карађорђе је одлучио да предупреди доношење неког решења којим би његова моћ била ограничена. На седници Совјета 26. XII 1808. Карађорђу су признати врховна власт и наследни положај, а он је обећао да ће о народу водити очинску бригу, признавати Совјет за врховни суд у земљи и све наредбе издавати преко Совјета и у договору с њим. Тако је питање највише власти у Србији, отворено од самог почетка устанка, 1808. формално решено у Карађорђеву корист. Пошто одредбе овог договора нису биле поштоване, Карађорђе је сазвао Скупштину у Београду, јануара 1811, где је донесен нови уставни акт. Њиме је обезбеђена Карађорђева потпуна превласт над старешинама и Совјетом и окончане унутрашње борбе око власти које су потресале устаничку државу. Правитељствујушчи совјет је реорганизован. Саветници нису више били бирани, него их је постављао Врховни вожд, који је постао и председник Совјета. Формирано је Попечитељство (в.), а именовано је пет попечитеља (министара): војних дела, унутрашњих дела (правде), хазне (финансија), иностраних дела и просвете. Поред њих именован је и „велики вилајетски судија", који је вероватно требало да врши функцију попечитеља правосуђа. Формиран је Врховни суд у који су ушли они чланови претходног Совјета који нису постали попечитељи. Поделом Совјета на два дела: Попечитељство, са функцијом в., тј. извршне власти, и Велики вилајетски суд, као орган судске власти, дошло је до извесне диференцијације функција власти, али она није била доследна и потпуна јер су сви органи власти и даље обављали и законодавне и извршне и судске послове и делокруг њихових послова није био прецизно утврђен до краја устанка. Осим проте Матеје Ненадовића најважније функције у Попечитељству обављали су и Младен Миловановић и Јаков Ненадовић.

После угушења Првог српског устанка у септембру 1813. и страховитих репресалија турских власти, убрзо је дошло до новог устанка, априла 1815, на чијем челу се нашао Милош Обреновић, један од малобројних старешина који није напустио земљу. Устанак је 6. XI 1815. окончан београдским споразумом Марашли Али-паше, који је именован за управника у Београду, и Милоша Обреновића. Споразумом је уређено стање у Београдском пашалуку, а почетком 1816. издато је осам посебних фермана који су регулисали положај Србије. Поред осталог предвиђено је да се у Београду установи Канцеларија од 12 кнезова, представника нахија. У Београдском пашалуку је тако уведено својеврсно двовлашће, паралелно постојање турских и српских власти.

Народна канцеларија је поред главног кнеза, Милоша, била централни орган власти, са седиштем у Београду. Сачињена од представника свих 12 нахија, она је требало да буде највише српско судско и административно тело: да суди Србима за веће кривице и да предаје паши прикупљене дажбине. Милош је у Народној канцеларији видео опасност по своју власт. Успео је убрзо да је подреди својој власти и Канцеларија се претворила у његов помоћни орган. После 1817. углавном је имала судску функцију и бавила се пресуђивањем локалних спорова, па се често називала и Београдски суд. Када се Београдски суд потпуно издвојио 1826, Народна канцеларија се коначно претворила у Кнежеву канцеларију.

Период вазалности (1830--1878). Дуготрајна борба српског народа за ослобођење од турске владавине, вођена и оружаним и дипломатским средствима, са ослонцем на Русију, постигла је свој први резултат стицањем статуса вазалне кнежевине са самосталном унутрашњом управом, султановим хатишерифима од 1830. и 1833. Тада су Срби добили право да сами организују административне и судске власти. Хатишериф од 1830. је као органе врховне власти предвиђао кнеза и Совјет. Милош Обреновић је султановим бератом добио својство наследног кнеза. Совјет би имао самосталан положај, независан од кнеза. Састављен је од непокретних совјетника, који нису могли бити удаљени са својих положаја уколико не изврше неко кривично дело против Порте или против закона и уредаба. Очигледна је била намера да ово тело ограничи кнежеву власт. Нема прописа о броју чланова савета и начину њиховог избора, па се може закључити да је то препуштено кнезу. Хатишерифи су представљали правну и својеврсну уставну подлогу за организовање српске државе, те се у свој оштрини поставило питање њеног уставног организовања.

Незадовољство Милошевом владавином испољавало се у виду многобројних буна, народних и старешинских, те масовне хајдучије. Да би стишао незадовољство старешина, Милош је на скупштини 13. II 1834. обећао значајне законодавне и административне реформе. Обећао је постављање попечитеља (министара) за све струке државне управе: спољне послове, унутрашња дела, правосуђе, финансије и просвету, са председништвом или размотрилиштем попечитељства на челу. Кнез је ово обећање извршио и у току прве половине 1834. поставио је пет попечитеља за шест струка државне управе. Француском дипломати Боа ле Конту поверио је израду нацрта о организацији Врховног савета. Мада је поставио министре, кнез није дао ни устав ни законе, а незадовољство његовом владавином расло је у свим слојевима српског друштва.

После буне под вођством Милете Радојковића, јануара 1835. кнез Милош је био приморан да попусти, те се приступило изради устава. На скуштини о Сретењу 14. фебруара донесен је први српски устав, назван Сретењски. Устав је прогласио начело поделе власти, али оно у њему није било доследно спроведено. Систем централних органа власти сачињавају кнез, Државни савет и Народна скупштина. Увођење Државног совјета, као највише власти у Србији до кнеза, било је резултат борбе између кнеза и старешина за ограничење кнежеве власти. Савет и кнез имају законодавну и извршну власт, али њихова улога у законодавној и извршној власти и њихови међусобни односи нису били јасно и прецизно утврђени. Кнез има право да извршава законе и уредбе „посредством надлежни попечитеља разни струка дјела народни". Државни совјет има у свом саставу шест попечитељстава: правосуђа, унутрашњих дела, финансија, иностраних послова, војних послова и просвете. Њих у звање попечитеља именује и отпушта кнез, али и када би били смењени, они остају чланови Државног совјета и заседају у њему заједно са осталим члановима.

Попечитељи сваке године подносе извештај (сваки о својој струци) Државном совјету и кнезу, а попечитељ казначејства (финансија) и Народној скупштини. Према томе, одговорни су за свој рад и кнез их може сменити, али они и даље остају саветници. И саветници су начелно одговорни, али како за њихову одговорност није предвиђена никаква санкција, може се рећи да они нису политички одговорни. Одговорни су кривично, за дела изричито набројана у уставу. Ако би суд осудио оптуженог саветника, он би могао бити смењен.

Услед незадовољства трију великих сила доношењем Сретењског устава, тај устав је био кратког века. И после његовог суспендовања Савет је у извесном смислу наставио да постоји, његово организовање се сматрало већ неоспорним, а политички сукоби и борба за доношење новог устава су се наставили. Нови устав за Србију донесен је у Цариграду децембра 1838. у виду султановог хатишерифа, због чега ће и понети назив Турски. Његовим доношењем постигнута је сврха борбе кнежевих противника: потпуно је ограничена кнежева власт. Устав је предвиђао постојање двају органа централне државне власти: кнеза и Совјета. Кнезу је поверена унутрашња управа земље, он бира чланове и председника Совјета. Има право да именује три лица, која ће сачињавати Централно правленије (в.): министра унутрашњих послова, министра финансија и министра правосуђа. На челу кнежеве канцеларије биће кнежев намесник, представник, који ће имати функцију министра иностраних дела. Док су на дужности, министри имају право да заседају у Совјету.

Други орган централне власти је Совјет. Совјет чини 17 чланова, најугледнијих старешина. Председника и чланове Совјета именује кнез, али их не може сменити, сем ако би нарушили земаљске законе и уредбе, што би се доказивало код Порте. Законодавна и извршна власт нису одвојене. Заједно са кнезом Совјет учествује у законодавној, а и у извршној власти. Министри су дужни да сваке године Совјету подносе извештај о свом раду. Кнез не може издати ниједан правни акт без претходне сагласности Совјета, чиме је његова власт битно ограничена јер је у свим својим функцијама зависио од Совјета. Ограничење кнежеве власти у корист Совјета довршено је доношењем аката о устројству Совјета, кнежеве канцеларије и Централне управе (Устројеније Совјета Књажества србског, Устројеније Централнога правленија Књажества србског) 29. V 1839. Ти су прописи утврдили и чак проширили власт Совјета одређену Уставом*.* Кнезу је онемогућено да слободно бира не само саветнике, него и министре, који су овим прописима везани за Совјет. Не могавши да прихвати ново стање, кнез Милош Обреновић је 1. VI 1839. абдицирао и отпутовао у Влашку на своје спахилуке.

Од доношења Турског устава, односно свргавања са власти и кнеза Михаила Обреновића 1842, почиње тзв. уставобранитељски период. Због непрецизности одредаба Турског устава, долази до честих сукоба између кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеља око тога да ли ће В. и администрација бити независни од Совјета. У тој борби је Совјет изнео победу. У овом периоду В. су водили Аврам Петронијевић (1839--1840, 1842--1843, 1844--1852), Илија Гарашанин (1852--1853) и др.

Светоандрејска скупштина 1858. вратила је на престо Обреновиће. У време своје друге владавине кнез Милош је успео да успостави апсолутистичку власт, не поштујући уставне одредбе које су је ограничавале. Дошавши на престо после очеве смрти у септембру 1860, Михаило Обреновић је сматрао да је за остварење његових политичких циљева нужан услов снажна власт, усредсређена у рукама владаоца. Њу није било могуће спровести у условима важења Устава од 1838. Пошто је нови устав Србије, због њеног вазалног положаја, могао бити донесен опет само у форми султановог хатишерифа, кнез је спровео уставне промене доношењем законā, које је могао да изда сам, без Порте. Низом органских закона 1861. и 1862. измењене су основне уставне одредбе. Међу њима су и Устројеније Државног Совјета од 17. VIII 1861. и Устројеније Централне државне управе у Књажеству Србији од 10. VIII 1862.

Устројеније Државног Совјета је суштински изменило положај савета који више није независан у односу на кнеза. Овим законом савет је постао бирократско тело, потпуно подређено кнезу. Устројеније Централне државне управе од 10. VIII 1862. заменило је Устројеније Централног правленија од 1839. Укинута је веза између Државног совјета и министара, министри су одвојени од Совјета и подређени искључиво кнезу. Кнез је потпуно слободан у избору министара, могао их је узимати и изван Совјета. Пошто министри више нису чланови Совјета, Министарски савет се јавља у односу на Совјет као посебно колегијално тело. Раније су министри деловали самостално, сваки у ресору за који је био одговоран. Сада се установљује Министарски савет (В.). Предлози које су поједини министри подносили Државном совјету више нису њихови лични предлози, него предлози целог Министарског савета. Установљен је и председник Министарског савета, а повећан је и број министарстава, од четири, колико је постојало по Турском уставу, на седам. Уместо старога назива „попечитељство" уводи се нови „министарство". Иако је Устројенијем начелно предвиђена одговорност министара кнезу и Совјету, о њој није донесен посебни закон.

До уставних промена дошло је после атентата на кнеза Михаила и ступања на престо малолетног кнеза Милана Обреновића. Неколико месеци после убиства кнеза Михаила, 19. VI 1869. донесен је нови устав. По овом уставу, познатом под називом „Намеснички", највеће промене су везане за положај и права Народне скупштине, која је први пут добила учешће у законодавној власти и буџетско право. Законодавну власт дели са кнезом који је у законодавству надмоћнији чинилац. Буџетско право скупштине је такође окрњено, чиме је ограничено њено право да утиче на рад в., јер је неодобравање буџета у земљама где постоји парламентарни систем средство којим парламент изазива пад в.

На врху државне службе налази се Министарски савет, који стоји непосредно под кнезом. Кнез поставља и отпушта министре. Министри нису могли бити посланици, док су у парламентарном систему министри политичке личности које су узете из редова самог парламента и политички су за свој рад одговорне парламенту. Мада у овом Уставу стоји да су министри одговорни за своја службена дела и да сваки акт који кнез потписује мора бити премапотписан од одговарајућег министра, и Устав и Закон о министарској одговорности донесен 1870. утврђују министарску одговорност само као кривичну, а не и политичку. Министри нису политички одговорни пред Народном скупштином, него само кривично пред специјалним судом за изричито побројана дела: издају државе или владаоца, повреду устава, примање мита и оштећење државе из користољубља. Министра могу оптужити кнез или Народна скупштина, а суди му посебни Државни суд. Према томе, Намесничким уставом у Србији није био уведен парламентарни режим, јер не постоји политичка одговорност министара, што чини његову суштину. У овом периоду В. су водили: Илија Гарашанин (1861--1867), Јован Ристић (1867, 1873), Никола Христић (1867--1868), Миливоје Петровић Блазнавац 1872--1873) и др.

Период независности (1878--1918). Добијање статуса самосталне и суверене државе и територијално проширење које је Србија добила на Берлинском конгресу 1878. имали су изузетно велик значај за њен даљи развитак, али је период после Берлинског конгреса био оптерећен и бројним проблемима, политичке и економске природе, који су проузроковали даљи пораст политичког незадовољства. Финансијске афере, политички прогони опозиције, ограничавање демократских грађанских права и слобода, и законским путем и у политичкој пракси, кршењем уставних и законских прописа, Тимочка буна 1883. и Српско-бугарски рат 1885, као и неки разлози личне природе допринели су опадању угледа краља Милана и у земљи и у иностранству. Да би обезбедио опстанак династије Обреновића на српском престолу, краљ је решио да абдицира, а доношење новог устава изгледало је као једино средство да се поврати популарност династије и постигне помирење са Радикалном странком, главном политичком снагом у табору присталица промене устава.

По овом уставу, донесеном децембра 1888, Министарски савет (в.) налази се на челу државне службе и стоји непосредно под краљем. Чине га министри, наименовани за поједине струке управе, и председник Министарског савета, који може бити без портфеља. Поставља их краљ указом, а министри могу бити само српски држављани. Ниједан члан краљевског дома не може бити министар. Министри су могли бити народни посланици. Они више нису били сматрани за краљеве чиновнике, него за политичке људе који долазе на власт по скупштинском поверењу. Одговорни су политички и кривично, краљу и Народној скупштини. За све краљеве акте одговорни су министри, сваки у својој надлежности или сви, ако је надлежан Министарски савет, а премапотписују сваки државни акт који потпише краљ. Никаква краљева наредба, ни писaна ни усмена, не може заклонити министра од одговорности. Министарска одговорност је овим уставом добила одговарајући механизам за своје обезбеђење. Установа министарске одговорности и пуно буџетско право Скупштине, најважније полуге парламентарног система, омогућили су његово увођење у Србији. Устав од 1888. је значио победу грађанских демократских начела, за која се народ у Србији борио још од прве владе кнеза Милоша. Овим уставом је Србија постала грађанска, уставна и парламентарна монархија.

После абдикације краља Милана 1889, на српски престо је дошао његов малолетни син Александар. Владавину краља Александра Обреновића обележили су политичка нестабилност, страначке борбе, честа промена в. и неколико државних удара. Првим државним ударом се краљ пре времена прогласио за пунолетног, 13. IV 1893. После незаконитог повратка у земљу краља Милана 1894. радикали су морали да се повуку са власти. Погађајући се са политичарима осталих двеју странака, оба краља су склапала в. по својој жељи, постављала и смењивала чиновнике. Препреку таквом начину владавине представљао је постојећи устав са својим парламентарним системом и другим демократским одредбама, па је краљ Александар 21. V 1894. обуставио устав и вратио у важност Устав од 1869. и законе донесене на основу њега.

На доношење новог устава краљ је био приморан због опадања свог угледа, што је претило његовом опстанку на престолу. Нови устав краљ је октроисао 18. IV 1901. Најкрупнија новина у овом уставу било је увођење дводомног народног представништва, које чине Народна скупштина и Сенат. Буџетско право Народног представништва било је ограничено, па оно није могло приморати на одступање в. којом не би било задовољно. Министре именује краљ, а они стоје на челу државне управе, непосредно под краљем. Не могу бити чланови Народне скупштине, нити изабрани сенатори, а одговорни су краљу и Народном представништву. Министарска одговорност је слична одговорности министара по Намесничком уставу и искључиво је кривична. С обзиром на то да устав није утврдио одговорност министара за њихова политичка дела, што представља најважнију полугу парламентарне владавине, може се закључити да на тај начин још није омогућено увођење парламентаризма у Србији, па је краљ Александар и даље владао апсолутистички.

Владавина Александра Обреновића завршена је тзв. Мајским превратом 11. VI 1903, атентатом на краља и краљицу и проглашењем Петра Карађорђевића за краља. Народно представништво је већ 16. јуна усвојило нови устав који је представљао допуњени и измењени Устав од 1888. Међу најважније измене спадају оне које се односе на одговорност министара и других државних службеника. Министре поставља краљ, али су они политички одговорни не само краљу, него и Народној скупштини. Повећавањем министарске одговорности ограничена је и власт краља. Усмена или писана краљева наредба не може их заштитити од одговорности. Застарелост министарске кривице је продужена од четири на пет година после учињеног дела. Краљ не може прекинути поведену истрагу против оптуженог министра. Сваки чиновник је одговоран за своја службена дела, без обзира на то по чијим је наредбама радио. Доношењем Устава од 1903. у Србији су остварене уставне, правне претпоставке за увођење парламентарне в. по енглеском моделу.

У овом периоду в. су водили: Јован Ристић (1878--1880, 1887), Милан Пироћанац (1880--1883), Никола Христић (1883--1884, 1888--1889, 1894--1895), Милутин Гарашанин (1884--1887), Сава Грујић (1887--1888, 1889--1891, 1893--1894, 1904, 1906), Никола Пашић (1891--1892, 1904--1905, 1906--1908, 1909--1911, 1912--1918), Јован Ђ. Авакумовић (1892--1893, 1903--1904), Стојан Новаковић (1895--1896, 1909), Владан Ђорђевић (1897--1900), Михаило В. Вујић (1901--1902), Љубомир Стојановић (1905--1906), Милован Миловановић (1911--1912) и др.

Период Краљевине СХС/Југославије (1918--1941). Временом провизоријума назива се време од 1. XII 1918, тј. од стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, до доношења првог устава 28. VI 1921. То је време изграђивања нове државе и њених основних установа, као и припремā за доношење устава. У овом периоду државну власт су вршили краљ, В. и Привремено народно представништво.

Прва заједничка в. нове државе, Министарски савет Краљевине СХС, формирана је 20. XII 1918. В. је имала коалициони карактер, у њу су ушли, сразмерно својој бројној снази, представници свих важнијих странака „сва три племена". Зазирући од популарности и ауторитета Николе Пашића, регент Александар није мандат за састав в. поверио Пашићу, него Стојану Протићу, једном од првака Народне радикалне странке. Привремено народно представништво, које је имало карактер врховног представничког и законодавног тела у провизоријуму, није било изабрано непосредним изборима. Формирала га је у ствари В., по критеријуму заступљености свих политичких странака и група, сразмерно њиховој бројној снази. Почело је да ради марта 1919.

И редослед формирања органа власти у новој држави, прво формирање в., па потом народног представништва, као и његов каснији рад, показивали су снажну превагу в., тј. извршне власти над законодавном. В. је за време мандата Привременог народног представништва донела око 800 прописа из области финансија, социјалне политике и унутрашње управе, ограничавајући на тај начин компетенције привременог парламента. То је оправдавано практичним политичким разлозима. Стање у земљи и низ битних послова које је требало обавити на уређивању најважнијих државних послова наметали су бржи поступак доношења правних прописа. В. је донела и низ прописа који су имали чак уставни карактер: прописе о равноправности писама, ћирилице и латинице, равноправности језика, српскохрватског и словеначког, прописе о државним симболима, застави и грбу. Донела је фебруара 1919. и прописе о извршењу аграрне реформе, о чему је Привремено народно представништво само обавештено.

Избори за уставотворну скупштину спроведени су 28. XI 1920. Уставотворна скупштина је 28. VI 1921. донела устав, назван Видовдански, по којем је држава дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија. Поред краља и Народне скупштине, трећи орган централне власти је Министарски савет. Министре поставља и смењује краљ, а министри постављају ниже чиновнике. Министарски савет „стоји непосредно под Краљем". Видовдански устав је усвајао парламентаризам као систем поделе власти и основицу уставног политичког уређења државе, али он није доследно споведен. Краљ је делио законодавну власт са Народном скупштином, али је према Народној скупштини имао права која су му стварала надређен положај.

Министри нису морали бити узимани из реда скупштинских посланика, што је противно начелима парламентаризма, по којима В. треба да произлази из парламентарне већине и да за свој рад одговара искључиво парламенту. У парламентарној пракси Краљевине СХС није поштовано начело да се в. формирају од скупштинске већине и да падају када изгубе поверење парламента. Министри су политички одговорни и краљу и Народној скупштини, што је такође противно правилима прокламованог режима парламентаризма. У погледу одговорности министара уочава се превага краља у односу на Народну скупштину. Краљ се окруживао политичарима који нису уживали поверење скупштинске већине, мешао се у избор личности које су улазиле у в., омогућавао да земљом управљају они који су изгубили потребну посланичку већину у Народној скупштини и рушио в. које су имале већину. В. су састављане на двору, а не у Народној скупштини. У периоду 1921--1929. само су две в. пале у скупштини, парламентарним путем, а све остале су смењене вољом краља. У периоду 1918--1929. В. су водили Стојан Протић (1918--1919, 1920), Миленко Веснић (1920--1921), Љубомир Давидовић (1919--1920, 1924), Никола Пашић (1921--1924, 1924--1926), Никола Т. Узуновић (1926--1927), Велимир Вукићевић (1927--1928), Антон Корошец (1928--1929).

Овакав систем, знатно ограничен краљевим прерогативима и сужен његовим фактичким утицајем на све в. у периоду 1921--1929, добио је ознаку привидног парламентаризма, „псеудопарламентаризма". Криза парламентарног система у Краљевини СХС настала је као резултат неколико компонената: класне, националне и кризе политичког представништва. Све оштрији политички сукоби између Срба и Хрвата, испољени кроз сукобе влaдајућих странака (радикала и Сељачко-демократске коалиције), достигли су критичну тачку атентатом у скупштини 20. VI 1928. који је означио крај парламентаризма и убрзао прелаз на отворену диктатуру, створивши краљу повод и оправдање за државни удар.

Шестог јануара 1929. краљ Александар је извршио државни удар и увео отворени апсолутизам, суспендовањем устава и распуштањем скупштине. Диктатуру је обележавала политика „чврсте руке", милитаризација власти, укидање парламентаризма, забрана рада странака и терор над комунистима. Правну основу диктатуре чинило је неколико закона, међу којима је најважнији био Закон о краљевској власти и врховној државној управи донет 6. јануара. По овом закону краљ је носилац све власти у земљи. Он именује председника и чланове Министарског савета, који стоје непосредно под њим и раде по његовом овлашћењу. Управну власт по краљевом овлашћењу врше поједини министри за поједине гране управе, министри су одговорни краљу и он их може оптужити. Суди им Државни суд који именује краљ. Истога дана је формирана в. са генералом Петром Живковићем на челу, у коју су ушли дворски поузданици, претежно дисиденти појединих политичких странака. Законом о уређењу врховне државне управе од 31. III 1929. врховна државна управа подељена је на 12 министарстава.

Увођење диктатуре 6. I 1929. није решило ниједан од политичких и економских проблема са којима се држава суочавала. После неколико неуспелих покушаја преговора са представницима неких странака, краљ Александар је одлучио да излаз из кризе потражи у враћању ограничене уставности, па је октроисао устав 3. IX 1931. Устав није представљао значајнији корак ка демократизацији југословенског друштва у односу на стање створено шестојануарском диктатуром, нити је покушано решавање његових најакутнијих проблема: националног и социјалног питања.

Држава је дефинисана као наследна уставна монархија, а изостала је ознака „парламентарна", коју је садржавао претходни устав. Иако је прокламована подела власти на законодавну, извршну и судску, краљу је обезбеђено највише овлашћења у свим трима функцијама власти. Управну власт краљ врши преко одговорних министара. Председника Министарског савета (В.) и министре именује краљ, а они стоје непосредно под њим. Краљ и Народна скупштина могу оптужити министре за повреду устава и земаљских закона, учињену у службеној дужности. Министар може бити оптужен за време трајања службе и пет година после одступања. Министри су политички одговорни само краљу, пошто је једино краљ могао министра једнострано разрешити дужности. Према томе Устав није у државу увео парламентарни систем. Сваки чин краљевске власти премапотписује надлежни министар, односно Министарски савет, али како су они политички одговорни једино краљу, произлази да је уведена само формална уставност, а остао апсолутизам.

После октроисања Устава формиране су две в. Петра Живковића, углавном истог састава као и прва. После оставке треће генералске в. уследило је формирање краткотрајних в., без великих политичких разлика, које нису успевале да реше политичке проблеме који су оптерећивали земљу. До 27. III 1941. в. су водили: Петар Живковић (1929--1932), Војислав Д. Маринковић (1932), Никола Т. Узуновић (1934), Богољуб Јевтић (1934--1935), Милан Стојадиновић (1935--1939), Драгиша Цветковић (1939), Драгиша Цветковић и Влатко Мачек (1939--1941) и др.

Време II светског рата (1941--1945). Председник в. формиране 26. VIII 1939. Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Цинцар-Марковић потписали су 25. III 1941. у Бечу Протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Бурне антифашистичке демонстрације избиле су у земљи тим поводом, а 27. марта извршен је и државни удар -- збачени су В. Цветковић--Мачек и Краљевско намесништво, а млади краљ Петар II прогласио се за пунолетног и преузео краљевску власт. Без сагласности Народног представништва, које је било распуштено, краљ је именовао нову в., са генералом Душаном Симовићем на челу. Састав ове в. био је делимично измењен 11. априла, још за време њеног бављења у земљи.

Симовићева в. напустила је земљу 15. IV 1941. В. у емиграцији била је сматрана од стране савезничких земаља за јединог легитимног и уставног представника Краљевине Југославије и носиоца њеног државноправног и међународноправног континуитета, а деобу Југославије није признала ниједна савезничка в. Због сукоба око питања одговорности за рат и априлску капитулацију, Симовићева в. пала је почетком 1942. До августа 1943. формиране су в. које су водили Слободан Јовановић (1942--1943) и Милош Трифуновић (1943). У редовима југословенске в., југословенских политичких људи и политичке емиграције у Лондону било је дубоких разлика око низа политичких питања, која су постојала у прошлости, међусобних оптуживања за исход рата и последице окупације и неслагања око уређења државе после рата.

У окупираној Србији, одмах после четворомесечне Комесарске управе Милана Аћимовића, формирана је в. под окупацијом коју је све до ослобођења 1944. водио Милан Недић. Истовремено, у току НОБ-а у земљи је почело изграђивање нове, револуционарне државне власти која је с обзиром на ратне и револуционарне услове имала првенствено војни карактер. Највише војне и политичке функције вршили су главни штабови и национална и покрајинска партијска руководства. Упоредо са организовањем војних власти, формирају се на ослобођеним територијама локални органи власти -- народноослободилачки одбори. Августа 1941. формулисана је иницијатива за стварање Народног комитета ослобођења, као централног органа власти за целу Југославију. Ова замисао, обновљена у јесен 1942, није наишла ни на подршку Совјетског Савеза ни западних савезника, те је на скупштини одржаној у Бихаћу 26. и 27. XI 1942. основано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), као врховно политичко представничко тело свих народа Југославије. Извршни одбор АВНОЈ-а састојао се од више ресора и имао фактички обележја револуционарне в. За председника Извршног одбора изабран је Иван Рибар. Тако од оснивања АВНОЈ-а југословенска в. у избеглиштву више није била једини представник Југославије.

Промена ратних и политичких прилика 1943. довела је и дo промене политике Велике Британије према Југославији. На свом Другом заседању у Јајцу, 29--30. XI 1943, АВНОЈ је конституисан као „врховно законодавно и извршно представничко тело Југославије, као врховни представник суверенитета народа и државе Југославије", а Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) као његов извршни орган, „са свим обележјима народне в.". Избегличкој в. одузета су права законите в. и право да пред страним државама заступа народе Југославије. Следећег дана, 30. новембра, Председништво АВНОЈ-а донело је одлуку о именовању Националног комитета ослобођења Југославије.

У вези са ситуацијом у земљи и формирањем револуционарне в., и као последица измењене политике савезника према југословенском проблему, в. Божидара Пурића је демисионирала 1. VI 1944. Мандат за састав нове в. поверен је Ивану Шубашићу, који је са НKOJ-ем (односно његовим председником Јосипом Брозом Титом) склопио Споразум, 16. VI 1944. на Вису и 1. XI 1944. у ослобођеном Београду. Краљевска в. признала је тековине југословенске Народноослободилачке борбе, као и промене које су настале у земљи, а првенствено АВНОЈ и НКОЈ. Споразум су признале и савезничке велесиле. Дана 5. III 1945. уследиле су оставка Краљевске в. и оставка Националног комитета, а 7. марта образована је Јединствена привремена в. Демократске Федеративне Југославије, са Јосипом Брозом Титом на челу. То се још увек сматрало за државноправни провизоријум, о којем ће коначну одлуку донети будућа Уставотворна скупштина Демократске Федеративне Југославије.

Након што је 11. XI 1945. изабрана Уставотворна скупштина, она је на својој првој седници у Београду 29. XI 1945. донела Декларацију о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије. Уставотворна скупштина ФНРЈ закључила је да се „коначно у име свих народа Југославије укида Монархија у Југославији, а краљ Петар II Карађорђевић са целом династијом Карађорђевића лишава свих права, која су њему и династији припадала..." Декларацијом Уставотворне скупштине ФНРЈ санкционисано је као коначно оно државноправно стање које се изграђивало у Југославији током четири ратне године.

На иницијативу Политбироа ЦК КПЈ створен је у Ужицу 16. XI 1941. Централни народноослободилачки одбор. Његов председник био је Драгојло Дудић, а секретар Петар Стамболић. Одбор је имао и своје ресоре: пољопривреду, финансије, грађевинарство, просвету и школство, занатство, трговину и привреду. Међутим, због брзог слома устанка, овај Одбор није практично ни деловао.

После оснивања АВНОЈ-а његов извршни одбор је, у сарадњи са највишим војним и политичким руководством, у појединим областима припремао организовање земаљских антифашистичких већа или претварање постојећих земаљских органа у оваква тела. То је било обављено у току 1943, а Србија је била једина земља у којој није било конституисано земаљско антифашистичко веће које би послало своје представнике на Друго заседање АВНОЈ-а. Том конституисању се противио ЦК КПЈ јер је још увек била жива теза о „версајској Југославији", великосрпском хегемонизму и угњетачким и угњетеним народима. Тако је све одлуке које су се односиле на југословенску државу и положај Србије у њој наметало искључиво војнополитичко руководство партизанског покрета. У току рата била су изграђена војнополитичка руководства Војводине, Косова, Метохије и Санџака, али није било наговештаја да ће Србија бити изграђена као сложена, федерална јединица. Све до ослобођења Београда постојао је Главни народноослободилачки одбор Србије. После ослобођења Београда ГНОО припремио је сазив Велике антифашистичке скупштине Србије, у Београду 9--12. XI 1944. Најважнија одлука ове скупштине била је следећа: „Да се Главни народноослободилачки одбор Србије прошири и реконструише у Антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије, која ће бити највише законодавно и извршно народно представничко тело, носилац суверенитета народа и државе Србије и врховни орган државне власти демократске Србије, као равноправне федералне јединице Демократске Федеративне Југославије". Ова одлука је имала уставни карактер и њоме је успостављен континуитет између највишег органа власти устаничке Србије, образованог новембра 1941, и АСНОС-а. У одлуци је о томе речено да је ГНОО у току борбе од највишег органа борбеног јединства Србије прерастао у врховни орган власти Србије.

Љ.убомирка Кркљуш

Период социјалистичке Југославије (1945--1991). У Другој Југославији Србија је, по угледу на совјетски модел федерације, који је био пресликан у Уставу ФНРЈ од 1946, као федерална јединица следила схему организације власти федерације. Она је, као и остале народне републике, наставила то да чини и после промене карактера друштвеног и државног уређења Југославије -- од административног у самоуправни социјализам. У периоду административног социјализма, који се поклапа с важењем Устава ФНРЈ од 1946. у првобитном, интегралном тексту (и Устава НР Србије од 1947), организација државне власти била је изведена према совјетској варијанти начела јединства власти. Државни органи у републици подељени су на највише органе државне власти (Народна скупштина републике и Президијум Народне скупштине републике) и на органе државне управе (В. Народне републике и министарства републике). Уместо ранијег назива Министарски савет, за који се држало да више одговара монархијском облику владавине (у којем је министарски савет саветодавно тело монарха), уведен је назив в. за одговарајући државни орган, чији положај ни приближно није био налик положају в. у парламентарном систему власти. Сходно наведеној подели државних органа, в. је била одређивана као врховни орган државне управе („највиши извршни и управни орган државне власти народне републике"). За свој рад одговарала је Народној скупштини републике. Због ондашње концепције друштвеног и привредног уређења (административно управљање државним привредним предузећима и државним установама у области просвете, културе и социјалне заштите) функције в. излазиле су из традиционалних оквира органа носиоца извршне власти.

Концепција друштвеног уређења земље (самоуправни уместо административног социјализма) почела је да се мења Уставним законом од 1953. да би потом била усавршавана и допуњавана у последња два устава социјалистичке Југославије, од 1963. и 1974. Укинута је подела државних органа на органе државне власти и органе државне управе из совјетских устава. Од државних органа били су укинути президијум и в., а уместо министарстава били су уведени секретаријати (реч која, сматрало се, боље „звучи" у скупштинском систему власти, пошто је реч министарство из терминолошког апарата система поделе власти). Организација власти била је изведена на начелу јединства власти, што је значило да је орган који врши послове извршне власти само извршни орган Скупштине, а не посебан државни орган. Извршно веће, као извршни орган републичке Скупштине, бира републичка Скупштина из реда својих чланова, да би овај статусни услов отпао Уставом од 1974. Према Уставу СР Србије од 1974, „Извршно веће Скупштине СРС сачињавају председник, чланови Већа које бира Скупштина СРС и републички секретари који руководе републичким органима управе, као и други функционери који руководе републичким органима управе и организацијама одређеним законом" (члан 379. став 1).

У Другој Југославији, значи и у републикама, постојала је само једна политичка странка (КПЈ, а од 1952. СКЈ), па су све в., како федералне тако и републичке, биле једностраначке. Исто важи и за извршна већа која су уместо в. била формирана уставном реформом од 1953. У НР Србији, на основу Устава НР Србије од 1947, биле су формиране две в., а обема је председник био Петар Стамболић. Прва је имала 34 члана, друга 16 чланова. Пре него што је Устав НР Србије био донесен, указом Председништва АСНОС-а формирана је априла 1945. Народна в. Србије. Састављена на ресорном принципу, с председником и два потпредседника, имала је 14 чланова. У току мандата доживела је неколико реконструкција јер су била формирана нова министарства, а у њен састав су ушли и министри без портфеља (било их је пет), тако да је имала 26 чланова. Председник те в. био је све време Благоје Нешковић (од 4. XII 1946. уједно и министар финансија). По Уставном закону о основама друштвеног и политичког уређења и органима власти Народне Републике Србије од 1953, била су образована три извршна већа, која од тада па до краја свог постојања (11. II 1991) нису имала обележја в. Председник првог био је Петар Стамболић, другог Јован Веселинов и Милош Минић, а трећег Милош Минић и Слободан Пенезић. Поред председника, прво Извршно веће имало је 26, друго 19, треће 28 чланова. По Уставу Србије од 1963, било је пет извршних већа. Њихови председници су били Слободан Пенезић, Драги Стаменковић (два пута), Ђурица Јојкић и Миленко Бојанић. Прва три су имала по 14 чланова, а четврто и пето по 21 члана. По Уставу СР Србије од 1974, било је пет извршних већа. Председници су били Душан Чкребић, Иван Стамболић, Бранислав Иконић, Десимир Јевтић и Станко Радмиловић. Осим Извршног већа Станка Радмиловића, које је имало 26 чланова, сва претходна извршна већа образована по Уставу Србије од 1974. имала су преко 30 чланова, а Извршно веће Десимира Јевтића имало је чак 42 члана. Број чланова Извршног већа је у овом периоду порастао због промене уставне концепције о његовом саставу (председник, потпредседници, изборни чланови које бира Скупштина СРС и чланови по положају).

Период СР Југославије/Србије и Црне Горе (1991--2006). У трећој, смањеној Југославији, преосталој после отцепљења њене четири федералне јединице, која се састојала од свега две федералне јединице, Република Србија била је једна од двеју република чланица СРЈ. Та федерација, која је била смањени наставак „велике" федерације, донела је свој Устав 1992, док је Република Србија донела свој Устав 1990. у време када је још увек постојала СФРЈ, а та федерација и њене федералне јединице уставно биле одређене као „социјалистичке". Устав Србије од 1990. је, супротно Уставу СФРЈ од 1974, уредио политички живот на начелима вишестраначке парламентарне демократије, која је касније прихватио и Устав СРЈ од 1992. По Уставу Србије од 1990, власт је била организована на начелу поделе власти, а у тој подели „извршна власт припада В." (члан 9. став 3.). По том уставу, образовано је осам в. Председници су им били Драгутин Зеленовић, Радоман Божовић, Никола Шаиновић, Мирко Марјановић (два пута, најдуже без прекида био председник в. у српској политичкој историји), Зоран Ђинђић, Зоран Живковић, Војислав Коштуница. Њихов састав кретао се између 19 и 36 чланова. В. Драгутина Зеленовића имала је 27 чланова, Радомана Божовића 28, Николе Шаиновића 29, прва в. Мирка Марјановића 33, а друга 36, в. Зорана Ђинђића 27 (она ће остати упамћена и по највећем броју потпредседника које је једна в. Србије имала после II светског рата: у моменту формирања било их је седам), в. Зорана Живковића 26 чланова, в. Војислава Коштунице 19 чланова (имала је само једног потпредседника, а касније су јој „придодата", без избора у Народној скупштини, још два члана).

Све в. изабране на основу овог устава функционисале су на начелима парламентарног система власти, све до октобарских промена 2000. када је, после победе кандидата опозиције на изборима за савезног председника Републике (Војислава Коштунице), ДОС (Демократска опозиција Србије), сматрајући да постојећа, у складу с Уставом и важећим Законом о в. изабрана в. Србије нема више политички легитимитет, уз велику унутрашњу и спољашњу подршку, закључио са СПО и СПС Договор о формирању тзв. прелазне в. Србије, који су као гаранти још потписали председник СРЈ Војислав Коштуница и председник Републике Србије Милан Милутиновић. Тим договором било је предвиђено формирање тзв. прелазне в. Србије и потом расписивање превремених парламентарних избора за Народну скупштину. После потписивања Договора, в., која је била изабрана сагласно Уставу, поднела је 21. X 2000. оставку, а њене функције преузела је прелазна в., коју је постојећа Народна скупштина, после унутрашњег престројавања народних посланика, изабрала 24. X 2000. Сагласно Договору, превремени парламентарни избори били су одржани 23. XII 2000, а прелазна в. функционисала је до 25. I 2001, када је у складу с Уставом од 1990. и важећим Законом о в. од 1991. образована в. с председником Зораном Ђинђићем на челу.

За време важења Устава од 1990 (1990--2006) све в. Србије биле су састављане по страначком начелу, према резултатима вишестраначких парламентарних избора. При том су прва и друга в. по Уставу Србије од 1990. биле страначки хомогене, пошто је на парламентарним изборима од децембра 1990, одржаним по већинском изборном систему, убедљиву већину у Народној скупштини добила једна странка -- СПС (194 посланичка мандата од 250 по Уставу могућих). Тај скупштински сазив имао је две в., јер је председник прве, Драгутин Зеленовић, поднео оставку. Трећа в. била је мањинска в. СПС-а, пошто је та странка на парламентарним изборима одржаним децембра 1992. по систему сразмерног представништва добила релативну већину од 101 посланичког мандата. До распуштања Народне скупштине октобра 1993, та в. је опстајала уз првобитну подршку СРС у Народној скупштини, да би потом СРС поднела у Народној скупштини предлог за гласање о неповерењу тој в. Четврта в. била је коалициона јер је СПС на парламентарним изборима од децембра 1993 (одржаним по систему сразмерног представништва), премда је добила највећи број посланичких мандата (123), ипак била принуђена да парламентарну већину формира с неком другом парламентарном странком (НД). И пета в. по Уставу од 1990. била је коалициона. Сачињавали су је коалиција СПС, ЈУЛ, НД, као јединствена изборна листа (која је на парламентарним изборима одржаним септембра 1997. по систему сразмерног представништва освојила 110 посланичких мандата) и СРС (која је на истим изборима освојила 81 посланички мандат). Прелазна в., образована после октобарских промена политичким договором, била је коалиција трију странака које су потписале Договор о формирању тзв. прелазне в. Републике Србије -- ДОС-а, СПО-а и СПС-а -- и постојала је до 25. I 2001. Њен председник је био Миломир Минић, а потпредседници су били Спасоје Крунић и Небојша Човић. Обухватала је 25 министарстава. У министарствима унутрашњих послова, финансија, правде и информисања била су успостављена тзв. коминистарства, што је значило да је сваки од ова четири ресора имао по три министра (по један из ДОС-а, СПО-а и СПС-а), што је довело до тога да су општи и појединачни акти коминистарства морали бити потписивани од стране сва три коминистра. У прелазној в. одлуке су се доносиле сагласношћу (консензусом) председника и два потпредседника. В. Зорана Ђинђића била је коалиција 18 политичких странака (и у том погледу је била јединствена у политичкој историји Србије). В. Зорана Живковића поновила је страначку схему в. Зорана Ђинђића јер је била изабрана у оквиру истог скупштинског сазива, с тим што је имала једног потпредседника мање. Последња в. по Уставу од 1990, в. Војислава Коштунице, образована марта 2004, била је коалиција ДСС-а, Г17, НС-а и СПО-а, а обухватала је најмањи број министарстава (17) од свих в. образованих на основу Устава од 1990. У моменту када је била образована имала је 19 чланова. Међутим, Одлуком о обавезама државних органа Републике Србије као следбеника државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени гласник РС", бр. 48/2006) од 5. VI 2006. В. Србије су припале надлежности у области спољних послова и одбране, па су јој „до доношења неопходних закона" (који никада нису били донети) припојена два нова министра, ранији чланови Савета министара државне заједнице која је престала да постоји, који су у том телу представљали државу чланицу Србију. Били су то министар иностраних послова (Вук Драшковић) и министар одбране (Зоран Станковић), тако да је од тада па до краја свога постојања (јул 2008) та в. имала 21 члана. Тиме је повређена одредба Устава по којој се министарства одређују само законом, као и одредба Устава по којој се министри бирају у Народној скупштини.

Настојањем дела домаћих политичара, потпомогнутих пре свега из Европске уније, прекинут је уставноправни континуитет СРЈ, а држава Југославија престала је да постоји. На основу једног политичког споразума, закљученог између два представника савезне државе, два представника Црне Горе и једног представника Србије, у присуству високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност „као сведока" (Хавијер Солана), који је носио назив „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе", а не на основу одредаба важећег Устава СРЈ о доношењу и промени устава (ревизиони поступак), донесена је фебруара 2003. по ad hoc поступку Уставна повеља, којом је формирана државна заједница Србија и Црна Гора, као врста реалне уније те две државе. Штавише, нигде у Уставној повељи није било речено да њеним доношењем и ступањем на снагу престаје да важи Устав СРЈ од 1992. Трајање те државне заједнице било је ограничено на три године, после којег периода су државне чланице имале право „да покрену поступак за промену државног статуса, односно за иступање из државне заједнице Србија и Црна Гора" (члан 60. став 1. Уставне повеље). Касније се показало да је права сврха државне заједнице била баш у томе -- да се омогући миран, актом уставног карактера предвиђен, излазак Црне Горе из државне заједнице са Србијом, уставни разлаз Србије и Црне Горе, и тако оствари главна поставка Бадентерове комисије -- да се Југославија разложила, распала на своје саставне делове. На референдуму о државном статусу Црне Горе, одржаном 21. V 2006, од 86,5% гласалих 55,5% грађана Црне Горе определило се за независност Црне Горе. Тиме је престала да постоји државна заједница Србија и Црна Гора, али је као нуспроизвод црногорског референдума настала самостална и суверена Република Србија.

Државна заједница Србија и Црна Гора имала је орган, који је, сагласно правној природи државне заједнице, са врло редукованим надлежностима био носилац извршне власти државне заједнице. Звао се Савет министара, а састојао се од пет министара и два заменика министра (спољних послова и одбране), с тим што су на средини мандата министри спољних послова и одбране замењивали функције са својим заменицима. Председник Србије и Црне Горе, који је истовремено председавао Саветом министара, био је политичар из Црне Горе, Светозар Маровић. Распадом државне заједнице Србија и Црна Гора, Србија је, поставши туђим а не својим актом самостална држава, морала да решава уставно питање. Њен важећи Устав био је донесен 1990, још у време постојања СФРЈ, а важио је и док је Србија била чланица скраћене федерације и државне заједнице са Црном Гором. За самосталну државу Србију требало је донети друкчији устав, што је у Србији било учињено 2006.

Период самосталне Републике Србије (од 2006). Устав од 2006. није суштински променио организацију власти предвиђену Уставом од 1990. То посебно важи за састав, избор и функције в. Њу чине председник, један или више потпредседника и министри. Председник в. одређује једног потпредседника за првог потпредседника -- заменика председника в., који га замењује за време одсутности или спречености са свим овлашћењима председника в., изузев овлашћења на предлагање избора или разрешења члана в. За разлику од Устава од 1990, по којем посланичка функција није била сметња за чланство у в., сада је, супротно британском моделу парламентаризма, в. искључиво непосланичка, с бројним функцијама које су неспојиве с функцијом члана в. (тзв. владини инкомпатибилитети). Кандидата за председника в. предлаже Народној скупштини председник Републике, пошто претходно саслуша мишљење представника изабраних изборних листа. Кандидат за председника в. износи Народној скупштини програм в. и предлаже њен састав, а Народна скупштина истовремено гласа о програму в. и избору председника и чланова в. В. је изабрана ако је за њен избор гласала већина од укупног броја народних посланика. Мандат в. траје до истека мандата Народне скупштине која ју је изабрала. Током мандата в. је политички одговорна за свој рад Народној скупштини, што може имати за последицу престанак мандата в. Инструменти политичке одговорности в. пред Народном скупштином су посланичко питање, интерпелација и гласање о неповерењу в. В. може престати мандат и оставком председника в. Народној скупштини. В. одлучује на седници, већином гласова свих чланова в. Кад в. има паран број чланова, одлука в. је донесена кад за њу гласа најмање половина свих њених чланова, под условом да је за одлуку гласао председник в. То је тзв. златни глас председника в., који у наведеној ситуацији вреди више од гласа других чланова, због чега је изражена сумња у уставност одговарајуће законске одредбе.

Прве три в. формиране после доношења Устава од 2006. биле су коалиционе. Прву, изабрану маја 2007, чинила је коалиција ДСС, ДС и Г17. Председник јој је био Војислав Коштуница и имала је 25 чланова. Другу, изабрану јула 2008, чинила је ДС са својим коалиционим партнерима („За европску Србију") и СПС са својим коалиционим партнерима. Председник јој је био Мирко Цветковић и пре реконструкције имала је 30 чланова (24 министарства). Тада је први пут била уведена функција првог потпредседника в. -- заменика председника в. Марта 2011. та в. је била реконструисана у структуралном и персоналном погледу (дошло је до спајања појединих министарстава, избора старих министара за спојена министарства, неколико нових је изабрано уместо дотле постојећих и изабран је један нов потпредседник в.). Председник в. изабран је за новог министра финансија, а тако реконструисана в. обухватала је 21 члана. После парламентарних избора одржаних маја 2012, изабрана је нова в., јула 2012, која има укупно 18 чланова. Њен председник је и министар унутрашњих послова, први потпредседник је и министар одбране, један од потпредседника је и министар рада, запошљавања и социјалне политике, један је министар спољне и унутрашње трговине и телекомуникација, а један потпредседник је без министарског ресора. Поред 17 ресорних министара, в. има и једног министра без портфеља. Непосредно пре избора в. Уставни суд је одлучио да функција заменика председника в. није у сагласности с Уставом, па је први потпредседник сада без назива заменика председника в., премда је с истим овлашћењима које је имао као први потпредседник в. -- заменик председника в. Почетком септембра 2013. промењени су организациона структура и персонални састав постојеће в., после чега в. има 18 министарстава и 22. члана.

У читавом периоду после II светског рата, све до данашњих дана, у српским в. било је знатно мање личности које су за собом оставиле дубок и трајан траг у култури, науци или уметности или које су биле од општег националног значаја, него што их је било у в. образованим у време Кнежевине и Краљевине Србије (до 1918). Док је у периоду после II светског рата таквих личности било свега неколико (Благоје Нешковић, Сретен Вукосављевић, Владимир Јовичић, Душан Каназир), у Кнежевини и Краљевини Србији, у периоду који је с одбитком година ратовања трајао приближно колико и време после II светског рата до данас, било их је неколико десетина (нпр. Илија Гарашанин, Димитрије Давидовић, Лазар Арсенијевић Баталака, Јеврем Грујић, Димитрије Матић, Љубомир Ненадовић, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Чедомиљ Мијатовић, Владимир Јовановић, Глигорије Гершић, Владан Ђорђевић, Никола Пашић, Миленко Веснић, Сима Лозанић, Милован Миловановић, Љубомир Стојановић, Лазар Пачу, Љубомир Давидовић, Радомир Путник, Степа Степановић, Јаша Продановић, Јован Жујовић и многи други). Уместо високој стручности и доказаним општепризнатим делима и вредностима, предност за чланство у српским в. после II светског рата давана је према страначким заслугама и страначкој послушности.

Р.атко Марковић

ИЗВОРИ: Д. Матић, Јавно право Књажества Србије, Бг 1851; Сборник закона и уредба издани у Књажеству Србији од почетка до конца 1861. године, ХIV, Бг 1862; М. Ненадовић, Мемоари, Бг 1867; В. С. Караџић, Скупљени историски и етнографски списи I, Бг 1898; Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 28. јуна 1921, Збирка закона, 60, Бг 1926; „Закон о уређењу врховне државне управе", Службене новине, 1929, 78; „Устав Краљевине Југославије", Службене новине, 1931, 200; С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, Бг 1952; В. С. Караџић, Из историје првог српског устанка, Бг 1954; Б. Кризман, Б. Петрановић, Југословенске владе у избеглиштву 1941--1945, I--II, Зг 1981; М. Јовичић (ур.), Устави Кнежевине и Краљевине Србије: 1835--1903, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, I--II, Бг 1898; М. Вукићевић, Карађорђе, I--II, Бг 1907; С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Студија о постању и развићу врховне и средишње власти у Србији 1805--1811, Бг 1907; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I--III, Бг 1908, 1909, 1912; С. Новаковић, Двадесет година уставне политике у Србији 1883--1903, Бг 1912; Васкрс државе српске, Политичко-историјска студија о Првом српском устанку 1804--1813, Бг 1914; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, I--IV, Бг 1923--1925; С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила (1858--1868), Бг 1933; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада, Бг 1933; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, I--III, Бг 1934; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, I--II, Бг 1934, 1936; Г. Јакшић, Д. Страњаковић, Србија од 1813. до 1858. године, Бг 1937; М. Поповић, Порекло и постанак устава од 1888. године, Бг 1939; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг б. г.; Д. Јанковић, Правитељствујушчи совјет, посебан отисак из „Историјског гласника", бр. 1--2, 1954; Ф. Чулиновић, Југославија између два рата, I--II, Зг 1961; Р. Д. Лукић, Политичка теорија државе, Бг 1962; Б. Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији 1919--1929, Бг 1979; Р. Марковић, Извршна власт, Бг 1980; Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, Бг 1984; В. С. Караџић, Историјски списи (прир. Р. Самарџић), Бг 1985; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918--1988, I--III, Бг 1988; Д. Мрђеновић (прир.), Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835--1941), Бг 1988; Н. Енгелсфелд, Први парламент Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Зг 1989; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830--1839), Бг 1993; Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Бг 1996; Н. Родић, Љ. И. Јовић, Владе Србије 1805--1996, Бг 1996; М. Јовичић, Лексикон српске уставности 1804--1918, Бг 1999; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Србија и Црна Гора, Н. Сад 2001; Љ. Димић, Историја српске државности, III, Србија у Југославији, Н. Сад 2001; група аутора, Владе Србије 1805--2005, Бг 2005; Р. Марковић, Уставно право, Бг 2011.

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)