ВИЗУЕЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

ВИЗУЕЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ, облици и медији који преносе информације и идеје директним ослањањем на гледање и визуелну спознају, као и поље теоријског истраживања, дефинисања и интерпретација самог појма и његових појава, утемељених на интердисциплинарном и трансдисциплинарном приступу. Текст у аналогном или дигиталном формату, аналогна или дигитална слика, цртеж, фотографија, дијаграм, плакат, стрип, реклама, телевизија, филм, видео, анимација и картографија, изведени, пројектовани или емитовани на било којој дводимензионалној подлози представљају визуелне форме комуникације, а сви они зависе од сложеног процеса визуелне когниције. Визуелна порука има велику моћ да информише, едукује и убеди, али истицање визуелних порука не значи да су речи у тим процесима мање важне. Најмоћније, најзначајније и културолошки најважније поруке су управо оне које комбинују речи и слике. В. к. најчешће се посматрају, проучавају и објашњавају из два угла који се нужно не искључују него, напротив, могу бити комплементарни. Први произлази из информационих технологија и теорије информације које сваки облик комуникације, па и визуелне, описују као линеарни процес преношења поруке директним путем од пошиљаоца до примаоца. Други приступ темељи се на лингвистици и семиотици, а комуникацију објашњава као процес производње значења чиме се сугерише дистинкција између информације и комуникације, тј. указује на то да једна порука може имати различита значења у зависности од бројних фактора који обликују друштвено, политичко и економско окружење. В. к. се темеље на разуђеном репертоару интересовања која још увек нису сасвим обједињена и методолошки систематизована, па пре представљају поље истраживања него научну дисциплину. Таксономија в. к. обухвата уметност, дизајн и медије (естетика, историја уметности, графички дизајн, фотографија, студије телевизије и филма, журнализам, масовне комуникације, електронске мреже), психологију (перцепција, когниција, визуелна интелигенција, психологија уметности, емоције), филозофију, епистемологију, етику, студије културе (социологија, антропологија), лингвистику (знаци, значење, симболи), историју, природне науке (оптика, физиологија, неурологија). Одмах после изговорене речи в. к. је главни преносник нашег културног наслеђа. Ипак, артикулисање самог појма, као и културолошко-теоријска и уметничка интересовања за в. к. почињу да се буде средином 60-их година заједно са експанзијом културе масовних медија (Меклуан, Еко, Барт). Надовезујући се на ове увиде, постмодерна теорија краја ХХ в. в. к. сагледава као доминантни модел комуникације који структурира нове технолошке реалности (Бодријар, Вирилио, Манович, Негропонте).

У Србији се в. к. у првом реду идентификују као пракса блиска и/или идентична дизајну и графичким комуникацијама. Теоријска промишљања овог сложеног феномена крећу се од пионирских и методолошки специфичних тематизовања визуелне културе Косте Богдановића до проблематизовања и интерпретације овог феномена заснованог на постструктурализму, у склопу студија и есеја теоретичара културе, медија и уметности посвећеној некој широј теми.

ЛИТЕРАТУРА: M. Шуваковић, „Визуелне комуникације", у: Појмовник модерне и постмодерне ликовне уметности и теорије после 1950, Бг -- Н. Сaд 1999; K. L. Smith, S. Moriarty, K. Kenney, G. Barbatsis, Handbook of Visual Communication: Theory, Methods, and Media, London 2004; K. Богдановић, Увод у визуелну културу, Бг 2005; J. Baldwin, L. Roberts, Visual Communication: From Theory to Practice, Lausanne 2006; M. Шуваковић, Појмовник теорије уметности, Бг 2011.

Ј. Чубрило