ВИЗУЕЛНА ПОЕЗИЈА

ВИЗУЕЛНА ПОЕЗИЈА, облик интермедијског и интертекстуалног неоавангардног уметничког изражавања које комбинује књижевни или поетски исказ са ликовном уметношћу. Своје порекло има у деловању историјских авангарди (футуризам, Дада, Зенит, надреализам) и послератној експерименталној поезији (конкретизам, летризам, типоезија, воковизуел). В. п. се развија од 60-их година ХХ в. и дефинише се као вид конкретне поезије, тј. таквог поетско-визуелног израза који занемарује и губи конвенционални смисао поетског и књижевног језика, те значења речи, подстичући визуелни (ликовни) аспект текстуалног исказа и садржаја. Визуелна структура и ликовни аспект стичу потпуну превласт над семантичком функцијом језика. У том погледу, в. п. познаје само интернационални језик.

Л.идија Мереник

У српској књижевности ембрионални облици прожимања вербалног и визуелног кода јављају се још у средњовековном периоду, а нарочито се манифестују у вештини писања/ сликања иницијала, орнамената и минијатура унутар вербалног текста. Такви поступци илуминирања су већ у последњој четвртини XII в., у Мирослављевом јеванђељу, достигли веома рафиниране изражајне облике. Било је и сасвим неочекиваних појава ове врсте, као када је у једном препису Житија краља Стефана Дечанског из XVI в. преписивач начинио текст у облику чаше. Специфичне појаве прожимања вербалног текста, рељефа, цртежа и слике налазе се и на надгробним споменицима, у распону од средњовековних стећака до нововековних крајпуташа.

У периоду барока, посебно током XVIII в., у опусу Гаврила Стефановића Венцловића, Захарије Орфелина, Христофора Жефаровића и др., песнички текстови су систематски прожимани различитим облицима визуелних кодова, чак и целовитим текстовима. У Жефаровићевој Стематографији (1741), уз песничке минијатуре у катренима, налази се и читав хералдички систем не само српског, него и блиских, јужнословенских народа. Нарочито је сложену игру вербалног и визуелног кода у својим текстовима и књигама остваривао Орфелин (нпр. Поздрав Мојсију Путнику, 1757), остварујући вербалним текстом разноврсне визуелне ефекте, правећи магичне квадрате, песме-лавиринте, фигуралне песме у облику срца, утврђеног града и сл.

И током XIX в., у распону од класицизма па до предромантизма и романтизма, налазе се неки, релативно блажи облици визуализације, као што је исписивање паралелних токова вербалног текста код Јована Стерије Поповића, док код Ђорђа Марковића Кодера ови поступци укључују и магичне квадрате, цртеже и сл. Код Јована Јовановића Змаја, поготово у његовим часописима намењеним деци (нпр. Невен 1880--1880–1904), присутно је често комбиновање вербалног текста и цртежа, као нека врста најаве потоње уметности стрипа.

У периоду модернизма и авангарде овакве врсте истраживања постају кључне одлике читаве епохе. Код зенитиста Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, те дадаисте Драгана Алексића, присутне су честе појаве различитих типова штампаних слова (типографска поезија), просторне форме, али и других облика визуелизације поезије (употреба иконичких знакова, цртежа и сл.), какви се могу пронаћи на страницама часописа које су уређивали (Зенит, 1921--1921–1926; Dada tank, Dada jazz, 1922. и др.). И надреалисти су били наклоњени истраживању ове врсте, како у својој раној (часопис Сведочанства, 1924--1924–1925) тако и развијеној фази (алманаси Немогуће, 1930; Надреализам данас и овде, 1931--1931–1932), а посебно су били склони употреби фотографије, цртежа и колажа комбинованих са вербалним текстом (Марко Ристић, Душан Матић, Александар и Никола Вучо, Оскар Давичо, Ване Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ноје и др.).

Кључни догађај доследне концептуализације овакве врсте уметничке праксе, те изградње појма в. п. збио се у другој половини XX в., посебно од краја 60-их година. У оквиру неоавангардних покрета и група (сигнализам, групе KÔD, *(*Ǝ, (ƎKÔD, Bosch + Bosch, клокотризам и др.), а у комуникацији са италијанским (Е. Мичини, М. Перфети, Л. Ори), француским (И. Ису, П. Гарније, Ж. Ф. Бори), немачким (М. Бензе, Е. Јандл), чешким (Ј. Колар), бразилским (браћа А. и Х. де Кампос, те њихов покрет Noigandres), англоамеричким (Б. Кобинг, Е. Вилијамс) протагонистима и теоретичарима в. п., на територији СФР Југославије, па и на српском културном простору, појавио се читав низ поетичком експерименту склоних песника. Сам појам в. п. коришћен је у широком смислу као манифестовање разних облика превазилажења строго вербалног кода унутар песничког израза, те ширења песничког језика уз помоћ све изразитијег увођења невербалног, визуелног кода, на основу којег се текст песме приближавао форми ликовног дела.

Постоје многи начини помоћу којих су песници спроводили поступке визуелизације унутар вербалног текста. Извесни ефекти ове врсте остварени су на графостилематском плану, нешто слободнијом употребом знакова интерпункције (нпр. употреба великог слова на неочекиваним местима у текстовима Љубише Јоцића, Мирољуба Тодоровића, Вујице Решина Туцића, Радета Томића, Ивана Негришорца и др.); применом поступака летризма и типографске поезије (Владан Радовановић, Туцићева поема Реформ гротеск, текстови М. Тодоровића, Биљане Томић, Војислава Деспотова, Славка Матковића, Милорада Грујића, Бранка Алексића и др.); уношењем иконичких знакова у вербални текст (В. Радовановић, М. Тодоровић, Туцићев „визуелни роман" Стругање маште, Деспотовљев пројекат Дњижепта бибил зизра ухунт, С. Матковић, Бранко Андрић, Каталин Ладик, Балинт Сомбати, Слободан Павићевић, Живорад Ђорђевић, И. Негришорац и др.); употребом просторне форме на трагу Малармеовог истраживања (роман Пустолина В. Радовановића, текстови Љ. Јоцића, Косте Богдановића, Владимира Копицла, Слободана Тишме, Јудите Шалго, Зорана Мирковића, Миленка Пајића, Миљурка Вукадиновића и др.); вештином прављења калиграма на трагу Аполинеровог искуства (В. Радовановић, М. Тодоровић, Драгош Калајић, Жарко Рошуљ, Слободан Вукановић, Рајко Петров Ного и др.); поступком паралелног исписивања текстова (тзв. паралелоезија код М. Тодоровића, Александра Нејгебауера, Раше Ливаде, И. Негришорца и др.); уношењем формулара, упитника, схема, дијаграма и разних других докумената у простор вербалног текста (М. Тодоровић, Ј. Шалго, А. Живор и др.); употребом монтаже, колажа, асамблажа (М. Тодоровић, В. Р. Туцић, В. Деспотов, С. Матковић, М. Грујић и др.); техником мејл-арта (М. Тодоровић, А. Живор, Ј. Супек и др.) итд. На темељу свих ових и сродних поступака визуелна песма је заузела простор између чистих облика песничког и ликовног текста, а у рецептивном чину она се много више просторно „гледала" него временски континуирано „читала".

В. п. је у неоавангарди схватана не само као начин ширења изражајних могућности песничког језика него и као снажна алтернатива традиционалном, па и модерном концепту песништва, те као један од најважнијих облика авангардних иновација у књижевности. Сами неоавангардисти су најчешће в. п. разумевали као појавни облик асемантичког конкретизма који треба да истисне вербалну поезију. Оба става треба примити са озбиљном резервом, будући да је, прво, време показало да је вербална поезија очувала сопствени разлог постојања, а друго, показало се да визуелни код по својој природи није асемантички, него се његово значење само на другачији начин конституише у односу на чисто вербалне текстове. Најпримеренији је, отуда, приступ који у в. п. препознаје један од појавних облика свеколиког богатства поетичких могућности модерне и постмодерне поезије, па и књижевности уопште. Премда је у самој неоавангарди био негован став изразите одбојности према могућим херменеутичким поступцима и самом тумачењу авангардних текстова, већ са замирањем неоавангардне „буке и беса" током 80-их такви поступци постају најпродуктивнији у покушајима превредновања целокупног наслеђа ове врсте.

И.ван Негришорац

ЛИТЕРАТУРА: М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба: XVII и XVIII век, Бг 1970; М. Тодоровић, „Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија: антологија", Дело, 1975, 3; З. Шмит, Естетски процеси, Ниш 1975; D. Poniž, Antologija konkretne in vizualne poezije, Ljub. 1978; М. Тодоровић, Сигнализам, Ниш 1979; И. Негришорац, „Отпаци епског света и митологија знаковности (Стругање маште Вујице Решина Туцића)", ЛМС, октобар 1983; В. Радовановић, Воковизуел, Бг 1987; Ж. Живковић, Сигнализам, Параћин 1994; И. Негришорац, Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике, Н. Сад 1996; Н. Грдинић, Формални маниризми, Бг 2000; М. Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Бг 2002; М. Тодоровић, Поетика сигнализма Бг 2003; В. Деспотов, Чекић таутологије: Преглед нових врста техничке интелигенције у поезији СФРЈ, Зр 2005; М. Шуваковић, Појмовник теорије уметности, Бг 2011.

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)