ВИЗАНТОЛОГИЈА

ВИЗАНТОЛОГИЈА, наука која се бави проучавањем византијске историје, књижевности, уметности и, уопште, цивилизације и њеног утицаја на остале средњовековне народе. Премда је исправнији облик византинологија, у свим језицима је превладао термин в. Првобитно занимање за Византијско царство и његову историју потицало је једино из жеље да интелектуалци Ренесансе боље упознају античко наслеђе, а тај пут је водио преко Византије која је сачувала тековине грчке античке цивилизације. Први интелектуалац који се заинтересовао за Византију као посебан историјски феномен био је немачки класичар Јероним Волф у XVI в. Било је то време када су поједини научници објављивали текстове византијских писаца и снабдевали их латинским преводом. У XVII в. долази до публиковања тзв. Париског корпуса, збирке византијских наративних извора, и до полета в. Међу сарадницима овог колективног подухвата предњачио је изузетни Шарл Диканж. Међутим, у XVIII в., захваљујући негативној оцени Византије и читавог средњег века коју су изрекли француски просветитељи (Жан Жак Русо, Франсоа Волтер, Шарл Монтескје), долази до застоја и стагнирања в. Ипак, њена рехабилитација, започета у XIX а довршена у XX в., изнова је афирмисала ову научну област која је доживела процват тако да данас није реч о једној дисциплини него о читавом сплету различитих дисциплина. Истраживачки центри за в. постоје готово на свим континентима.

У српској средини се веома рано схватила чињеница да је Србија припадала византијској духовној орбити. Премда су Срби као најзападнији православни народ претрпели и одређени утицај из латинског света западне Европе, остаје чињеница да су на њихов историјски развој пресудни били византијски обрасци. Почев од Јована Рајића крајем XVIII в., писци српске средњовековне историје ослањају се у великој мери на византијске изворе. Свест о припадности тзв. „византијском комонвелту" и чињеница да велики фонд знања о нашој средњовековној историји почива на вестима византијских писаца допринеле су сазревању идеје да се у Краљевини Србији 1906. на новооснованом Универзитету у Београду утемељи Катедра за в., као трећа те врсте у свету (прву је у Минхену основао Карл Крумбахер, а другу Шарл Дил на париској Сорбони). Први професор био је Драгутин Анастасијевић, а осим њега византијским темама бавили су се и други византолози (Божидар Прокић, Филарет Гранић), као и стручњаци за српску средњовековну историју (Стојан Новаковић, Станоје Станојевић, Јован Радонић, Никола Радојчић). Развоју југословенске, тј. српске в. немерљив допринос дао је Георгије Острогорски, један од највећих византолога XX в., који је 1933. из Немачке дошао у Београд. Осим деловања на Семинару и катедри за в. на Филозофском факултету, Острогорски је заслужан за оснивање Византолошког института при САНУ у марту 1948, јединствене установе тог профила у бившој Југославији. Периодично гласило Зборник радова Византолошког института један је од најпознатијих византолошких часописа у свету. Институт у оквиру серије Посебна издања објављује и серију Византијски извори за историју народа Југославије (од предвиђених седам објављено је пет свезака). Осим византолошких тема у ужем смислу, српска в. је превасходно окренута везама Византије и јужнословенског света, затим византијској књижевности и језику и историји византијске уметности. У другој половини XX в. важан допринос српској в. дали су Михаило Динић, Фрањо Баришић, Бариша Крекић, Божидар Ферјанчић, Јадран Ферлуга, Иванка Николајевић, Војислав Ј. Ђурић, Нинослава Радошевић, Иван Ђурић, Сима Ћирковић, Војислав Кораћ, Јованка Калић, Љубомир Максимовић, Мирјана Живојиновић и Радивој Радић. У важне подухвате наше в. спада организовање два светска византолошка конгреса (II у Београду 1927. и XII у Охриду 1961).

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; Г. Л. Курбатов, История Византии (Историография), Ленинград 1975; Љ. Максимовић, „Развој византологије", у: Универзитет у Београду 1838--1988, Бг 1988; Р. Радић, „Сто година Катедре и Семинара за византологију", ЗМСКЈ, 2008, 56--1.

Р. Радић