ВИЗАНТИЈСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

ВИЗАНТИЈСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Византија (Византијско царство) уобичајени је назив за средњовековну државу која је постојала више од хиљаду година (IV–XV в.) и била непоновљив спој римског државног уређења, грчке културе и хришћанства. Будући да је њен законски и административни систем задржао многа римска обележја, она се може сматрати наставком Римског царства. У односу на античко наслеђе, Византија је временом претрпела значајне промене и постепено прерасла у хришћанско царство и превасходно државу грчког говорног језика на Балканском полуострву и источном Средоземљу.

Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима), а своју државу „царство Ромеја", чији се владар потписивао формулом „у Христу Богу верни цар и самодржац Ромеја". Термин Византија представља изум модерне науке и уведен је у XVI в. када она више није ни постојала, а у вези је са називом древног града Византиона, на чијим је темељима Константин Велики подигао велелепни мегалополис и преименовао га у Константинопољ (Константинов град).

Међу научницима не постоји јединствен став око почетка историје Византије јер није било чина којим је она формално инаугурисана као држава, као што није било ни преврата којим би био укинут претходни режим. Ипак, превладава гледиште да је реч о IV в. У овом случају заправо нема прекида јер је Константин Велики, који се сматра првим византијским царем, био само један у низу римских императора. Отуда није сасвим исправно чак ни рећи да је Византија наследник Римског царства. Она у ствари израста из Римског царства реформама које су спровели цареви Диоклецијан (284–305) и Константин Велики (306–337), као одговор на чувену свеопшту кризу III в. Источни део Царства, пре свега захваљујући гушћој насељености, бољој економији, већем броју великих градова и јаче утемељеном хришћанству, лакше је поднео кризу, што је за последицу имало померање тежишта Царства у источне провинције. Византија је била мултинационална и космополитска: насељавали су је различити народи и етничке групације. Много је лакше одредити крај историје Византијског царства, а то је пад Цариграда после опсаде Османлија 1453.

После губитка богатих источних провинција (Сирија, Палестина, Египат), које су у VII в. освојили Арабљани, становништво Византије углавном су чинили пре свега Грци, али и Јермени и Словени. Њихов број није увек лако проценити, али се, нпр., сматра да је у Малој Азији и на Балканском полуострву око 600. живело 10,7 милиона житеља. Почев од VI в. и реформи које је спровео цар Ираклије грчки је постао службени језик Царства, али су многе етничке заједнице задржале свој језик. Главна религија било је православно хришћанство, али су се Јермени, Јевреји и муслимани придржавали својих властитих верских обичаја.

Византија се непрестано мењала и прилагођавала измењеној ситуацији у свом окружењу. Управо због те прилагодљивости је и опстала толико дуго. Реч је најпре о великим променама у простору јер је Царство прошло дуг пут од светске империје, која се простирала на три континента – Европи, Азији и Африци – до патуљасте државе у источном Медитерану, која је наликовала нејаком организму на којем се налази огромна глава – Цариград. Развој Византије обележили су поступно јачање царског апсолутизма и изграђивање разгранатог бирократског апарата. Захваљујући хришћанским идеолозима временом се утемељује теорија по којој је византијски цар божји изасланик на земљи, који гордо стоји на врху замишљене пирамиде средњовековних владара. Премда је та теорија оспорена у неколико наврата – учинили су то Карло Велики, бугарски владар Симеон, Отон I Велики, Стефан Душан – Византија се ње упорно држала до краја своје историје, па и у временима када су некадашња слава и моћ биле у трагичном раскораку са тегобном свакодневицом.

Због свог географског положаја Византијско царство је било приморано да непрестано води борбу на два фронта – источном и западном. Противници су се смењивали и готово да није било године у којој се није ратовало. На Истоку је опасан такмац најпре била Персија, потом, столећима, Арапи, да би на крају то били Турци, прво Селџуци, па онда Османлије који су и срушили Византију. На Западу су то у почетку била разна варварска, пре свега германска племена која су током Велике сеобе народа била врло покретна. Онда је дошло супарништво са Францима, потом сукоби са Норманима, затим непријатељство са италијанским поморским републикама као што су биле Венеција и Ђенова. На Балканском полуострву Царству су невоље задавали Словени, Авари, Бугари, Печенези, Узи и Кумани, током XII в. Угри, а крајем XIII и у првој половини XIV в. – Срби.

У историографији се византијска историја традиционално дели на три велика раздобља: рана (IV–VII в.), средња (VII–XI в.) и позна Византија (XI–XV в.). За рановизантијски период, чији врхунац представља владавина цара Јустинијана I (527–565), није погрешно рећи ни да је касноримски. Права средњовековна историја Византије почиње са царем Ираклијем (610–641) који је извршио важне реформе. У новије време уследили су покушаји да се почеци Византије са IV в. помере у касније време, али је то још увек предмет академске дискусије.

У VIII в. и првој половини IX столећа Византију је потресала велика унутрашња криза проистекла из борбе око култа икона. Реч је о врло острашћеном спору који је осим богословског имао и политичко обележје: био је то сукоб световне и духовне власти. Победу су однеле присталице култа икона, па је после окончања кризе 843. Византија кренула стазом успона да би око 1000, за владавине Василија II (976–1025), постала најјача у троуглу ондашњих светских сила (Византија – Свето Римско Царство – Арабљански калифат). Тај војни и економски успон праћен је и културним полетом познатим под називом „македонска ренесанса" који досеже врхунац средином X в. за време цара-писца Константина VII Порфирогенита (913–959), једног од представника тзв. „македонске династије".

У деценијама које су уследиле после смрти Василија II долази до опадања Царства. Важан догађај биле је битка код Манцикерта 1071. када су Селџуци поразили Византинце и заузели простране делове Мале Азије. До тада је Мала Азија била најважнији и највиталнији део Византије. На малоазијском потконтиненту налазило се језгро Царства. После 1071. тежиште Византије се све више пребацује у европске провинције.

Крсташко освајање Цариграда у априлу 1204. означило је и први пад Византије. Ипак, византијска идеја није била уништена него само потиснута на периферију где су настале три грчке државе, а одреди једне од њих, Никејског царства, 1261. ослободили су Цариград и обновили Византију. Обновљена држава није била ни сенка своје некадашње моћи. У XIV в. потресали су је грађански ратови који су јој исцрпли животну снагу и учинили је неотпорном према све опаснијим и насртљивијим суседима, Србима на Балканском полуострву и, поготово, Османлијама на тлу Мале Азије. Упркос неповратном економском и војном опадању, и у два последња века византијске историје бележе се два значајна културна полета. Први је тзв. „ренесанса Палеолога", названа по последњој византијској династији, а други је везан за подручје Мореје (Пелопонеза) и означава се као „последња византијска ренесанса". За византијску културу може се рећи да је позајмљивала од других култура, пре свега античке, и да се угледала на њих. Међутим, она је имала изванредну и драгоцену моћ синтезе, то јест способност да на основу познатог наслеђа дође до другачијих и нових домета и тако створи дела непролазне вредности.

После битке на Марици 1371, Царство је постало вазал турског султана. Чинило се да су му дани одбројани, поготово у последњој деценији XIV в. када су Османлије започеле вишегодишњу опсаду Цариграда. Тежак пораз Турака у бици код Ангоре 1402. продужио је живот Византији за пола века. Османлије су у мају 1453. освојиле Цариград и срушиле хиљадугодишње Византијско царство.

Радивоје Радић

Политички односи. Византинци и Срби били су пуних осам столећа (VII–XV в.), развојем политичких прилика, упућени једни на друге. Али променама политичких околности њихови односи добијали су врло разноврсне облике. Будући да једна византијска прича, забележена код Константина Порфирогенита (X в.), о првобитном доласку Срба у околину Солуна не може ничим да буде потврђена, узима се да историја византијско-српских односа започиње насељавањем Срба у јадранско приобаље и залеђе, до чега је дошло за владе цара Ираклија (610–641). Овај долазак, који има свој потоњи логичан историјски развој, забележен је такође код Порфирогенита. У основи, био је то сусрет варварског народа са надмоћном цивилизацијом римско-хеленског света. Својом специфичношћу, међутим, ово сусретање донело је другачије резултате од оних који су нам познати у сличним приликама, и пре и после доласка Срба на Балканско полуострво. Насељени у тешко проходним пределима, највећим делом окренутим византијским поседима на Јадрану, који су имали двојак цвилизацијски профил – романски („римски") и ромејски („византијски") – Срби дуго нису имали јединствену државу, а процес покрштавања је у таквим општим условима био спор и дисперзиван (формално завршен тек у другој половини IX в.). Шест српских протодржава улазило је до XI в. у општи византијски систем геополитичког управљања Балканом, њихови владари устоличавани су уз одобрење, али и против воље цариградског двора, носили не тако ретко византијске дворске титуле, али те државе нису имале непосредну географску везу са основним корпусом територија Царства на Балканском полуострву, од којег су биле одвојене моћном бугарском државом. Последично, византијски цивилизацијски утицај не би се могао назвати доминантним у српским земљама до XI в., што је условило превагу аутохтоних традиција у организацији државе и друштва током готово пет векова, при чему ни хришћанска црква, као основно везивно ткиво једне средњовековне државе у Европи, није могла још увек да добије изразити православни профил.

Ствари се из корена мењају током друге деценије XI в., када је Византинцима успело да униште Самуилову државу и тако за готово два столећа онемогуће постојање било какве државе, засноване на некада тако снажним бугарским државним традицијама. Срби, код којих је раније политичко шаренило сведено на две државе – Рашку и Дукљу (од друге половине XII в. Зета), добијају заједничку границу са Византијом у централним деловима Балкана и, што је можда још значајније, делом живе у оквирима самог Царства, у областима које су раније припадале бугарској држави. У истим тим областима носилац црквеног живота постаје једна новооснована византијска црква – Охридска архиепископија, чије се епископије оснивају и на српској државној територији. Тиме су коначно били створени предуслови за нагло нарастање, разним путевима, живог византијског утицаја на српско друштво. Србија (Рашка) током XII в., као најзначајнија а потом и једина српска држава, уздиже се снагом и амбицијама до супарништва са Византијом, иако је кроз већи део столећа била у вазалном положају према Цариграду. На том путу сучељавања са Царством, земља је морала да се ослања на стране силе – Угарску, Венецију и Немачку. Поклапање њихових интереса било је искључиво политичког и често привременог карактера. За улазак у ред респектабилних и у сваком погледу развијених земаља то је било сасвим недовољно и Србија није могла наћи други развојни пут, осим ослањањем на оно што је најближи сусед константно постављао као пример за углед. Тако византијско-српски односи улазе у фазу која ће обележити развитак Србије у доба њеног највећег успона – с једне стране, више или мање стално, ратнички постављено, територијално проширивање на рачун Византије, а са друге стране, прихватање основних цивилизацијских одлика византијског света.

Први српски владар који је уочио речене потребе времена, а оне су уосталом у његово време коначно и сазреле, био је Стефан Немања (1166–1196), родоначелник династије Немањића, под којом су развитак Србије, њени успеси у борби са Византијом и њена „византинизација" досегли врхунац. Немања је први, не ограничавајући се на дотадашње одбрамбене акције, заиста започео са освајањем византијских територија (Косово и Метохија, градови у Зетском приморју, Северна Албанија) и први, ујединивши Зету са Србијом, на одлучујући начин окренуо земљу вредностима византијског православља и начина живота. На ову последњу околност, за његове владавине, најбоље указују његов лични прелазак у православну веру, изградња цркава по византијском узору и прогон богомила, потомака једне давнашње византијске јереси. Силазак са власти био је праћен истом симболиком. Немања се замонашио и као монах Симеон повукао на Свету Гору, где је заједно са сином Савом, на црквеном поседу добијеном од цара Алексија III Анђела, подигао манастир Хиландар, који од тада постаје стално исходиште струјања византијске духовности према Србији. Али управо у својој повељи за Хиландар Немања је исказао, а његов син Стефан нешто касније поновио, уверење да му је великожупанска власт од Бога била дата, по праву наследства и без ичијег уплива са стране. Тиме је био започет пут на којем се у XIII в. развило схватање о пуној самодржавности српских владара, затим схватање о Србији као Новом Израиљу. По природи ствари, тиме је морао бити оспорен византијски примат у свему надређеног Царства, поготову када је Србија Немањића, од самих почетака династије, почела да својим владарима, а затим и читавој династији, придаје ореол светородности, што је било страно византијским схватањима. Ово инсистирање на посебном статусу и конкурентности Византији било је свакако олакшано њеним ишчезавањем у IV крсташком рату – што је за неколико деценија изменило општу ситуацију на Балкану. У том својеврсном вакууму прве три генерације немањићких владара, уз све наглашавање српске самосвојности, везивали су свој ауторитет за сродство са некадашњом династијом (цариградских) Анђела, потом и за сродство са њиховим епирским рођацима Дукама. Везивање за Византију тада се ипак највише огледало, још од Немањиног времена, у питањима вере и свега онога што је са вером било непосредно везано. Српска црква у свему је копирала византијске узоре, задржавајући само право на употребу словенског језика, што је такође била једна од одлика источног православља. Нарочито упечатљив траг оваквог приступа огледао се у организацији и свакодневном животу цркве, као и у огромној улози сакралне уметности и архитектуре које, уз извесне српске специфичности, од тада представљају слику Византије у средњовековној Србији.

Србија, иако у тренутку прве пропасти Царства није била највећи учесник у територијалној подели византијског плена, свој политички интерес налазила је у инсистирању на праву учествовања у идеолошком наслеђу Византије. Највећи потези који су у то време били повучени носили су подједнако и црте самосвојности и црте угледања на Византију, што је дефинитивно постао знак препознавања Србије у европском свету. Ти потези су, разуме се, стицање државне независности (1217), добијањем краљевских инсигнија из Рима, и стицање црквене независности (1219), добијањем аутокефалне архиепископије из Никеје, у којој су се налазили носиоци избегле цариградске власти. Била је то круна заједничке политике двојице Немањиних синова, Стефана Првовенчаног (1196–1228), првог српског краља, и Саве, првог архиепископа (1219–1236), који су таквим наступањем у српску политичку теорију увели појам симфоније двеју власти – духовне и лаичке – што је опет било својеврсно преузимање византијског обрасца односа обеју власти. Уследило је време, до обнове Византијског царства (1261), прибирања унутрашњих снага Србије, економског успона, њеног даљег развоја на описаним начелима, али време у којем Србија није имала истакнуту улогу у борби за византијско наслеђе, осим краткотрајног учешћа у западној коалицији која је безуспешно покушавала да спречи обнову Царства у предвечерје тог значајног догађаја. Обновитељ Царства, Михаило VIII Палеолог (1258/59–1282), осим што је у једном тренутку довео у питање аутокефалност српске цркве, имао је пречих задатака од бављења српским не нарочито видним учешћем – сведеним на погранично четовање – у коалицији коју је 70-их и почетком 80-их година XIII в. водио Карло Анжујски, тада највећи непријатељ Византије. Али, пред крај Михаилове владавине византијско-српски односи добијају нову димензију и интензивирају се у до тада непознатим размерама. Промена је наступила са доласком краља Милутина на власт (1282–1321). Он је умео да искористи нарасле амбиције српске аристократије за повећањем сопствених поседа проширивањем државе и убрзо кренуо у трајно запоседање традиционалних византијских земаља, што у српском напредовању на рачун Византије до тада није био случај. Одмах је било заузето Скопље, заједно са околним областима Северне Македоније, а онда је ратовање углавном попримило облик дугогодишњег постепеног потискивања Византинаца, при чему нису била заборављена ни искуства некадашњег пограничног четовања. За око петнаест година оваквог војног и политичког приступа стигло се скоро на границу између данашњих држава Грчке и Македоније. За Византију губици су постали готово неиздржљиви, за Србију добијене територије донеле су нове животне прилике и обичаје и био је потребан предах који би донео консолидацију постигнутог. Преговори су постали нужност за обе стране: за Византинце, не би ли зауставили напредовање Срба, а за Србе, не би ли државним уговором озваничили промењену ситуацију. Уговор из 1299. био је вишеструко значајан за место Србије у византијском свету и даље односе двеју земаља. Први пут један српски владар добио је кћер владајућег цара за жену, уз коју су као мираз ишле простране византијске територије, задобијене до тада у Македонији. Тиме је био отворен пут за много више политичке аспирације српског владара од дотадашњих, као и за задржавање византијских установа на новостеченим територијама и њихово преузимање у старим српским земљама. Дотада „византинизована" претежно у духовној сфери, Србија широким замахом сада улази у одговарајуће процесе и у лаичкој сфери. На краљевском двору појављују се византијска достојанства (нпр. логотет), мада са унеколико измењеним опсегом дужности, у провинцијској администрацији такође (нпр. севаст, кефалија), а пронија, као условно додељено имање феудалног карактера преузето из Византије, постаје веома важна појава и у српском друштву. Истовремено, јача већ ионако снажно угледање на духовни лик Византије. Доскорашњи хиландарски игуман Данило постаје епископ (после Милутинове смрти и архиепископ) и са њим у Србију више него икад улазе изворне светогорске идеје, што ће довести до великог утицаја тамошњег исихастичког покрета на српску духовност. Чињеница да је Данило био и истакнути књижевник и један од најзначајнијих аутора српских средњовековних владарских и архијерејских хагиобиографија, само подвлачи општи значај његовог духовничког деловања. У таквим околностима, које заокружују слику о променама у односима Србије и Византије у време краља Милутина, у неку руку природна последица било је и то да се Милутин искаже као највећи градитељ цркава у византијском стилу међу српским владарима, а да духовници његовог доба у књижевним делима заузму негативан став према успомени на цара Михаила Палеолога, сећајући се његовог склапања уније са Римском куријом (Лион, 1274). Истовремено, они су величали православну побожност Михаиловог наследника Андроника. У читавом овом развитку, који је карактеристичан за XIII в., а поготову за Милутиново време, нису ишчезли елементи који представљају српску самосвојност и који у највећој мери остају изван сфере византијских утицаја. Државне и војне институције биле су устројене на аутохтоним искуствима, а економски развитак, кроз читаву епоху Нeмaњића, показује мало додирних тачака са Византијом. Једино је аграрна политика у новоосвајаним крајевима била потпуно у византијским традиционалним оквирима. Рударство, као највећи извор богатства земље од средине XIII в., било је устројено према пракси западноевропског света, а трговина у највећој мери окренута Западу, у првом реду земљама које су излазиле на Јадранско море.

У време Милутиновог везивања за Византију Србија почиње да се појављује као одређени чинилац и унутар Византијског царства од тренутка када се царица Ирина, због политичких неспоразума са мужем, преселила из Цариграда у Солун. Одатле, готово са прага Србије, било је лакше успоставити непосредне везе са зетом, краљем Милутином. Она шаље богате дарове краљу, укључујући и делове царских инсигнија (које више него икад постају карактеристичан део краљевских портрета на фрескама), да би на врхунцу њихових добрих односа пао и предлог да неки од њених синова буде наследник српског престола. Са своје стране, Милутин, заједно са супругом, посећује ташту у Солуну, где подиже неколико цркава, један манастир и палату за сопствене потребе. Тада је један српски одред чинио део царичине гардијске страже. Заједно са споменутом византинизацијом српских званичних институција, то су све били кораци који су тесно повезивали Србију бар са византијским поседима у Македонији, ако не и са читавим Царством. Тако је фактички био отваран пут за велике подухвате Душановог доба. У међувремену, пријатељски односи двеју земаља и други брак српског краља Стефана Дечанског (1321–1331) са невестом из дома Палеолога, у време док је на челу српске цркве био Данило, допринели су даљем отварању Србије за прихватање византијских узора.

Стефан Душан (1331–1355), одмах по преузимању власти (захваљујући великој победи над Бугарима код Велбужда пред крај очеве владавине, којој је сам битно допринео и која је Србију коначно инаугурисала као прву силу на Балкану), наставио је са агресивном политиком према Византији, какву је у првом делу своје владавине спроводио његов деда Милутин. Важну чињеницу представљало је то што је, као и тада, српски краљ поново имао подршку извесних угледних појединаца, а можда и кругова, у Византији. Ова подршка је ратовању у граничним подручјима давала, у извесној мери, изглед српског мешања у унутрашње ствари Византије, које је нарочито у другој половини Милутинове владе, а унеколико и за владе Стефана Дечанског и првог грађанског рата у Византији XIV в., било узнапредовало мирољубивим средствима. Тако је створена ситуација у којој је било довољно да дође до неког великог потреса у Византији па да Србија дефинитивно постане један од битних чинилаца у унутрашњој политици Царства. Таква прилика указала се избијањем другог грађанског рата (1341–1347), судбоносног у назадовању које је Византију лишило статуса угледне и релативно снажне државе каква је била још на крају претходног столећа. Савезништвом са вођом једне од зараћених страна, Јованом Кантакузином, а затим и самосталним операцијама у оквиру грађанског рата, Душан је постао пуноправни судеоник у том рату, што је потврдио увођењем „грчких" земаља и „Грка" у своју краљевску титулу. Убрзо је почео и да издаје повеље на грчком језику и у маниру византијске канцеларијске праксе. Недостајао је само корак до поистовећивања с византијским владаром, који је и учињен по заузимању готово читаве Македоније (осим Солуна) када се Душан 1345/46. прогласио а затим и крунисао за цара Срба и Грка, при чему је и српска црква била уздигнута у ранг патријаршије. Од Византије су биле преузете дворске титуле и канцеларијски поступак, односно задржано на терену затечено административно и пореско устројство. Било је створено српско-грчко царство, у којем су само формално дојучерашње византијске територије спадале у надлежност цара Душана, а старе српске земље у надлежност његовог сина Уроша. У суштини, царство је било јединствено под Душановим скиптром, а политичка теорија на којој је почивало може се сматрати у потпуности византијском. Није стога чудновато што је Душан, изгледа, покушавао да постави и основе за преузимање Цариграда, као традиционално неприкосновене престонице Царства. Иако стално праћено или прекидано сукобима, вишедеценијско подражавање Византије достигло је врхунац. Али, истовремено са проглашењем Царства била је пређена линија преко које је Србија почињала да губи свој дотадашњи самосвојни профил, и то не само у домену политичке теорије. Савременици су то јасно осећали и оновремене реакције у Србији на уздизање државе на ниво Царства често нису биле позитивне. Све што је из овакве ситуације могло проистећи на политичком плану општих српско-византијских односа онемогућено је врло брзо смутним временима која су наступила. Оба царства у другој половини XIV в. пролазе кроз период дезинтеграције, тако да се пре може говорити о односима више политичких ентитета, уколико их је и било, а не о односима двеју централизовано усмераваних државних политика. За ово време, у домену преплитања српских и византијских елемената постаје карактеристична појава да српски властодршци управљају појединим византијским државицама: деспот Јован Угљеша у Серу, деспот Тома Прељубовић у Јањини, краљ Марко (Краљевић) у Прилепу. Обрнут случај, природно, није забележен, јер Византинци већ одавно, неколико векова, нису политички и војно залазили у српске територије.

С нестанком Царства, непосредан додир света Србије и света Византије постаје ствар прошлости. Померање престонице (Крушевац, Београд, Смедерево) и читаве српске државе, било најважније или једине – зависно од периода, на север крајем XIV и у првој половини XV в., иако је означило кидање непосредне географске везе између некадашњих суседа, није значило и прекид њихових односа, али је заувек одстранило елеменат непријатељства у тим односима. Османлијска претња српском и византијском свету само је допринела оваквом развоју ситуације. Њихов однос, заснован на другачијим темељима него раније, добија нов квалитет. Српски владари са деспотском титулом, највишом у византијском свету после царског достојанства, први пут у читавој историји српско-византијских односа сами траже од цара у Константинопољу знаке свог достојанства. У земљу се, такође први пут, примају византијске избеглице пред турским напредовањем, које дају значајан допринос у многим областима живота, између осталог у грађевинарству (подизање Смедерева) и неговању писане речи, преко које у Србији први пут долази до упознавања са некима од вредности античког књижевног и филозофског наслеђа. С друге стране, појачана су и духовна струјања, у првом реду светогорска, тако да Србија постаје можда и оштрији него раније бранилац православља, што је показала бојкотом унионистичког сабора у Ферари/Фиренци (1438/39). Хармонизација односа Србије и Византије у последњој фази њиховог постојања као средњовековних држава представљала је логичну завршницу њиховог вишевековног супарништва. Разлога за супарништво више није било, а Србија је изашла из сенке византијске културне доминације. Отварале су се могућности за један нов однос, али је турско напредовање било брже и запечатило судбину Балкана.

Љубомир Максимовић

Право. Повеља цара Василија II из 1020, којом је епископија у Расу потчињена Охридској архиепископији, представља први аутентичан извор који бележи почетак дугог процеса преношења византијских правних установа у старо српско право. Као и у другим епископијама Охридске архиепископије, и рашком епископу царском повељом додељени су клирици и парици (зависни сељаци), а њихов правни положај одређен је по византијском праву, које тако продире и у унутрашњи правни живот српске кнежевине. Уз уређење правних односа на епископским и манастирским поседима, особито је јурисдикција црквених судова била значајан преносник византијског права. Применом црквеног права, византијске норме и правна схватања утврдили су се у материји брачног, породичног и наследног права, као што су стварањем свештенства у свим сферама друштвеног живота усађивани хришћански морални назори и етичке вредности уопште.

Најважније законодавно дело свесне рецепције византијског права било је Законоправило Св. Саве. Као основни правни кодекс за новоустановљену аутокефалну Српску архиепископију, Светосавски номоканон израђен је 1219. у солунском манастиру Филокалу. Старањем Св. Саве створена је самостална компилација, промишљеним избором канонске грађе и световних закона из више различитих грчких зборника. Као изворнике канонске грађе Св. Сава одабрао је дела знаменитих византијских канониста из XII в.: Аристинова тумачења Синопсиса Стефана Ефеског и Зонарине коментаре фотијевске обраде Канонске синтагме у 14 наслова, с претходно датим пуним текстом канона по редоследу ауторитета. Од световних закона, у посебној глави Законоправила Св. Саве (гл. 55) садржан је превод читавог Прохирона, правног зборника с краја IX в. из времена цара Василија I Македонског. У 40 глава претежно је нормирана грађанскоправна материја, с одредбама систематизованим и прегледно изложеним и прикладним за употребу у судској пракси. Замишљен као приручни зборник, црпи грађу углавном из Јустинијанових Институција по доцнијим грчким преводима и коментарима, док се у глави о кривичном праву ослања на Еклогу и њен систем кривичних санкција са широком заступљеношћу телесних казни. Из Јустинијановог законодавства уврштени су у Номоканон и збирке извода састављене у VI в.: Зборник од 87 глава патријарха Јована Схоластика, са прописима о цркви и брачном праву из Новела, и Collectio tripartita патријарха Јована Посника, са прописима који се односе на Цркву из Кодекса и Новела.

Монументалним делом Св. Саве у Србији је била извршена замашна рецепција византијског права. Поред прописа о организацији и унутрашњем животу Цркве (о ступању у клир, монаштву, дужностима и правима клирика, црквеним преступима и казнама, судској надлежности и поступку, црквеној имовини и ктиторском праву и др.), канонским прописима обухваћено је и читаво брачно право. Применом у јурисдикцији црквених судова, у суђењима о пуноважности и разводу брака, о миразу, о искључењу из наследства и нужном законском наследном делу, о тестаменту, о јересима и кривичним делима против вере, у суђењу подложницима црквених поседа, кроз право милосрдне интервенције, право азила и суделовање црквених достојанственика у градским судовима, норме византијског права прожеле су многе видове (области) правног живота народа. Заједно са прописима канонског права и са ауторитетом закона највеће правне снаге, у темеље српске државе уграђено је богато наслеђе грчко-римског права садржано у Прохирону. Тај кодекс са развијеним нормама стварног, облигационог и наследног права, дело надмоћне цивилизације и високе правне културе, у Србији је био прихваћен као саставни део вере.

Законоправило Св. Саве било је не само основни правни кодекс Српске цркве, него уједно, „по божанском праву, и врховни закон државе". У Номоканону је изражено схватање о супрематији канонског права. Одредбе државног законодавства и сви световни прописи морају бити у сагласности са канонским заповестима. Потчињавање владарске власти канонима услов је постизања општег добра. Св. Сава унео је и конституционо одређење царске власти из XXXI новеле Алексија Комнина, у којој је царство дефинисано као правна влада – еуномус епистасија (eu[nomo" ejpistasiva), поредак владавине права. То је влада у границама закона, док је пак сама законодавна власт опредељена идејом општег добра. Уз идеју о подвргнутости владара закону, Св. Сава нарочито је истакао важност учења о односу државне власти и цркве које изражава теорија симфоније (склада). Ту је дат српски превод знаменитог предговора VI Јустинијанове новеле, уводна декларација са самог почетка Схоластиковог зборника. Обе власти – свештенство и царство – потичу из истог, божанског извора, и позване су да делају у сагласности зарад постизања исте, божански одређене сврхе – остварења добра. Одржавајући схватања Св. Саве као законодавца, пробране из ризнице византијских правних и политичких идеја, у темеље српског права уграђене су ванредне мисли о вредности закона и идејним претпоставкама власти, њеном заснивању и оправдању.

Формално присвајање пространих области раније освојених у Македонији у виду Симонидиног мираза 1299. означило је преокрет обележен свесним настојањем ка увођењу византијских образаца. Од краља Милутина византијским узорима саображава се уређење двора и рад дворске канцеларије, a стилизација краљевских аката у дипломатичким елементима доследније следи формулар царске канцеларије. У освојеним подручјима задржава се затечена управна организација и преузимају византијске службе попут кефалија (владаочевих намесника у градовима и областима), севаста (чиновника пореске и катастарске контроле) и практора (убирача пореза). Нарочито ће се установа кефалија потом распрострти и на старе српске земље као окосница централизације државне управе. Постављени од владаоца као управници градова и мешовитих жупа, кефалије ће имати простране надлежности у управи и судству. Поверено им је старање о одржавању поретка и очувању јавног реда и безбедности, спровођење истраге и прибављање доказа, хапшење и затварање у тамницу, извршење судских налога, тe пресуда и наплата дугова, извршење јавноправних исправа, брига о несметаној трговини, поштовању трговинских прописа и надзор над закупцима царина, старање о заоставштинама и извршењу тестамената, судска функција. У Милутиновој скопској повељи (1299/1300), познатој по правном конзервативизму, задржавање установа судија великих и малих, те судија градских и жупских, представља почетак процеса раздвајања судске од управне власти, у складу са развијенијим византијским појмовима.

Етнички мешовито становништво скопске области од давнина је било навикнуто на византијски правни поредак. Судска решења сачувана у преписци охридског архиепископа Димитрија Хоматијана још из првих деценија XIII в. приказују српске поседнике у Скопљу како по византијским обрасцима склапају брачне уговоре, дају кћерима непокретности у мираз, у судском поступку се позивају на институте одржаја и застарелости, а као доказна средства користе писане исправе, усвојивши појмове, установе и формализам византијског права. О продирању византијских приватноправних установа и у правни живот претежно српског живља у селима сведочи повеља краља Милутина манастиру Св. Ђорђа код Скопља, својим одредбама о прикији (миразу) и забрани ексоприка паричких места (давања у мираз сеоских непокретности изван манастирских села). О одржању традиције византијског права и на српском земљишту пре Милутинових освајања речито је сведочанство Призренска тапија (1346/1366), писана скоро век и по од доласка Призрена под српску власт. Документ има обележја византијског формулара приватних исправа: крстови са именима уговорне стране продавца на почетку, континуирани канцеларијски рукопис, одсуство промулгације, потписи сведока и номика, јавног бележника. Из византијског права потичу и битна правна одређења овог купопродајног уговора: одрицање од права прече куповине сумеђника, пренос права службености, формула својинског права (право имати, харисати, прикисати, продати, за душу дати или заменити), пренос права својине закључењем уговора, плаћање аналогије као санкције одговорности за евикцију и забрана приступа суду нарушиоца уговора.

У Милутиновој скопској повељи налазимо први помен преузимања византијске установе номика – сам је краљ куповину земљишног поседа од грчких власника у Скопљу закључио у форми писане номичке исправе, плативши накнаду (иномиков откуп). Установа номика распрострла се потом и у северним градовима, попут Новог Брда или Трепче, и селима, попут Ораховца, где није било континуитета градског живота из доба византијске власти. Фрагментарно очуван градски закон, повеља деспота Стефана Лазаревића за Ново Брдо, нормира номичку исправу као обавезну законску форму преноса права својине на непокретностима. Оскудан број сачуваних српских номичких исправа приказује, ипак, врло различите правне послове о којима номици сачињавају писане исправе, уједно и као сведоци у правном послу и сведоци аутентичности писаног акта, уз одговорност за његову правну ваљаност у формалном и у материјалном погледу: купопродајни уговори, уговор о свештеничкој служби у баштинској цркви, изравнавање рачуна и потраживања, усвојење, поклон, тестаментално располагање, поклон за случај смрти, запис о парници и пресуди у земљишном спору. Милутинова повеља манастиру Св. Ђорђа садржи и први помен преузимања византијске установе проније – државног земљишта на којем владалац властели даје право доживотног плодоуживања са дажбинама парика и имунитетским повластицама, условљено вршењем војне службе. У Србији, где се додељивање пронија потом проширује на читавој државној територији, наследност пронијарског поседа постаје правило и без посебне владалачке повеље, остајући условљена преузимањем војне службе, а јављају се и манастирски пронијари, властеличићи. Но, основна разлика у односу на баштину трајно остаје: пронијар, за разлику од баштиника, нема право располагања пронијом, па пронијарски посед не може отуђити – ни продати, ни подложити под цркву (чл. 59 Душановог законика).

Већ за владе Стефана Дечанског, са звањима попут финансијске службе протовестијара и канцеларске службе логотета, те достојанствима попут протосеваста, дворско устројство и церемонијал пружају слику царског двора. Као идеолошку подлогу освајања пространих грчких области Душан истиче очување византијског правног поретка. Наступајући као „наставник" светих царева и испуњавајући, као „честник" у владању, дужност продужавања поретка царства, повељама градовима и манастирима, писаним на грчком, нови владар потврђује постојеће уређење, права и повластице. По заузећу Сера и крунисању за цара Срба и Грка 1346, управа по ромејском начину и византијским законима у грчким земљама царства јасан је владарски програм. Недирнуто судско устројство и пуно важење византијског права потврђују и сачувани судски документи и приватне исправе, даровнице, тестаменти и купопродајни уговори, настали у митрополијама Сера, Зихне, Мелника или у Светој Гори, у којима само по датуму разлучујемо доба српске владавине. Акти царске канцеларије саображавају се ромејским обрасцима које верно, у свим дипломатичким елементима, следе Душанове хрисовуље. Од 1348, по освајању Тесалије и Епира са Етолијом и Акарнанијом, простагмама потписаним менелогемом истиче се и последње обележје потпуне царске власти. Душанови намесници носе титуларна достојанства деспота, севастократора и кесара, изведена из царских епитета, које само ромејски цар може доделити.

Душанов законодавни програм представља испуњење владарског позива чувања и усавршавања царских закона. Пространа област државе наметала је потребу свеобухватног законодавног дела – кодификације која би јединственим закоником објединила српске и грчке земље и трајно утемељила царство. Душаново законодавство имало је зато вид целовитог правног зборника српско-византијског права у особеном склопу троделног кодекса, чији су састави и комплементарни делови Скраћена Синтагма Матије Властара, Јустинијанов закон и Душанов законик из 1349, допуњен на сабору 1354.

Синтагма јеромонаха Матије Властара, солунског канонисте, написана је 1335. као приватна правна компилација енциклопедијског карактера. Канони и законски прописи обједињени су по установама и распоређени према почетним словима појмова и института. Систематизација у алфабетском редоследу, погодна за рад судова, брзо је Властареву Синтагму учинила врло распрострањеном у примени. Потом је настао и српски превод Пуне Синтагме. Скраћена Синтагма израђена је као самостална српска ревизија Властаревог зборника у оквиру Душанове кодификације у току припрема за доношење Законика. Материја је сведена на једну трећину садржине изворника: од 303 главе остало је 94. Изостављена су углавном црквена правила, сведена на четвртину преузетог текста, док је световно право скоро у потпуности и готово без измена задржано. Приређен је тако законски зборник погодан за примену у световном судству. У склоп Душановог законодавства Скраћена Синтагма уноси правну грађу најзначајнијих византијских правничких дела из периода обнове Јустинијановог права у доба Македонске династије: највећма грађу Прохирона, који допуњује значајним одредбама из Василика цара Лава Мудрог, у којима су предметно обједињене норме из Јустинијановог Кодекса, Дигеста и Новела. У темељ Душанове кодификације уграђени су том замашном рецепцијом важни сегменти капиталних дела врхунске правне културне епохе.

У грађанскоправној материји, највише је норми брачног и наследног права. Редактори Скраћене Синтагме посебно издвајају одредбе о законском наслеђивању и с пажњом даље систематизују прописе о изузимању од наслеђа. Пажња је посвећена и правном режиму миразног добра. У материји облигационог права, развијенији су прописи о капари, опозивању поклона, поклону црквама, одговорности за пропаст ствари датих у оставу и одговорности залогопримца. Мало је одредби о закупу и службеностима. У кривичном праву задржана је најважнија грађа о појму виности, о умишљају, нехату и урачунљивости. Разлучују се појмови подстрекача, саучесника и помагача. Праву азила посвећена је посебна глава. Развијени су прописи о кривичним делима и ту редактори Скраћене Синтагме показују доста иницијативе у преради. Пажљиво су пренесене дефиниције појма и циља закона и глава о дужностима чиновника. Незнатан је број прописа о судском поступку, изузев о сведоцима, жалби и извршењу пресуде.

Закон цара Јустинијана, скромног обима (свега 33 члана), оригинална је српска компилација склопљена од прописа пробраних из неколико грчких извора. Највећи број (13 чланова) преузет је из Земљорадничког закона. Нормирају особене правне спорове у аграрним односима: преоравање међа, спор између села о међама, замена њива, уговори о наполици и др. По неколико одредби преузето је из Синопсиса Василика (о ништавности тестамента, одговорности номика, одустајању од купопродаје и плаћању глобе за неоправдан захтев раскида уговора), Прохирона (одговорност залогопримца, имовински односи међу супружницима), Еклоге (казне за крађу из цркве) и Новеле цара Романа Лакапена о праву прече куповине. Нејасно је порекло чланова о доказивању помоћу сведока у случају губитка исправе, лажном сведочењу за мито и року обавезног чувања залоге. Настао можда још у доба Милутиново, Јустинијанов закон показује самосталност редактора. Основана је претпоставка да је почетком XIV в., после Милутиновог припајања скопске области, настао и српски превод целог Земљорадничког закона, који је остао сачуван у рукопису хиландарског зборника из 30-их година XV в.

Анализа нормативних решења Скраћене Синтагме, Јустинијановог закона и Душановог законика открива комплементарност, иако не увек и пуну усклађеност. Прописи Душановог законика ту се редовно исказују као допуна, неретко и као промишљена интервенција законодавца. Карактеристична је нарочито оскудност норми грађанског права, исцрпно регулисаног Скраћеном Синтагмом. Упоредни преглед у оквиру грана права и правних области приказује Душанов законик и као самостално законско дело у материји која није била нормирана рецепцијом византијског права – статусно право и правни положај сталежа, уређење судова и судски поступак; такође, у кривичном праву, где су се укорењени српски правни обичаји разилазили са ромејским принципима, или у породичном имовинском праву (институт задруге). С друге стране, у Душанов законик уграђене су и бројне византијске норме, као и битне правне идеје и принципи. Примерице, византијског су порекла одредбе о злоупотреби власти у току принудног извршења судске пресуде, о апелацији на цара и, нарочито, ванредно важне и правно најразвијеније норме о вредности и снази закона. Неки кључни правни појмови, попут појма виности и појма кривичног дела, изворно су ранија рецепција византијских правних начела. Душанов законик широко уводи систем византијских казни, са карактеристичним врстама сакаћења. Најзад, из византијског законодавства потиче и првих неколико десетина чланова који опредељују положај цркве, изложених у самосталној преради. Кодификација српског права тесно је спојена с прерадама византијских законских зборника. Целовити троделни кодекс Цара Стефана Душана представља уједно плод вековног прихватања и усвајања византијских правних установа и начела и законодавни израз идеје верског и културног јединства на којој се заснивало Душаново српско-грчко царство.

Мирјана Стефановски

Културни односи. Црква. Кретали су се сходно политичким односима византијске и српске државе. Основна византијска идеја била је не само христијанизовање досељених Срба него и грецизација. Стварање Охридске архиепископије 1018. са искључиво грчким епископима требало је да одлучујуће допринесе грецизацији што је пре тога било немогуће јер су на многим епархијама епископи били Словени.

Пример добрих византијско-српских односа на државном и црквеном пољу илуструју два податка: оснивање манастира Хиландара и стварање самосталне Српске цркве. Оснивање Хиландара, српског манастира на Светој Гори, дело је дипломатске вештине Св. Саве али и добрих односа две државе. Без знања и благослова охридског архиепископа монах Сава замоли цара Алексија III Анђела, иначе таста српског великог жупана Стефана, касније краља Првовенчаног, за дозволу да обнови опустели манастир Хеландариос. Цар Алексије 1198. поклања Хиландар манастиру Ватопеду чији је сабрат био Сава. На молбу свих светогорских манастира, изузев Ватопеда, цар исте године издаје други хрисовуљ којим додељује Хиландар и Милеје (област око манастира) Симеону и Сави, при чему Хиландар добија ранг царског манастира, тј. да буде „самосталан, својевластан и самоуправан". Средином 1199. када је Хиландар био завршен, Симеон је издао ктиторску повељу Хиландару, а цар Алексије на Савину молбу издаје трећи хрисовуљ да Хиландар „Србима буде на вечни поклон... ради примања људи из српског народа, који се одају монашком животу". Хиландар добија право да има пристаниште и држи своју лађу, а цар уз богат прилог у злату даје и једно жезло као симбол непосредне царске власти при постављању игумана.

Оснивање самосталне Српске цркве било је неопходно да се спречи грецизација српског народа. Стварањем самосталне српске државе Немања је сматрао да је спречио грецизацију Срба, али је убрзо схватио да није много постигао јер су у Србији остали грчки епископи, грчки попови, служба и проповед на грчком језику. Зато Св. Сава ствара националну цркву са националном јерархијом, службу, проповед и богослужбене књиге на српском језику, као и текст на иконама и живопису. У давању самосталности Српској цркви мора се препознати и политичка мудрост цара Теодора I Ласкариса (1204–1222), који је био притешњен претензијама Латина, Бугара и Теодора Анђела. У овом случају постоје два момента, а у оба до изражаја долази сарадња државе и цркве. Прво, избор Саве за архиепископа, а кандидати су били и сви остали монаси из његове пратње, извршио је Сабор Никејске, тј. Васељенске патријаршије. Цар се са избором сагласио и 1219. издао повељу. Посвећење за епископа је чисто црквени чин и обављен је на „благонарочити празник" када су у присуству цара, војвода, клира и народа сви узвикнули „достојан". Патријарх Манојло уручио је Сави архијерејско жезло и грамату о канонски извршеном посвећењу. Друго, одлуку о самосталности Српске цркве донео је патријарх са Сабором архијереја Васељенске цркве, одредивши јој права и обавезу „да врши његово (тј. цариградског патријарха) спомињање међу првима". Потом патријарх Манојло I Сарантен Харитопул (1217–1222), „умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град", него сабор српских епископа нека бира и посвећује свог архиепископа. У том смислу добио је од патријарха и Сабора томос о оснивању самосталне Жичке архиепископије, тј. аутокефалне Српске цркве. Отпор оснивању Жичке архиепископије дао је охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, кога је Св. Сава свесно заобишао, као и пре тога када је било у питању оснивање Хиландара, јер иако је Охридска архиепископија била „Мајка црква" за Србију, знао је да од Охрида неће добити ништа. Охрид се налазио под политичком влашћу епирских деспота који нису били наклоњени Србији, посебно самосталној српској држави, од које су покушавали да узму Зетско приморје и Скадар. Независно од променљивих политичких односа између Епира и Србије, Св. Сава и Стефан Првовенчани обраћају се патријарху и цару, који су резидирали у Никеји и били у том тренутку опште признати за васељенског патријарха и васељенског цара. Охридски грчки епископат био је озбиљна опасност, као туђ елеменат под контролом цркве из чије се јурисдикције српска црква изузела одлуком трећег фактора, Никеје.

Негативан утицај државне политике на међуцрквене односе одсликавају два догађаја. Цар Михаило VIII Палеолог преговарао је с папом о склапању уније како би добио војну помоћ са Запада. Томе су се успротивиле српска и остале словенске цркве, па је зато цар 1272. издао повељу којом све епископије са српског и бугарског простора потчињава Охридској архиепископији. На сабору у Лиону 1274. папи Григорију X цар је доставио нека фалсификована писма, којима тобоже српски архиепископ и бугарски патријарх пристају на унију са Римом. Уз писма је приложио своју молбу да се поништи самосталност Српске и Бугарске цркве јер су основане без папиног одобрења и тражио да се потчине Охридској архиепископији, коју назива Прва Јустинијана. На седници Лионског сабора 1274. грчка делегација, са Георгијем Акрополитом на челу, поново је тврдила да „митрополија Србија и патријархат Загоре (Бугарска) нису канонични, јер су установљени без дозволе папске на штету Охридске цркве". Директна последица политике цара Михаила види се у Синтагми у којој Матија Властар 1335. игнорише постојање Српске и Бугарске цркве.

Уздизање српске државе на ранг царства и српске цркве на ранг патријаршије (1346) у првом тренутку није нарушило ни међудржавне нити међуцрквене односе. Тадашњи патријарх Јован XIV и његов наследник Исидор I нису протестовали против акта српске државе и цркве. Шест година касније патријарх Калист I (1350–1354), подстакнут интригама узурпатора византијског царског престола Јована VI Кантакузина (1347–1354), а после нових Душанових освајања и неуспеха Кантакузина да то поврати, бацио је 1353. анатему на Српску цркву. Анатема у црквеном праву подразумева читав спектар санкција, а у одсуству конкретног документа није јасно да ли је изречено само одлучење Српске цркве од Једне свете саборне и апостолске цркве или је то праћено и проклетством цара Душана, патријарха Јоаникија, Скопског сабора и целог народа. Српска црква није изневерила Христово учење, а Васељенска патријаршија није била угрожена уздизањем Српске цркве на ранг патријаршије, али јесте српским освајањем грчких територија чиме је остала без прихода. Одлучење је изазвало забуну код Срба, посебно код Хиландараца, јер су светогорски монаси престали да саслужују са њима. Покушај за измирење потекао је од самог патријарха Калиста који је анатему и бацио, јер је у договору са царем Јованом V Палеологом (1341–1391) желео да отклони опасност од Турака. Међутим, умро је у Серу на двору царице Јелене (1363). Опело су извршили свештеници Српске цркве, тј. свештеници цркве на коју је бацио анатему, што значи да је ступио у општење са њом. Деспот Угљеша Мрњавчевић је непосредно пре битке на Марици (1371) признао примат Цариграда над својим територијама. Кнез Лазар (1371–1389) је на преговоре са Цариградом послао 1375. делегацију коју је водио старац Исаија, а пратили су га прот Свете Горе Теофан и монаси Силвестар, Никандар/Нифон и Никодим (Грчић). Преговори су успешно завршени, што је било лако с обзиром на то да су грчке епархије биле поново у грчким рукама. Срби су прихватили услов: уколико поново ојачају и освоје грчке пределе, да не смењују епископе, те да не ускраћују и забрањују помен цариградског патријарха на богослужењу. Цариградски патријарх Филотеј (1353–1355, 1362–1376) послао је јеромонахе Матеја и Мојсија као своје изасланике, који су на гробу цара Душана прочитали грамату о измирењу и скидању проклетства са цара Душана, патријарха Јоаникија, Скопског сабора, Српске цркве и народа. Српски патријарх је из своје титуле изоставио помен Грка. Тако се „сјединише удови ка глави, и црква опет доби своје благољепије". Краткотрајни разлаз са Васељенском патријаршијом дубоко је погодио Србе, зато су порази на Марици и Косову приписивани дејству бачене анатеме.

Радомир Милошевић

Филозофија. Српско средњовековно филозофско наслеђе је, у основи, византијско филозофско наслеђе пренесено у српскo средњовековнo мишљење и културу. Пошто су се на преводима византијских списа образовали средњовековни преводиоци и читаоци, развијао се језик и уобличавало мишљење, ови преводи и преводилачки и преписивачки коментари на њих, за историју филозофије су подједнако важни као и изворни филозофски текстови из познијих времена.

У византијским текстовима и њиховим српскословенским преводима под филозофијом се углавном подразумевају теологија (унутрашња филозофија, прва филозофија) и античкe филозофске дисциплине (спољашња филозофија), као и рановизантијске синтезе античког филозофског наслеђа са паганским култовима (супротне хришћанској теологији). Схватање спољне филозофије као општег филозофског образовања, које је припрема за праву (езотеричну) филозофију, налази се већ у највишим дометима античке филозофије, код Платона у Академији (неписано учење). За византијске филозофске текстове није, као касније, од пресудног значаја њихова оригиналност, него често анонимно стремљење узору, што не одступа ни од духа античког филозофског наслеђа.

Сам термин филозофија се на српскословенском језику појављује веома рано, као позајмљеница из грчког језика (filosofi], filosofiva) и као преведеница љубомудрије (l}bomoudrE). У школским и теоријским текстовима под филозофијом се подразумева спољашња („вратничка") мудрост која уводи у истинско теолошко мишљење. Користе се садржаји и поступци античке филозофије и преузимају позноантичке дефиниције филозофије (превод Дијалектике Јована Дамаскина, XIV в.), односно ранија грчка схватања филозофије као: сазнања бивствујућег (бића, o[n) као бивствујућег, тј. бивствујућих као бивствујућих (онтологија, аристотеловска дефиниција), сазнања божанских и људских ствари (стоицизам), поучавања о смрти (платонизам), уподобљавања Богу (платонизам), умећа над умећима и науке наука (платонизам и аристотелизам), љубави према мудрости (етимолошка, питагорејска, сократско-платоновска дефиниција). Најстарија позната дефиниција филозофије на старословенском језику налази се у житију Светог Ћирила (Константина Филозофа), где је филозофија „Божијих и човечијих ствари сазнање, колико се човек може приближити Богу". Овакво одређење филозофије повезује школско античко схватање филозофије и платонистичко наликовање Богу са библијским уподобљавањем Богу. Јован Егзарх (преводилац и књижевник из културног круга бугарског цара Симеона) оставио је дефиницију филозофије на старословенском језику, у којој се наглашава да је филозофија трагање за истином (Шестоднев, IX в., српскословенски препис Теодора Граматика, XIII в.). О упућености српских средњовековних преводилаца, преписивача и тумача и њиховом разумевању сложености логичко-појмовних садржаја грчке филозофије, сведоче забелешке, глосе и тумачења појединих појмова на маргинама српскословенских превода.

Судећи по броју преписа и превода на старословенски језик (од IX в.), Лествица Јована Лествичника (VI в.) била је једно од најчитанијих дела средњовековне Србије. У Лествици се под спољашњом филозофијом подразумева античка пропедеутичка (светска) филозофија коју је, како се наглашава, ретко ко изучио до краја, док је још мањи број оних који познају истинску филозофију, схваћену као монашку праксу уздизања по степенима (30 у Лествици) према највишим увидима (теорији) и моралном савршенству. Иако светска (спољашња) филозофија може бити корисна као пропедеутика, у преводима аскетских текстова осветљава се мотив бављења филозофијом због славе (гордости), односно жеље за влашћу, што је у монашким списима често испитиван грех који и највеће подвижнике може да врати на сам почетак аскетског пута. Посебно важно место у монашко-аскетским списима заузима критика неоплатонистичке онтологије (Ориген, Евагрије Понтски), због величања духа и ниподаштавања тела (преводи Сатница Максима Исповедника, Слова Јефрема Сирина, XIV в.). Истинска филозофија схваћена је као права љубав према јединој истинској мудрости, а филозофирање се схвата и као „сазнање страха Божијег" (преводи поука Нила Синајског, Дијадоха Фотичког, аве Доротеја, Варсануфија, Филотеја Синајског, Анастасија Синаита, Беседе Теодора Студита). Често су превођени и зборници поука (Пандекте Антиоха, Паренесис Јефрема Сирина, Диоптра Филипа Пустињака).

Захваљујући византијском филозофском наслеђу, српски средњовековни читаоци могли су да се упознају са учењима античке филозофије. Иако се особености појединих филозофских праваца (питагорејство, платонизам, стоицизам) не одређују увек тачно (што зависи од околности настанка изворног византијског текста), њихово тумачење и усвајање је увек и критичко (теолошко) оцењивање (као и у типологијама уобичајених јереси). Пошто се филозофска учења преиспитују са теолошког становишта, хијерархијски се разврставају на основу своје блискости, односно удаљености од византијске теологије. У предговору Дијалектике Дамаскин наглашава да ће, излажући најбоље мисли грчких филозофа, прихватити све што је у складу са истином, а одбацити све што је погрешно или блиско надризнању. Овде треба тражити разлог што се Сократ и Платон појављују на фрескама (Жича, Богородица Љевишка, Љубостиња) као филозофи који су (налик старозаветним пророцима) прекорачили границе свога времена („хришћани пре Христа").

Да је филозофија творевина грчког духа, било је добро познато српском средњовековном читаоцу још од времена списа О писменима (О словима) Чрнорисца Храбра (вероватно Х в). У 61. глави допуњене верзије Номоканона Светог Саве (ХIII в.) налази се преглед античких филозофских школа, који је преведен из Возглављенија Епифанија Кипарског. У српском препису Шестоднева Јована Егзарха (1263) указује се да су „фисики" били „јестественици", односно проучаватељи природе, у српској преради Хронике Георгија Амартола, Зенон Елејац се назива „проналазачем дијалектике", а у белешкама и објашњењима уз превод Паламиних слова упућује се на Аристотелова логичка учења. Изреке „мудрих Јелина" (Питагора, Сократ, Епиктет, Плутарх) налазе се (још од XII в.) у низу популарних збирки мисли (мелисе, цветници, љетовници), као и у гномама (где се поуке отаца мешају са моралистичким изрекама филозофа) и поукама средњовековних романа, одакле су, као и библијске поуке, прешле и одомаћиле се као „народне" умотворине.

У српским средњовековним преводима Шестоднева, коментара прве библијске књиге (Постање), преносе се и тумачења античке филозофије природе (физике). На старословенском језику најстарији је Шестоднев Јована Егзарха (састављен на основу више византијских списа). Касније је на српскословенски преведен Шестоднев Василија Великог (где се упућује на учења античких филозофа --– Питагоре, Хераклита, Платона, Аристотела), као и Шестоднев Јована Златоустог. Сачуван је и Шестоднев Никона Јерусалимца (препис превода списа О стварању света Северијана из Гавале).

Циљ византијских пропедеутичких текстова је био да обезбеде средство, односно оруђе (o[rganon) за логичку обуку потребну за савладавање сложених теолошких ставова и појмовно сналажење у сложеним теолошким расправама. На старословенски језик је веома рано била преведена и српском читаоцу доступна Припрема Теодора Раитуског (у Симеоновом, односно Свјатосављевом зборнику, XI в.), као својеврсни речник или енциклопедија основних филозофских, логичких и теолошких појмова. Дијалектика (Филозофска поглавља) Јована Дамаскина представља уводни део теолошке енциклопедије под називом Извор сазнања (делови преведени на старословенски већ почетком X в.). Дијалектика која је цела преведена на српскословенски језик (XIV в.), представља синтезу две грчке верзије Дијалектике (дуже и краће). Делове Дијалектике поново преводи језички реформатор Константин Филозоф Костењечки (на двору деспота Стефана, XV в.), који се залаже за враћање старословенским језичким узорима (Сказанија о писменех).

У Дијалектици су сабрана три позноантичка увода у филозофију – општи увод у филозофију, Порфиријев Увод у (Аристотелове) Категорије (Исагоге) и александријски коментари Порфиријевог Увода. У спису се дају дефиниције филозофије и њена подела по дисциплинама, тумачење Порфиријевих предикабилија („гласова"), антепредикамената, Аристотелових предикамената (10 категорија) и постпредикамената. У Дијалектици се даје и читав низ филозофских појмова преведених са грчког језика – биће (бивствујуће, sou[tq, партицип глагола бити, o[n), суштина (бивство, sou[tqstvo, oujsiva), природа, односно јестество (Estqstvo, fuvsi"), узгредност (случај, slou;ai, sumbebhkov"), категорија (oglagolaniE, kathgoriva), род (rodq, gevno"), врста (vidq, ei&do"). Филозофија се (аристотеловски) дели на теоријско (zritelnoe) и практично (dy]telnoe) знање (znaniE). Теоријско знање дели се на теолошко (bogoslovnoe), физичко тј. природно (EStqstvqnoe) и математичко (u;itelnoe) знање, а практично знање на етичко (wbi;ainoj), економско (domostroitelnoe) и политичко (gradnoe). На основу поделе филозофије, средњовековни теоријски списи се могу класификовати на физичке (Шестодневи) и метафизичке, односно теолошке (Ареопагитика, Исповедања вере). Списи етичке садржине су монашко-аскетски списи у којима су изложени целовити аскетски системи (Лествица), као и поуке о посебним питањима (Сатнице, Слова, Беседе). Политички су списи о држави, односно теорији симфоније („сапрестоништва") црквене и државне власти (Номоканон Светог Саве, Савети ђакона Агапита Јустинијану, Молитве светих Симеона и Саве у повељама). Подела филозофских знања је само условна, јер све дисциплине зависе од најважније, „унутрашње филозофије", односно теологије.

У подели филозофских дисциплина, византијска теологија као „унутрашња филозофија" долази на место платонистичке и аристотеловске метафизике, односно теологије. Својим схватањем да је филозофија „наликовање Богу" и да постоји унутрашња филозофија (неписано учење), као и критичким односом према паганском политеизму, у целокупном античком наслеђу које преноси византијска филозофија, Платоново учење је, сасвим очекивано, најближе византијској теологији. Аристотелизам је близак византијској теологији у оној мери у којој је близак платонизму. Платонистичком терминологијом се служе кападокијски оци, чији су поједини списи рано преведени на српскословенски језик (беседе Василија Великог, Григорија Назијанзина и Григорија Ниског). Најважнији спис платонистичке провенијенције за читаву византијску и западну теолошку књижевност је Ареопагитика (користи се од VI в.), коју је на српскословенски језик превео инок Исаија (превод завршен после Маричке битке, 1371). Превод Ареопагитике (Мистична теологија, Божанска имена, Небеска хијерархија, Црквена хијерархија и десет писама) пропраћен је схолијама Максима Исповедника, односно Јована Скитопољског. У деловима текста где је сматрао да су потребна објашњења, монах Исаија је оставио бројне коментаре на текст, у којима упућује на Аристотелове категорије и Порфиријеве „филозофске гласове". Главна особеност превода су сложенице састављене по угледу на изворну грчку филозофску терминологију (надсуштински, prysou[tqstvqnq, uJperouvsio"; произлажење, еманација, pro[qstviE, provodo").

У Мистичкој теологији, најважнијем ареопагитском методолошком спису, изложене су апофатичка и катафатичка метода. Наглашавање Божје трансцендентности карактеристично за апофатичку методу и учење кападокијских отаца (IV в.), потврђено списима Максима Исповедника (VI/VII в.), Симеона Новог Богослова (X/XI в.) и Григорија Паламе (XIV в.), једна је од најважнијих карактеристика византијске мисли. Читаности Ареопагитских списа посебно су допринели монаси --– исихасти, синаити, следбеници Григорија Синаита и Григорија Паламе, који после Маричке битке, због надирања Турака, прелазе са Свете Горе у манастире у Србији (Ромило Раванички, Григорије Синаит Горњачки, Роман Синаит и др.).

Основна теза Ареопагитских списа о несазнатљивости Бога наглашена је и у учењу Григорија Паламе, чији се списи у време исихастичког спора преводе на српскословенски и коментаришу. У преводу Паламиног Исповедања православне вере се, као и у ранијим исповедањима (Жичка беседа Светог Саве, 1220), поред општег излагања теологије заснованог на никејском Символу вере, образлажу у то време посебно важна питања везана за исихазам. Преведени су и Паламини списи против Варлаама Калабријског и Акиндина. Палама се користи Аристотеловим терминима можност (потенција, sila, duvnami") и уделовљеност (актуализовање, е моли, ejnevrgeia). Наглашава да несазнатљива божанска суштина има можност за различита уделовљења (као што је нестворена таворска светлост приликом исихастичке молитве). Виђење божанске светлости није исто што и сазнање божанске суштине, која је несазнатљива. Превођење и тумачење (коментари) списа савремених византијских мислилаца указују на висок ниво тадашње српске филозофске културе (XIV в.), која се сасвим приближила својим византијским изворима и филозофским узорима.

Борис Милосављевић

Књижевност. Преводилачком и мисионарском делатношћу двојице Солуњана, Константина (Ћирила) и његовог брата Методија, у IX в. постављени су темељи словенске писмености и стварања књижевног језика код Словена. Примивши хришћанство источног обреда, Срби су постали део византијског културног круга. На почетку своје мисије Константин и Методије превели су јеванђеље, одговарајући тип кратког апостола (скраћени праксапостол), псалтир, паримејник и изабране црквене службе. Сматра се да овој групи раних превода треба још придодати и Житије светог Методија, у којем се казује да је он у току шест месеци (од марта до октобра) превео и цео Стари завет (60 канонских библијских књига), без Књига Макавејских. О овом преводилачком подухвату пише и Бугарин Јован Егзарх у предговору превода Богословља Јована Дамаскина. У прво време биле су преведене књиге које су неопходне за богослужење. Најстаријим преводима могу се прикључити и отачке књиге, за које једни истраживачи мисле да су превод неког од патерика, док су други склони да их идентификују са зборником слова и проповеди (хомилијаром). Најстарији познати зборник овог типа на словенском језику јесте Клочев зборник (XI в.), сачуван само фрагментарно. Поједина слова овог зборника могу се препознати у Михановићевом хомилијару, српском рукопису последње четвртине XIII в. Методију се приписује и превод Номоканона тј. Синагоге у 50 наслова цариградског патријарха Јована Схоластика (565–577).

По принудном напуштању Моравске и Паноније после Методијеве смрти (885), његови ученици су прешли на југ, на Балканско полуострво, где су прихваћени у Бугарској. У нову средину донели су уређени словенски књижевни језик и књиге које су на њега до тог тренутка биле преведене. Крајем IX в. започела је нова етапа превођења са грчког на словенски, а центар тих обновљених активности био је Преслав, престоница Првог бугарског царства. Стога се рани преводи на словенски језик деле на оне који су настали у Моравској и оне који су начињени у Преславу. Текстови са грчког на словенски преводили су се и у Кијевској Русији (XI–XII в.). И у српској средини од XIII до XV в. може се пратити жива преводилачка активност, која се у првом реду везује за Хиландар, Пећку патријаршију, Дечане. Ма како велик изгледао корпус словенских превода дела ранохришћанске и византијске књижевности у целини, он представља само мали део њеног богатог фонда. Најстарије српске сачуване рукописне књиге су јеванђеља (Мирослављево и Вуканово), с краја XII и почетка XIII в., те се о заступљености осталих богослужбених и небогослужбених текстова у српској средини у старијем периоду извесни закључци могу донети само на основу индиректних података. Поред литургијских књига које садрже делове Старог и Новог завета за потпуно одвијање православног богослужења био је потребан још читав низ других књига које садрже дела византијске црквене поезије (химнографије), те се оне могу сматрати антологијама литургијске поезије. Ови химнографски зборници садрже службе непокретног календарског годишњег циклуса (минеји), покретног циклуса (триоди), дневног и недељног богослужења (октоиси), а сви они били су већ у главним цртама формирани у време започињања Моравске мисије. Временом су се ови зборници мењали и допуњавали у складу са развојем и променама богослужбене праксе. Најстарији сачувани српски зборници ове врсте потичу тек из друге четвртине XIII в., али византијска химнографија била је присутна у богослужењу које се на словенском језику одвијало у српским земљама и пре стицања аутокефалности (1219), у време док су оне у канонском смислу још биле потчињене грчкој Охридској архиепископији. Велик број византијских химнографа састављао је каноне, стихире и тропаре који су ушли у састав ових зборника. Најпознатији је Јован Дамаскин († око 753), који је саставио каноне на Божић, Богојављење, Педесетницу, на Вазнесење Господње, за празнике Св. Јована Крститеља, на Преображење, Благовести, Успење Богородице, за Св. апостоле Петра и Павла, за Св. Јована Златоустог и читав низ других светаца источне цркве. Међу овим ауторима су: Козма (Мелод) Мајумски († око 751/752), Андреј Критски († 712), Теодор Студит († 826), те Јосиф Химнограф († око 886), најплоднији писац литургијске поезије. Њихови канони налазе се у српским рукописима почев од најстаријих српских минеја из друге четвртине XIII в. Литургијска поезија византијске песникиње Касије (IX в.) сачувана је фрагментарно и налази се у српским химнографским зборницима. У српским рукописима сачувани су и канони анонимних византијских аутора. Византијска химнографија била је намењена појању приликом обављања црквеног обреда, те је стога свака песма (химна) – кондак, стихира, канон (а у оквиру њега ирмоси, тропари), различите врсте стихира – имала особену мелодијско-тонску структуру, где се ритам темељи на односу слогова и нагласка. Словенски преводи датих текстова не поштују ове елементе, вероватно и због разлике у природи самих језика (грчког и словенског) и немогућности да се пронађу одговарајући модели у словенском, него се већа пажња посвећује природном ритму говора. Византијска химнографија била је узор и модел по којем су се састављале и службе светим Србима током средњег века.

Типик је књига која садржи систематска упутства о начину и редоследу богослужења у православној цркви; он прописује начин на који се спајају одговарајући делови минеја, триода и октоиха током дневног циклуса богослужења, и то за сваки дан и месец током године. Њиме се уређује живот једне монашке заједнице. Настанак најстаријег типика везује се за манастир Св. Саве Освећеног (у Палестини) у VI в., а познат је као Јерусалимски. Њега су касније допуњавали и прерађивали Јован Дамаскин, Козма Мајумски, Марко из Идрунта, а последњи његов редактор био је цариградски патријарх Филотеј Кокин (1353–1354/5, 1364–1376). Важну улогу у уређењу литургијске праксе у монашким заједницама Цариграда играо је манастир Студион и његов игуман Теодор Студит. Према предању, најстарији типик овог манастира забележен је по усменим казивањима Теодорових ученика (Ипотипосис). Најстарији прави типик овог манастира дело је једног другог његовог игумана – Алексија Студита, потоњег патријарха цариградског (1025–1043). Овај типик сачуван је само у руским преписима XII–XIII в. Међутим, породица студитских типика је велика и разграната, а у Србији је у XIII в. знатан утицај на богослужбену праксу имао један огранак студитске традиције, сачуван и у грчким преписима, тзв. Евергетидски типик. Мада није сачуван ни један потпуни српски препис овог типика, његово присуство може се установити на основу одлика неких химнографских зборника, у првом реду минеја и октоиха. Присуство овог типика у српској средини потврђују и два ктиторска типика – Студенички и Хиландарски, које је саставио Св. Сава. У науци је непобитно утврђено да је Св. Сава превео и прерадио дисциплинарни део Евергетидског типика. Јерусалимски типик временом је потиснуо остале типике у Византији, па су тако у првој половини XIV в. и у Србији биле преведене његове чак две различите редакције. Први превод настао је старањем архиепископа Никодима (1318/19), познат у науци као Никодимов типик (рукопис старе збирке Народне библиотеке у Београду, изгорео у бомбардовању 6. IV 1941; сачуване су његове фотографије). Другу редакцију превео је у Хиландару монах Роман 1331 (Романов типик). У српском рукописном наслеђу сачувано је више десетина преписа типика.

Житијна књижевност присутна је у словенској средини већ од самих почетака словенске писмености. Тај фонд временом се обогаћивао и допуњавао, пратећи оно што се догађало у византијској средини. Житија светих могу бити различитог обима, у зависности од тога да ли су намењена читању приликом богослужења, или за неке друге прилике. Житија улазе у састав неколико врста зборника: у патерике, минологије (месечнике) и прологе. У српским рукописима сачувана су два типа пролога – старији, без стихова, и млађи (стишни) са стиховима Христифора Митиленског. Пролог је врста зборника који се у Византији формирао сразмерно касно, тек крајем X – почетком XI в. (Менолог цара Василија II). Једна редакција старијег типа пролога, тзв. Пролог Константина Мокисијског, преведена је на словенски језик у Русији у другој половини XII в., а Јужним Словенима тај превод стигао је веома брзо, већ крајем тог столећа или на самом почетку XIII в. Најстарији српски рукопис овог пролога потиче из друге половине XIII в. и данас се чува у Државном историјском музеју у Москви (ГИМ, Уваров 70). Стишни пролог има испред житија додате кратке стихове чији је аутор Христифор Митиленски, те је отуда и добио име. Овај тип пролога настао је у Византији у другој половини XII в. Српски превод настао је најкасније почетком XIV в., а најстарији преписи потичу из средине тог века. Док су српски нестишни пролози заступљени малим бројем сачуваних примерака, дотле су стишни пролози бројни.

Осим краћих, у српској рукописној традицији сачувана су и опширна житија састављена појединим свецима. Неким од опширних житија зна се аутор, али има и много таквих житија којима не знамо ауторе. Тако је нпр. јерусалимски патријарх Софроније написао опширно житије Марије Египћанке, а Никита Ститат (Студит) житије Симеона Новог Богослова, Амфилохије Иконијски – житије Василија Великог, Атанасије Александријски – житије Антонија Великог, Георгије Александријски – житије Јована Златоустог, Јован Антиохијски – житије Јована Дамаскина, Кирил Скитопољски – житије Саве Јерусалимског. Житије Василија Новог (умро средином X в.), које је саставио његов ученик Григорије, било је посебно омиљено у монашкој средини. Сва ова житија читали су Срби у средњем веку. На граници између житија и повести стоји Варлаам и Јоасаф, дело несумњиво источњачког порекла. Док се раније сматрало да је то христијанизована повест о Буди, новија истраживања показала су да је ово дело настало на грчком језику у Персији, најкасније почетком VII в., те се стога грчки текст не сматра преводом са неког другог језика. Србима је ово дело било познато већ почетком XIII в., зато што су представе пустињака Варлаама и царевића Јоасафа насликане у Студеници 1208.

Из богатог фонда византијске књижевности Словени су упознали тек један мали део. Претежно су се преводила дела која припадају фонду рановизантијске црквене патристике, њеном „златном веку" (IV в.). Највећа отвореност за примање византијске учене књижевности постојала је у време христијанизације, те су у складу са потребама и била бирана дела која су се преводила. То су морали бити текстови који су садржали поуздану традицију православне вере, а то су, у првом реду, дела која припадају времену рановизантијске патристике и егзегезе. Најистакнутији аутори тог периода су Атанасије Александријски, Григорије Богослов, Василије Велики и Јован Златоусти. Преведено је било и синтетичко дело Јована Дамаскина Извор сазнања (VIII в). Састави (слова, беседе) ових аутора садрже бројне реторске елементе, те су и на тај начин утицали на формирање књижевног језика Словена.

Широко су била распрострањена и слова, посебан жанр у византијској књижевности; имала су поучни карактер, а састављана су у складу са правилима ораторске прозе. Један број слова био је преведен већ у најстаријој епохи ћирило-методијевске писмености, о чему сведочи Супрасаљски кодекс (чти-минеј за месец март), који садржи слова и проповеди Јована Златоустог, Атанасија Александријског, Григорија Ниског, Григорија Неокесаријског, Андреја Критског, Кирила Јерусалимског, Епифанија Кипарског, Јована Дамаскина и других аутора. Слова су по своме садржају могла бити беседе поводом одређене теме и тумачења, нпр. јеванђеља, или проповеди на одређену тему. У српској средини многа дела преводне књижевности била су означавана као слово. Тако су у српским средњовековним рукописима сачувани бројни преписи слова и тумачења Јована Златоустог: тумачења псалама, Књиге о Јову, Прича Соломонових, тумачење неких глава Књиге пророка Исаије, тумачење Јеванђеља по Матеју, Јеванђења по Јовану, Дела апостолских. Зборници у којима се налазе слова Јована Златоустог, али и других аутора, у зависности од свога садржаја, називају се Златоуст, Маргарит, Златоструј. Јован Златоусти аутор је и бројних проповеди морализаторског и аскетског карактера, а такође и догматске и полемичке природе. Кратко излагање о вери, нека врста кратког катихизиса Кирила Александријског, било је веома омиљено кроз преводе у монашкој средини.

Многи византијски аутори у разним периодима састављали су слова-проповеди за различите празнике и свеце, која су улазила у састав чти-минеја и панагирика (хомилијара). У српским средњовековним рукописима постоји чак пет слова Јована Златоустог на тему Васкрсења Христовог. Мада у мањем обиму, на словенски језик преводила су се и дела познијих аутора. Међу њима свакако запажено место имају српскословенски преписи бројних текстова Теофилакта Охридског (пре 1055 – после 1126): тумачење Новог завета, тумачење тзв. Малих пророка (Осија, Авакум, Јона, Наум и Михеј), као и два слова – о Часном Крсту и на Ваведење. Теофилакт је написао и опширно житије Климента Охридског, које је такође присутно међу делима преводне књижевности код Срба у средњем веку. У бројним српским преписима четворојеванђеља на самом почетку налази се Теофилактов предговор.

Посебан фонд чине дела тзв. монашко-аскетског карактера, веома присутна у монашким заједницама и сачувана у бројним дечанским, хиландарским и пећким зборницима. Међу овим саставима нарочито место заузима Лествица синајског игумана Јована, позната у бројним српским преписима. Ово дело било је независно преведено у српској, руској и бугарској средини, што сведочи о великом интересовању за овакве текстове. По више преписа овога дела који се могу наћи на једном месту, нпр. четири преписа из приближно истог времена (1350–1400) у рукописној збирци манастира Дечани, говори о великом интересовању припадника манастирског братства за овакву врсту текста. У српским зборницима среће се велик број састава претеча исихазма – Јефрема Сирина, Макарија Египатског, Максима Исповедника, Атанасија Александријског и других. Григорије Синаит (1255–1346), Грк око којег се у Парорији (Бугарска) окупио већи број ученика и следбеника, оставио је већи број текстова који су, изгледа одмах ту били превођени на словенски језик. Његови састави заступљени су у бројним српским зборницима монашко-аскетског садржаја, почев од 60-их и 70-их година XIV в. Григорије Палама, епископ солунски, и творац исихазма светогорског типа, спорио се са калабријским монахом Варлаамом који је питањима вере приступао са рационалног и логичког становишта. Овај спор породио је многе текстове полемичког и догматског становишта, који су скоро одмах били превођени на српскословенски језик. Преводиочев аутограф, са коментарима и маргиналним белешкама сачуван је у рукопису бр. 88 збирке манастира Дечана. Брзина са којом се српска средина упознавала са овим догађајима сведочи о интелектуалној радозналости монашке заједнице и тежњи да се прате збивања везана за ову полемику. Исаија Серски, светогорски монах којег је цар Душан поставио за игумана манастира Пантелејмона када је Света Гора дошла под српску власт, довршио је 1371. у Серу свој превод Псеудо Дионисија Ареопагита, обимног дела византијске књижевности на којем се темељи сва византијска теологија после VI в. У првим годинама постојања Српске Деспотовинe (1416) непознати преводилац је, негде у околини Љубостиње, превео Четири књиге царстава (Прва и Друга Самуилова, и Прва и Друга о царевима). Овај најстарији српски препис чува се данас у Државној научној библиотеци у Одеси (бр. 6).

Апокрифи су у средњовековним српским рукописима били веома распрострањени. Неки су се чак читали и приликом богослужења. Апокрифни састави најчешће препричавају, допуњују и тумаче поједине делове Старог и Новог завета, те се деле на старозаветне и новозаветне. Старозаветни апокрифи представљају обраде и допуне појединих догађаја, и говоре нпр. о стварању света, о прекрасном Јосифу и Асенети, о Авраму, о Давиду и Соломону, заветима дванаест патријарха. Међу новозаветним апокрифима значајни су циклуси о Богородици и Исусу, апокрифна дела апостолска, о путовањима у загробни свет. Велик број апокрифа налази се у Палеји с тумачењима, зборнику у којем се хронолошким редоследом излаже старозаветна историја, и којем су додати опширни коментари појединих библијских књига. Грчка палеја настала је крајем IX в., а на словенски је преведена до краја XII в., и то на јужнословенском подручју. Текстолошка истраживања показала су да је постојао и независни српски превод овог зборника. Апокрифни текстови су се изгледа почели преводити на словенски већ у најстаријем периоду, а некима до сада није утврђен грчки извор, што истраживаче наводи на помисао да су, можда, настали у словенској средини. Зборник попа Драгоља (Народна библиотека Србије 651), српски рукопис из треће четвртине XIII в., важан је за изучавање рецепције и заступљености апокрифних састава међу балканским Словенима.

Татјана Суботин Голубовић

Архитектура. Византијска архитектура је градитељска делатност везана за историју и географске оквире позног Римског и Византијског царства, која се развија и траје у периоду од око 300. до 1453. Осим оне настајале у оквиру политичких граница Царства, у оквире византијске архитектуре спада и градитељство на просторима шире сфере утицаја византијске културе, у тзв. Византијском комонвелту. То подразумева њено присуство и одјек у средњовековној Србији, Бугарској, Русији, Јерменији и Грузији, као и трајање на Балкану под османском влашћу, у Влашкој и Молдавији, а изнад свега у Русији, које хронолошки надилази нестанак Византијског царства. Осим у престоници и великим урбаним центрима касноантичког римског Царства (Константинопољ – Цариград, Рим, Равена, Солун, Милано, Трир), византијска архитектура се током средњег века образује на ширем подручју континенталне Грчке (Атина, Солун, Филипи, Коринт, Света Гора, Фокида, Мистра, Метеори), егејских острва и острва у Средоземном мору (Наксос, Крит, Родос, Кипар), Мале Азије (Ефес, Антиохија, Никеја, Јерусалим, Синај) и северне Африке (Картагина, Тимгад). Византијска архитектура се може поделити на три главна раздобља: рановизантијско (од почетака до краја иконоборства, око 300–843), средњовизантијско (за време владавине династија Македонаца и Комнина, IX–XII в.) и позновизантијско раздобље (од периода латинске власти у Цариграду преко обнове Царства под династијом Палеолога до пада Цариграда под османску власт, XIII–XV в.).

Највећи део очуваног корпуса византијске архитектуре чине цркве и манастири. Сакрална здања везана за хришћански култ представљају најрепрезентативније, најсложеније и идејно-идеолошки најзначаније градитељске подухвате византијске архитектуре, оствариване првенствено ктиторством друштвене елите из редова државне и црквене хијерархије, као и самих царева. Будући да је простор хришћанске цркве и других здања намењених хришћанском култу сагледаван и доживљаван као микрокосмос, њено подизање представљало је сложен подухват архитектонског уобличавања ове високо симболичне идеје, у којем су своју јасно конципирану функцију подједнако имале просторне форме, избор материјала и његово обликовање и слагање како у унутрашњости тако и на фасадама, заједно с архитектонском пластиком повезаном у неразлучиву целину с грађевином. Поред сакралних здања, византијска архитектура је нарочито током раног раздобља (Цариград, Солун, Трир, Милано, Царичин Град), али и касније (Цариград, Мистра), обухватала и грађевине секуларне намене: палате и куће за становање, градске бедеме, утврђења, мостове, аквадукте, цистерне, терме, хиподроме, форуме са царским тријумфалним стубовима, тржнице и улице са наткривеним колонадама. Сакрална здања и здања световне намене налазила су на почецима византијске архитектуре своје изворе у традицији римског градитељства која је током векова прилагођавана и обликована у складу са потребама хришћанског богослужења, култа светитеља и поклоничке праксе, што је довело до остварења посебне оригиналности и самосвојног просторног и визуелног израза.

Почетак првог раздобља византијске архитектуре поклапа се са доласком на власт цара Константина I и, посебно, са издавањем Миланског едикта 313, којим је омогућено слободно исповедање хришћанске вере у Римском царству. Први сачувани примери хришћанске архитектуре из којих ће израсти концептуални оквир византијске архитектуре припадају претконстантиновској епохи и датују се у III в. То су места окупљања и богослужења, хришћанском култу прилагођени простори римске резиденцијалне архитектуре (tituli у Риму и domus ecclesiae са крстионицом у Дура Еуропос), као и места сахрањивања припадника првих хришћанских заједница (катакомбе као сложени систем подземних ходника и одаја са гробним местима у виду правоугаоних усека у зидовима или аркосолијума, и гробља на отвореном, areae, у Риму, Напуљу, Александрији), као и прве комеморативне структуре (martyria или tropaia и heroa, Рим). Период од владавине Константина I Великог (306–337) до владавине Јустинијана I Великог (527–565) представља време изузетног развоја, широке територијалне распрострањености и јединствених, никад надмашених остварења византијске архитектуре, посебно оне изведене под непосредним ктиторством царева Констанина I, Теодосија I, Теодосија II и Јустинијана I. Током IV и V в. као резултат активног ширења хришћанске вере, а пре свега као остварење владарског програма хришћанских римских царева, у Риму и Константинопољу (као 324. основаној новој престоници на Босфору) настаје велик број јавних, велелепно сазиданих хришћанских богомоља и других здања везаних за хришћански култ, крстионица и мартирија, али и других постројења. Доминантан тип црквене грађевине овог раздобља јесте базилика која у основи наставља форме својих паганских римских претходница. Велик број базилика конгрегационе или фунералне намене подигнут је у периоду IV–VI в. у Риму, Цариграду, Солуну, Филипима, Равени. Посебну појаву представљају цркве настале под ктиторством цара Константина I као комбинација конгрегационе базилике и мартирија – меморије и центри ходочашћа везани за кључне догађаје и личности свете историје: црква Св. Петра у Риму, сазидана изнад меморије апостола Петра на месту његовог страдања, и комплекси цркава Рођења Христовог у Витлејему и Гроба Господњег (Анастасис) у Јерусалиму. За потребе обреда крштења и сахране подиже се и знатан број крстионица (Рим, Равена) и маузолеја (Рим, Цариград, Равена), чије су основе централног типа, у виду слободног крста, ротонде, тетраконхоса, хексагона или октогона. Ова здања подижу се као самостално стојећа или у оквиру комплекса, а некад и непосредно прислоњена уз велике базилике (крстионица уз Латеранску базилику у Риму, маузолеј Гале Плацидије уз базилику Санта Кроче у Равени, маузолеји уз цркве Св. Петра у Риму и Св. Апостола у Цариграду).

Најзнаменитије остварење византијске архитектуре представља црква Св. Софије у Цариграду, подигнута у време владавине Јустинијана I, у периоду између 532. и 537, према нацртима Исидора из Милета и Антемија из Тралеса. Она представља спој базилике и грађевине са централном основом којом доминира огромна купола на пандантифима подигнута изнад наоса, ослоњена на масивне ступце и систем полукалота које преузимају притисак и потисак горње конструкције. Иако црква Св. Софије представља потпуно јединствену појаву у укупном корпусу византијске архитектуре, у грађевине оквирно дефинисане као тип базилике с куполом убрајају се и цркве Св. Полиеукта (задужбина Аниције Јулијане) и Св. Ирине у Цариграду, базилика Б у Филипи, док се цркве Св. Срђа и Вакха у Цариграду и Сан Витале у Равени дефинишу као двоструки октогони са куполом и опходним бродом. Црква Св. Софије у Солуну из VII в. припада типу базилике са куполом. Уз куполне грађевине, у доба Јустинијана I подижу се и базилике стандардног типа (Равена, Пореч, Синај).

У времену после Јустинијана I и до средине IX в., условљено нападима на Царство дуж његове дунавске границе, ратовањем са Персијанцима у Малој Азији, појавом Арабљана на историјској сцени, као и сукобом око поштовања икона унутар самог Царства (726–843), архитектонска активност везана је махом за фортификациону архитектуру, док урбано ткиво већих градова показује знакове пропадања. Изузетак чини период владавине цара Теофила који предузима преправке у оквиру Велике палате у Цариграду и подиже нову палату названу Бријасова. У то време приметна је изузетна градитељска активност на територији Јерменије и Грузије (Ани, Вагаршапат, Ечмиадзин, Мрен, Звартноц, Атени), где се подижу цркве базиликалне и централне (тетраконхалне) основе са више апсида и куполом на цилиндричном тамбуру.

Почетак средњег периода византијске архитектуре поклапа се са коначном победом над иконоклазмом на сабору одржаном у Цариграду 842–843. Пораз иконоклазма и развој ортодоксне теологије иконе и иконопоштовања лежи у основи стварања и стандардизованог типа црквене грађевине који треба и својом формом и програмом декорације да буде отеловљење поретка космоса, односно да одражава небеску и земаљску хијерархију. То је тип цркве уписаног крста са куполом на четири слободна носача, зиданих стубаца или стубова, којем се присаједињују посебне, мање капеле или параклиси такође покривени куполама, као и унутрашња и спољашња припрата, некад и сама фланкирана капелама намењеним посебним богослужењима. Тако настају често сложене структуре сакралних здања са више купола. Цареви и чланови владарске породице из династија Македонаца и Комнина и даље су највећи ктитори византијске архитектуре уз аристократију и црквене великодостојнике. Најзначајнији примери овог типа грађевина настали у Цариграду у периоду између IX и XII в. су Неа Еклисија Василија I Македонца, Мирелејон Романа Лакапина, северна црква манастира Константина Липса, цркве Богородице Елеусе и Христа Пантократора у истоименом манастиру цара Јована II Комнина и царице Ирине. Донекле сличном типу припада и Богородичина црква манастира Осиос Лукас у Фокиди, а особену појаву представљају велики храмови с куполом на конструисаним сферним троугловима (тромпама), попут католикона манастира Осиос Лукас, Дафни код Атине, Неа Мони на Хиосу и цркве Св. Ђорђа у Мангани у Цариграду. Велики успон у развоју монаштва и често покровитељство царева, чија се ктиторска делатност све више усмерава на подизање манастирских цркава, огледа се како у настајању великог броја манастирских задужбина у самом урбаном језгру Цариграда, нарочито у доба династије Комнина, тако и царским покровитељством монаштва на светим горама, изнад свега, на Светој Гори атоској где је у X в., подизањем триконхалне цркве у Великој лаври Св. Атанасија, установљен и тип познат као атоски. Грађевине базиликалног типа и даље су заступљене у византијској архитектури, нарочито тамо где је било потребе за окупљањем велике заједнице верних, као у Св. Софији у Охриду (XI в.). Византијска архитектура настала на Балкану након тријумфа Василија II и у периоду комнинске власти (XI–XII в.) одражавала је главне токове заступљене пре свега у архитектонском стваралаштву у престоници, о чему посебно уверљиво сведочи црква Св. Пантелејмона у Нерезима код Скопља (XII в.). У овом периоду (XI–XII в.) утицај византијске архитектуре на одлучујући начин образује цркве хришћанске Кијевско-владимирске Русије (Кијев, Новгород, Владимир). Јасно је и угледање на византијске обрасце приликом подизања новог здања базилике Св. Марка у Венецији (крај XI – почетак XII в.), по угледу на цариградски храм и царски маузолеј Св. Апостола, са планом слободног крста са пет купола.

Позни период византијске архитектуре започиње освајањем Цариграда 1204. и успостављањем латинске власти у престоници, као и настанком нових држава произашлих из Византијског царства, па тако и нових центара архитектонског стваралаштва (Никеја, Арта, Трапезунт). Иако није у потпуности очувана (Никеја), архитектура настала у овим центрима углавном следи обрасце установљене у претходном периоду са изузетним, самосвојним остварењима реализованим у цркви Богородице Паригоритисе у Арти и Св. Софије у Трапезунту (обе из XIII в.).

Након рестаурације византијске власти у Цариграду 1261, започиње и градитељска обнова престонице, готово у потпуности прекинута грађанским ратовима око 1330. Основни тип црквене грађевине остаје уписани крст са куполом, премда се тај иницијални тип даље усложњава у укупној структури грађевине (додавањем капела, унутрашњих и спољашњих припрата и кула-звоника) и у артикулацији фасада (нише, венци). На теолошким идејама заснованим програмима конструисања фасада, осмишљеним слагањем камена и опеке остварује се особени иконографски програм као изузетан визуелни интензитет спољашњости. У Цариграду је градитељска активност пре свега везана за дограђивање капела и припрата уз већ постојећа здања из претходне епохе Македонаца и Комнина, између осталог и као вид изражавања идеолошког става према прошлости. Своју главну ктиторску делатност остварују како чланови царске породице Палеолога (јужна црква и припрата манастира Константина Липса) тако и високи чиновници на двору (обнова манастира Христа Хоре у време Теодора Метохита) и припадници војне елите (обнова цркве Богородице Памакаристос).

Поред Цариграда, важни центри византијске архитектуре позног раздобља су Солун и Мистра. У Солуну током XIV в. настаје више цркава (Св. Пантелејмон, Св. Апостоли, Св. Катарина) типа уписаног крста с једном или више купола и припратом која, попут опходног брода, обухвата западни део грађевине. У Мистри је унутар градских бедема сачувано више црквених грађевина и манастира из периода XIV–XV в. (Митрополија, Бронтохион – Афендико, Богородица Перивлепта, Богородица Пантанаса), образованих особеним обједињавањем базиликалног плана у доњој и вишекуполних структура у горњој зони, као и палата и стамбених зграда.

Иако почеци присуства репрезентативних остварења византијске архитектуре на српским просторима сежу у време далеко пре конституисања средњовековне државе (Јустинијанов комплекс данас познат као Царичин Град у близини Лебана), појава великог жупана Стефана Немање и његових наследника на европској политичкој сцени Србију су трајно везали за тековине византијске цивилизације и културе, због чега управо од тог времена, средином XII столећа, византијски градитељски модели постају општеприхваћени и трају током читаве епохе њеног самосталног постојања до 1459. Немањине грађевине непосредно су проистекле из угледања на градитељска остварења Цариграда (Св. Никола код Куршумлије, Ђурђеви Ступови код Новог Пазара, Студеница, Хиландар), док су, по латинском освајању византијске престонице током XIII в., у Србији готово по правилу биле подизане цркве једнобродне основе са куполом, бочним капелама и припратама, по узору на тип источнохришћанског, односно византијског храма (Жича, Милешева, Сопоћани, Градац, Ариље). Још непосреднији византијски утицај у потпуности се испољава почетком наредног столећа, када у време владавине краља Милутина настају комплексне петокуполне цркве (Богородица Љевишка у Призрену, Св. Ђорђе у Старом Нагоричину у Македонији, Грачаница), које по свим својим обележјима представљају интегрални део у оквирима целокупног позновизантијског архитектонског корпуса. Обједињавање традиције здања претходног столећа и појава карактеристичних за Цариград или источну обалу Јадрана испољава се у Милутиновој гробној цркви у Бањској, Дечанима и комплексу три храма Пећке патријаршије. Изузетно плодна градитељска делатност током XIV в. израста и из увећаних економских могућности српске властеле, чији се поседи, захваљујући Милутиновим и Душановим освајањима, протежу у областима данашње Македоније и северне Грчке (цркве у скопској Црној Гори, на Охридском језеру). Преокрет настао нестанком династије Немањића и појавом Турака на Балкану условио је смањење државне територије која се концентрише у долинама Велике и Западне Мораве до Дунава, на простору на којем се, пре и после Косовске битке, образује последњи, изузетно интензиван талас градитељске делатности, познат као моравска школа, оличен не само низом репрезентативних сакралних грађевина владара династије Лазаревића--Бранковића и њихових сизерена (Раваница, Лазарица у Крушевцу, Каленић, Ресава, многобројне властеоске задужбине) него и проширивањем постојећих градских средишта (Ново Брдо код Приштине) и подизањем нових престоница (Крушевац, Београд, Смедерево). Након нестанка средњовековне државе тековине византијске архитектуре остаће, иако у сведеном виду, присутне пре свега у сакралном градитељству настајалом на широком простору Балкана насељеном српским становништвом у вековима под турском влашћу.

Иван Стевовић

Уметност. Премда је у византијској култури ликовна уметност била саставни део уобличавања пре свега сакралног простора, основе њеног ликовног израза почивају у споју наслеђа хеленистичко-римске уметности и хришћанске вере, уз уплив околних култура, пре свега Персије, Арабљана, али и Западне Европе. Нарочито у рановизантијско доба, иконографске формуле и стилски израз античке паганске уметности добијају нови смисао, симболичко тумачење и примену саображену религијским веровањима хришћанске заједнице. Византијски споменици сачувани су данас in situ у центрима њеног развоја, као и у збиркама великих светских музеја у Атини, Солуну, Паризу, Москви, Петрограду, Лондону, Берлину, Њујорку и другде.

Византијска уметност је истовремено и резултат и средство свеобухватног осмишљавања, уобличавања и доживљавања сакралног простора као целине у којој удружено делују сви видови уметничког стваралаштва, као и реч (литургијска служба, проповед, појање) и присуство реликвија (материјални остаци светитеља или предмети освећени контактом са светима и светим местима). Посебан статус у византијској уметности има икона (грч. eijkwvn: слика, истинити лик) као сублимација идеја везаних за пројављивање сакралног и догме о оваплоћењу Логоса, као и односа слике и праобраза (архетипа) којем се путем поштовања верник молитвено обраћа. Византијска икона своје формалне изворе налази у тзв. фајумским портретима. Израђивана је у сликарским и скулпторским техникама у мозаику, мермеру, злату, сребру, емајлу, стеатиту, слоновачи и на текстилу. Најчешће је рађена на посебно припремљеној дрвеној дасци осликаној у техници енкаустике или темпере. Највеће збирке икона налазе се данас у манастиру Св. Катарине на Синају и на Светој Гори. Питање поштовања и култа икона било је узрок велике кризе у Византијском царству у време иконоборства (726–787, 815–843), која је у теолошком смислу разрешена канонима VII Васељенског сабора одржаног у Никеји 787, док је до поновног и коначног успостављања култа икона дошло 843. Посебну категорију која је уживала највиши степен штовања чине нерукотворене и чудотворне иконе (Христов Мандилион и икона Богородице Одигитрије, заштитнице Цариграда).

Типичну одлику византијске уметности представља посебан систем декорације сакралног простора, који одговара концепту цркве као микрокосмоса у оквиру којег је избором тема и њиховом међусобном просторном комуникацијом наглашена хоризонтална и вертикална оса растуће сакралности простора – од улаза ка олтару и од пода до свода, тј. куполе као највише тачке која симболизује небо. Монументално сликарство као срж византијског система декорације сакралног простора настајало је у техници фреско-сликарства и мозаика. Евхаристијско-литургијска тематика налази се у олтару, док су представе дванаест великих празника, јеванђеоских или новозаветних циклуса, оних посвећених појединим хришћанским светитељима, старозаветни циклуси и представе васељенских сабора, распоређени у наосу, припрати и параклисима. У куполи се налази лик Христа Пантократора с фигурама пророка у тамбуру, некад употпуњен представом небеске литургије и четворице јеванђелиста у пандантифима. Општеустановљени систем прилагођен је специфичним потребама богослужења, посвете, историјском контексту и идентитету ктитора, што сваки споменик чини јединственим.

Подједнако је важна књижна илуминација или минијатура која чини значењску целину с текстом, а често представља и њен теолошки коментар. Током рановизантијског периода доминантни тип књиге постаје кодекс, премда и свитак остаје у употреби. Као материјал за израду књига користи се пергамент. Текстови опремани минијатурама превасходно су библијске књиге, богослужбени текстови, теолошко штиво, историјске хронике и из антике наслеђени природословни и медицински списи и епови. Систем ликовног опремања књиге и иконографске формуле наслеђени су из антике (портрети јеванђелиста као портрети античких аутора на почетку текста).

Скулптура је у византијској уметности присутна и као пуна пластика и као рељеф. Она је део јавних простора, са портретима царева и чланова владарске породице на врху стубова или на базама тријумфалних споменика. За њену израду користили су се мермер, порфир и бронза. Посебно важан део царске тријумфалне уметности биле су златне медаље с портретима владара, као и новац. Као саставни део владарске уметности јављају се конзуларни диптиси, слике владарског тријумфа и божанске инвеституре владара рађене у слоновачи. Скулптура је у византијској уметности била и део сакралних простора, као архитектонска пластика (капители, венци, архиволте), део црквеног мобилијара (амвон, проскинитар, кивориј, парапетне плоче, олтарске преграде) и надгробних обележја (саркофази, надгробне плоче). Од материјала су се користили мермер, стаклена паста, порфир, кречњак и гипс.

У византијској уметности дела примењене уметности обухватају радове у злату, сребру, емајлу, горском кристалу, слоновачи, али и дрвету, стаклу и керамици. Њима припадају литургијски предмети (реликвијари, окови за иконе, панагијари, енколпиони), али и они неопходни у свакодневном животу (тањири, чаше, делови покућства) и предмети приватне намене (накит, ковчежићи). Од посебне важности био је текстил, тканине начињене од лана, вуне и свиле, често везене златним нитима, које су имале или богослужбену намену (антиминс, плаштаница, покрови, завесе) или су служиле за одевање (владарски орнат, свештеничке одежде).

У сачуване споменике рановизантијског раздобља спадају примери зидног сликарства с првим амблематским (Добри пастир, риба, котарица) и наративним представама везаним за тему спасења (Прича о Јони, Три младића у пећи огњеној, Данило у лављој пећини), старозаветне и новозаветне сцене у фреско-техници из domus ecclesiae и крстионице у Дура Еуропосу и римских катакомби на Виа Латина, Цеметеријум Мајус, Присциле, Домициле, Каликста, као и мозаици с обиљем античких тема које се тумаче у хришћанском светлу (Амор и Психа, лоза, пути), али и новозаветне теме установљавање Цркве (traditio legis) из Констанциног маузолеја у Риму и прве представе Христа (Христос Хелиос, мартиријум апостола испод старе базилике Св. Петра у Риму). С краја IV в. потичу мозаици цркве Санта Пуденцијана у Риму и капеле Сан Аквилино у цркви Сан Лоренцо у Милану с Христом окруженим апостолима као небеском Црквом.

Из IV в. потиче велик број саркофага с догматском тематиком, међу којима су најрепрезентативнији тзв. Латерански, саркофаг Два брата, Јунија Басуса, сви из Рима. Порфирни саркофази Констанције и тзв. Јеленин саркофаг из Рима у дубоком рељефу представљају репрезентативне примере владарске фунералне уметности. Велик број порфирних саркофага византијских царева из овог раздобља налазио се у царском маузолеју у Цариграду, цркви Св. апостола (данас двориште Археолошког музеја у Истанбулу).

Најзначајнија сачувана дела царске тријумфалне уметности из IV в. су Константинов славолук и његова колосална мермерна статуа из Максенцијеве базилике, оба из Рима, глава цара изливена у бронзи пронађена у Нишу, данас у Народном музеју у Београду, као и низ златних медаља и новчића с портретом Константина у различитим иконографским видовима царског тријумфа (Лувр, Британски музеј). Овде припада и скулптурална група тетрарха од порфира (црква Св. Марка, Венеција) и Колос из Барлете, монументална бронзана фигура вероватно цара Маркијана.

Из времена теодосијанске династије (V в.) сачувани су монументални програми мозаичке декорације великих базилика, крстионица, мартирија и маузолеја у Риму, Равени, Солуну – Санта Марија Мађоре (Рим), Сан Аполинаре Нуово, крстионица ортодоксних, крстионица Аријеваца, маузолеј Гале Плацидије (Равена), цркве Св. Ђорђа, Св. Димитрија, манастира Христа Латомоса (Солун). Програм ових мозаичких целина чине старозаветни и новозаветни циклуси на бочним зидовима и програм декорације купола и апсида с темом епифаније или теофаније, као и појединачних представа светитеља и сцена њиховог мучеништва.

Најмонументалнији програм декорације ове епохе, мозаици Јустинијановог доба (VI в.) цркве Св. Софије у Цариграду, сачувани су само делимично. Они из цркве Сан Витале, цркава Сан Аполинаре Нуово и Сан Аполинаре ин Класе у Равени, као и Еуфразијеве базилике из Пореча, представљају врхунска остварења византијске уметности. Док су равенски мозаици тематски везани за есхатолошке и евхаристичке теме и њихове старозаветне праобразе, а укључују портрете цара и царице (Јустинијана и Теодоре) са свитама (Сан Витале), подни мозаици цариградске Велике палате обилују темама античке митологије, буколичким и сценама лова, призорима из свакодневног живота. Тема теофаније заузима најистакнутије место у апсидама цркава, у којима се сам Христос појављује у центру апсиде (Преображење у цркви манастира Св. Катарине на Синају). Нов иконографски вид изражавања исте идеје јесте развој култа Мајке Божје, Богородице с Христом на престолу (црква Панагија Ангелоктистос на Кипру).

Из VI в. потичу прве иконе у техници енкаустике, Христос Пантократор или Богородица с Христом окружена светитељима и анђелима и Светог Петра из манастира Св. Катарине на Синају. Катедра од слоноваче епископа Максимијана из Равене с рељефима старозаветних, новозаветних сцена, Јована Претече и апостола, израђена у Цариграду или Александрији, сведочи о луксузној опреми сакралних простора под ктиторством представника највише црквене и државне власти. У репрезентативне радове у слоновачи спадају и Барберини диптих с тријумфалним коњаничким портретом цара Јустинијана, конзуларни диптих Аеробинда (оба из Лувра), као и плоча с арханђелом Михаилом (Лондон), највећа сачувана византијска плоча од слоноваче.

Најзначајнији илуминирани рукописи овог раздобља јесу Бечка генеза, кодекс из Синопе, кодекс из Росана, с минијатурама старозаветних и новозаветних сцена на пурпурном пергаменту. Рабулино јеванђеље настало у једном манастиру у Месопотамији посебно је значајно за развој иконографије хришћанске уметности, нарочито сцене Распећа Христовог. Сачувани су и изванредно раскошно опремљени рукописи античких епова и природословних списа с минијатурама које, угледајући се на старије предлошке, настављају стил хеленистичко-римске уметности као што су Илијада из Амброзијане, Енеида из Ватикана и Диоскуридова De materia medica из Беча.

Вероватно најрепрезентативније остварење византијске уметности VII в. представља серија од девет сребрних дискова --– Давидови тањири (Метрополитен музеј, Кипар) – израђени у Цариграду за цара Ираклија, са сценама из живота старозаветног цара. Сасвим другачији, апстрактнији стилски израз, с фронтално постављеним фигурама и израженијом схематизацијом, остварен је на мозаицима цркве Св. Димитрија у Солуну. Сличне одлике носи и фреско-сликарство из цркве Санта Марија Антиква на Римском форуму.

Иконоклазам (726–843) је био највећа криза која је у рановизантијско доба потресала Царство, а њен централни проблем тицао се могућности ликовног представљања Христа као оваплоћеног Логоса. Многе иконе страдале су током овог периода. За време царева Лава III и Константина V прва међу њима била је икона Христа Халкитиса изнад Бронзаних врата, на улазу у Велику палату у Цариграду. На месту Христа и Богородице, чији су ликови чинили окосницу програма мозаичке декорације рановизантијских цркава, постављани су велики крстови, као у цркви Св. Ирине у Цариграду, обновљене након земљотреса из 740. Уметност током иконоборства обухвата сцене из свакодневног живота, из лова и са хиподрома, као и старе античке теме попут Зодијака (рукопис са Птолемејевим списима рађеним за цара Константина V, Ватикан). У време царице Ирине (752–803) представе Богородице с Христом поново заузимају централно место у апсидама цркава, као на мозаицима цркава Св. Софије у Солуну и цркве Успења Богородице у Никеји.

Уметност средњовизантијског раздобља обележена је коначним тријумфом над иконоклазмом 843. и ктиторством царева и чланова династија Македонаца и Комнина. У доба царева Василија I Македонца и Лава VI Мудрог најопсежнији подухват у Цариграду била је обнова мозаичке декорације цркве Св. Софије, која је хомилијом патријарха Фотија 867. освећена као симбол коначног тријумфа праве вере слика (Богородица с Христом у апсиди). Истовремено су настали и мозаици северног и јужног поткуполног зида, на галеријама циклус страдања, као и они у лунети над Царским вратима и над јужним вестибилом, с портретима царева Лава VI Македонца (Царска врата), Константина и Јустинијана (јужни вестибил) у проскинези или чину приношења ктиторских дарова Христу и Богородици. На јужној галерији Св. Софије сачуван је мозаички портрет Константина IX Мономаха и Зоје у пуном царском орнату. Ова дела, као и целокупно уметничко стваралаштво тзв. ренесансе Македонаца, одликује програмско угледање на обрасце и ликовни израз рановизантијске уметности.

Развија се и јединствени систем монументалне декорације црквеног простора. Најрепрезентативније сачуване примере, настале као резултат царског ктиторства, представљају мозаици Неа Мони на Хиосу, Осиос Лукас у Фокиди, Дафни код Атине (XI в.). Поред општег система декорације започиње и дефинисање иконографије сцена везаних за евхаристију, Службе архијереја и Причешћа апостола (Св. Софија у Охриду, XI в.), као и целине уобичајеног програма декорације олтарске апсиде с Богородицом у полукалоти. Иконокластичка криза, раскол цркава, христолошке распре и борба против јереси додатно су у средњовизантијској епохи истакле улогу ликовног као аргумента истините вере. Ово је посебно јасно посведочено групом илуминираних псалтира с илустрацијама на маргинама, пре свега Хлудовским псалтиром (Москва). У цариградским царским скрипторијима настају раскошно украшени кодекси с минијатурама које се угледају на античке узоре (Париски грчки псалтир) потврђујући значај слике у теолошком тумачењу текста (Хомилије Григорија Назијанског, Париз), као и развој иконографије појединачних светитеља и царског тријумфа (Менолог и Псалтир Василија II, Ватикан и Венеција). Изузетно остварење, одраз владарске идеологије, духовне и интелектуалне климе Византије, као и личне учености цара Константина VII Порфирогенита, представља Свитак Исуса Навина (Ватикан). Књижну илуминацију цариградских скрипторија XI в. одликују детаљно илустрована јеванђеља и друге библијске и књиге хомилија (Григорије Назијански).

У престоничким радионицама настао је низ предмета од слоноваче као што су Харбавилски триптих и плоче с крунисањем Константина VII и Романа II или IV (Лувр). Исте радионице израдиле су и Вероли ковчежић (Лондон, Викторија и Алберт музеј) с митолошким сценама, намењен приватној употреби. Из тог времена потичу и скупоцене иконе арханђела Михаила од емајла, украшене бисером и полудрагим каменом (трезор цркве Св. Марка у Венецији).

Од монументалне декорације најзначајније задужбине царева комнинске династије у Цариграду, манастира Христа Пантократора, сачуван је само инкрустирани мермерни под цркве Христа Пантократора с представом Зодијака, митолошким и старозаветним херојима, фрагменти витража и плоче од емајла, уграђене у Пала д'Оро у Венецији. И друге светиње и драгоцености знаменитих цариградских цркава нашле су се након 1204. у трезорима катедрала и капела западне Европе. Изванредан пример је реликвијар камена Светог гроба с представом Мироносица из XII в. (Лувр).

Репрезентативни мозаички портрети чланова породице Комнина, цара Јована II и царице Ирине са сином Алексијем око Богородице с Христом сачувани су на јужној галерији Св. Софије у Цариграду. Будући добро сачуване, о дометима престоничког сликарства у доба Комнина најбоље сведоче цркве подигнуте на Балкану, Св. Пантелејмона у Нерезима (1164) и Св. Ђорђа у Курбинову (1191). Византијско монументално сликарство комнинског раздобља одликује изразити, готово драматични емотивни набој религиозне слике. Осим библијским текстом надахнуто и црквеном поезијом, ово сликарство било је ослoњено на хеленистичку типологију гестова и израза лица, али и на линеарност, што је произвело дела изразите духовности.

Приступ слици дубоко утемељен на литургији и црквеној поезији присутан је и у иконопису (икона Благовести са Синаја и двострана икона Богородице Одигитрије и Христа у гробу из Касторије). У ово време подижу се олтарске преграде од камена или дрвета, претече познијих високих иконостаса, с иконама између стубића над парапетним плочама и архитравном гредом са Великим празницима. У изузетна остварења књижне илуминације убрајају се две копије хомилија монаха Јакова Кокиновафоса (Ватикан и Париз), у којима слике Богородичиног детињства у садејству с текстом добијају смисао проповеди, као и копија Хомилија Григорија Назијанског, израђена у манастиру Пантократор у Цариграду (Синај) и Скилицина Историја (Мадрид).

Током XI и XII в. утицај византијске уметности присутан је и изван политичких граница Царства --– на мозаицима и фрескама на Сицилији (Ћефалу, Монреале, Палермо), у Венецији (Св. Марко, Торчело), Кијевско-владимирској Русији (Кијев, Владимир, Новгород, Стара Ладога, Нередица). У Србији првих Немањића, на чијој је територији претходно вековима трајала византијска уметност (Царичин град, Ниш), настаје зидно сликарство у цркви Св. Ђорђа у Старом Расу (Ђурђеви Ступови код Новог Пазара, око 1171), надахнуто традицијом комнинског линеаризма, али и јединствено, монументално сликарство Богородичине цркве у Студеници (1208–1209), које напушта комнински стилски израз и отвара ново поглавље у византијској уметности. Своја најсјајнија остварења он ће наћи управо у српским црквама XIII в., Жичи и Милешеви, чије се зидно сликарство надовезује на традиције рановизантијског сликарства Солуна, а посебно у Сопоћанима, чије фреске, надахнуте античким наслеђем, спадају у врхунска остварења укупне средњовековне културе. Фреско-сликарство цркве у Бојани код Софије избором сцена и иконографијом указује на цариградске обрасце, али у уметничком смислу заостаје за оновременим остварењима из Србије.

Позновизантијска уметност развија се на почетку у центрима нових држава формираних након 1204. и крсташког освајања Цариграда. Фреске и мозаици Арте (цркве Влахерна, Димитрије Кацурис, Богородица Паригоритиса), као и Трапезунта (црква Св. Софије), углавном следе стилске и иконографске формуле установљене у претходном периоду. Након обнове византијске власти у Цариграду 1261, под династијом Палеолога започиње обнова уметничке делатности на чијем је челу монументални Деизис с јужне галерије цариградске Св. Софије.

Најзначајније остварење престоничке уметности и укупне позновизантијске епохе представљају фреске и мозаици настали 1316–1321. под ктиторством Теодора Метохита у параклису, унутрашњој и спољној припрати које су тада подигнуте уз старију, комнинску цркву Христа Хоре у Цариграду. Антикизирајући стил, елегантне фигуре љупких лица и инверзна перспектива основне су одлике класицистичког сликарства тзв. ренесансе Палеолога. Програм декорације параклиса и припрата у Хори укључује велик број сцена из живота Богородице и Христа, Маријине старозаветне префигурације, представе светих мелода и сцене везане за Страшни суд и Васкрсење. Ове теме, као и циклуси Мука, Чуда и парабола Христових, појединачних светитеља (Св. Ђорђа, Димитрија, Николе), композиције засноване на црквеним химнама Акатиста и Пророци су те одозго наговестили, као и представе Небеске литургије, чине позновизантијске додатке уобичајеном програму декорације византијске цркве. Један од најзначајнијих и најопсежнијих сачуваних корпуса фреско-сликарства из овог времена представља сликарство цркве Христа Пантократора у Дечанима, задужбини српског краља Стефана Дечанског. И касније, у доба Лазаревића, сликарство Раванице, Манасије, а посебно Каленића, своје узоре налази у цариградској уметности и самој Хори.

Стилски сродни су мозаици параклиса подигнутог почетком XIV в. уз цркву Богородице Памакаристос и припрате цркве Св. Теодора у Цариграду, као и мозаици цркве Св. Апостола у Солуну. Осим у овој, у Солуну је сликарство позновизантијског раздобља сачувано у параклису Св. Ефтимија уз базилику Св. Димитрија, цркви Св. Пантелејмона, Св. Катарине и Св. Николе Орфаноса чији је ктитор српски краљ Милутин. На Светој Гори, где се тада обнавља манастир Хиландар и живопише његов католикон, настају нека од најбољих остварења позновизантијске уметности, веома драматичног израза и наглашене наративности. Осим Манојла Панселиноса у Протату, по имену су из овог раздобља познати и други византијски сликари: Михајло Астрапа и Евтихије који су радили за српског краља Милутина (Краљева црква у Студеници, Старо Нагоричино, Грачаница), али и византијске званичнике (Богородица Перивлепта у Охриду, задужбина Прогона Згура), Георгије Калијергис (Св. Спас у Верији) и Теофан Грк (црква Преображења у Новгороду, Благовештенски сабор у Москви). Поред фреско-сликарства овај уметник пореклом из Цариграда сликао је и иконе, а његов ученик из Русије, Андреј Рубљов, један је од најзначајнијих стваралаца византијске уметности уопште.

Уз Цариград, Солун и Свету Гору изузетно важан центар позновизантијске уметности је и Мистра на Пелопонезу. Фреско-сликарство Евангелистрије (почетак XIV в.), цркве Богородице Перивлепте (средина XIV в.) и Богородице Пантанасе (почетак XV в.) представљају изванредне примере позновизантијског сликарства које се временом удаљава од класицистичког израза с почетка епохе.

У позновизантијско време подижу се високи дрвени иконостаси с иконама у престоном низу али и у више зона изнад њих, готово до свода. Поред иконостаса, проскинитара и литијских икона, из овог времена сачуване су и иконе ситнијег формата настале за потребе приватне побожности, често у скупоценој техници мозаика (иконa Богородице Елеусе из Метрополитен музеја). Изузетно репрезентативним остварењима позновизантијског иконописа сматрају се икона Благовести из Охрида и двострана икона из Поганова (Софија). У врхунска остварења иконописа спадају и иконе из задужбина српских владара --– манастира Хиландара и Дечана, пре свих.

У корпусу позновизантијске књижне илуминације издваја се јединствен пример илустрованог теолошког трактата, текста цара Јована VI Кантакузина, монаха Јоасафа, настао у скрипторију манастира тон Одигон у Цариграду средином XIV в. (Париз), с представама црквеног сабора којим председава сам цар, те Преображења Христовог, што подстиче дуго присутна питања о постојању везе између ликовног стваралаштва позновизантијске епохе и исихазма, чији је заговорник и бранитељ овај цар био. Портрет византијског цара Манојла II с члановима владарске породице налази се у копији теолошких списа Псеудо Дионисија Ареопагита који је почетком XV в. био приложен опатији Сен Дени код Париза. С преко 140 минијатура, у најраскошније илуминиране књиге убраја се и Минхенски српски псалтир који је могуће припадао библиотеци српског деспота Стефана Лазаревића.

Јелена Ердељан

Музика. Мисија византијске свете браће Ћирила и Методија (IX в.), а потом и деловање њихових ученика, донела је словенским племенима хришћанску веру, а то је значило и писменост, Јеванђеље и друге богослужбене књиге на словенском језику. У оквире богослужбене праксе улазила је и музика – појање, према утврђеним литургијским текстовима и већ постојећим напевима, према осмогласном систему (четири основна и четири плагална гласа). У преднемањићком и немањићком периоду Срби нису познавали или барем нису користили неумско музичко писмо настало међу Грцима вероватно већ у IХ в. Литургијски текстови превођени су са грчких предложака, исписивани су старословенским језиком прво глагољицом, а потом ћирилицом. Број гласа бележен је глагољицом или ћирилским словима, по грчком систему, али су већ од XI в. увођени и континуирани бројеви од I до VIII гласа. Напеви, вероватно преузимани из старије грчке праксе, прилагођавани су кроз богослужбену праксу старословенском језику, а од XII в. и његовим различитим редакцијама. Усвојени кругови богослужења изложени су у типику, зборнику правила по којима се богослужења одвијају. Литургијске књиге садржале су и репертоар песама. Та химнографска творенија, стварана од првих векова хришћанства и углавном утврђена до краја Х в., допуњавана су, почев од Св. Саве (XII–XIII в.), новим службама у част светих Срба, практично до данашњих дана. Ликовне представе појаца и доместика код нас припадају првој половини XIV в., а византијске музичке титуле – доместик, протопсалт, мајстор – доспевају у Србију у време Деспотовине. Томе доприносе природне и присилне миграције, које у Србију доводе угледне византијске музичаре (Давид Редестинос; Јоаким, монах харсијанитског манастира; Мануил Хрисафис, лампадарије цркве Св. Софије у Цариграду), а они доносе и грчке музичке рукописе писане касновизантијском неумском нотацијом. За нас најзначајнију групу извора представљају неумски рукописи са творенијима музичара, који су се поред грчког користили и српскословенским језиком, а уз своје име исписивали одредницу „Србин". То су Никола, кир Стефан и јеромонах Исаија Србин, који су живели и стварали на прелазу из XIV у XV в.

Пад Цариграда (1453) значио је нестанак Византијске царевине са историјске сцене, а пад Смедерева (1459) и крај српске средњовековне државе. Византијско духовно и културно наслеђе наставило је да живи кроз богословске текстове, богослужбену праксу и пре свега црквену уметност православних народа. Мало је података о томе шта се догађало на подручју некадашње Византије и какве су биле црквене активности и духовни живот православних у Отоманској царевини непосредно после пада Цариграда. У новим приликама Цариградска патријаршија наставила је деловање. Обновом Пећке патријаршије (1557) и Срби су повратили свој духовни ослонац и учврстили могућност очувања наслеђене православне литургијске праксе, све до поновног укидања Патријаршије 1766. У манастирима су исписивани литургијски рукописи према старим узорима, чувана је и уметност иконописања, а на Цетињу је још 1494/95. објављен Осмогласник, прва штампана књига на старословенском језику српске редакције. Српске штампарије у којима су штампане литургијске књиге осниване су и током XVI в., али нису биле дугог трајања. Мало је сачуваних извора који говоре о музичкој пракси у времену под османском управом. Били су то појединачни примерци напева, које су од српских казивача записивали зналци неумског или квадратног руског музичког писма (Сервикон, 1553; Сербскиј киноник, 1652). Молдавски монаси, предвођени јеромонахом Евстатијем, имали су у манастиру Путна (XVI в.) појачку школу и скрипторију у којој су касновизантијским неумама исписивали појачке aнтологије на грчком и старословенском језику углавном бугарске редакције. У појединима су се нашла и творенија Николе и кир Стефана Србина. У Великој Лаври на Светој Гори налазе се два словенска зборника писана касновизантијском неумском нотацијом: један из времена деспота Стефана Лазаревића (XV в.), а други писан средином XVII в. Грчки, грчко-словенски и словенски неумски рукописи наћи ће се и у Библиотеци манастира Хиландара, али тек у последњој четвртини XVIII в. Посебну групу хиландарских рукописа чине они из XIX в., писани реформисаном Хрисантовом нотацијом (после 1814). У хиландарским неумским рукописима налазе се и стихире из служби шесторици српских светих, овде прилагођене грчком црквеном напеву. Стихире српским светима исписиване су и у руским крјуки рукописима XVII–XIX в. Отворено је питање да ли се новија грчка црквена уметност – неспорно византијског порекла, али развијана под потпуно другачијим околностима и у другим временима – може једноставно и директно назвати „византијском уметношћу". Светогорци, писари и састављачи појачких зборника боравили су у Хабзбуршкој царевини, сакупљајући међу православнима у Карловачкој митрополији прилоге за своје манастире у XVIII и почетком XIX в. Зато ће се и у традиционалном српском појању – до средине XIX в. присутном искључиво у усменом предању – наћи не само трагови заједничке средњовековне музичке прошлости, него и новије мелодије преузете од грчких појаца који су боравили у сремским селима и фрушкогорским манастирима.

Даница Петровић

ЛИТЕРАТУРА: Р. Хубе, О значењу права римскога и римскобизантијскога код славјанских народа, Беч 1869; Ђ. Даничић, „Индијске приче прозване Стефанит и Ихнилат", Старине ЈАЗУ, 1870, IX; В. Јагић, „Словенски текстови канона о књигама Старога и Новога завјета заједно с индексом лажних књига", Старине ЈАЗУ, 1877, IX; Т. Флоринский, Памятники законодательной деятельности Душана Царя Сербовь и Грековь, Кieвъ 1888; С. Новаковић, „Живот св. Василија Новог", Споменик СКА, 1895, 29; „Средњевековна Србија и римско право", АПДН, 1906, I, 3; Матије Властара Синтагмат, Бг 1907; Д. Павловић, „Пећски патријархат и Велика црква", Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, 10. II 1909, 4; Н. Радојчић, „Снага закона по Душанову Законику", Глас СКА, 1923, CX; А. Соловјев, „Уговор о куповини и продаји у средњовековној Србији", АПДН, 1927, XV, 6; „Значај византиског права на Балкану", ГНЧ, 1928, 37; Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Бг 1928; „Срби и византиско право у Скопљу почетком XIII в.", ГСНД, 1936, 15--15–16; А. Соловјев, В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Бг 1936; В. Мошин, „Византиски утицај у Србији у XIV в.", ЈИЧ, 1937, III, 1–4; Г. Острогорски, Пронија. Прилог историји феудализма у Византији и у јужнословенским земљама, Бг 1951; Н. Радојчић, „Душанов законик и византиско право", у: Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Бг 1951; В. Мошин, „Славенска редакција Пролога Константина Мокисијског у свјетлости византијско-славенских односа XII–XIII в.", Зборник Хисторијског института Југославенске академије знаности и умјетности, 1952, 2; С. Троицки, „Црквено-политичка идеологија Светосавске крмчије и Властареве Синтагме", Глас САН, 1953, CCXII; R. Palikarova Verdeil, La Musique Byzantine chez les Bulgares et les Russes, Copenhagen 1953; Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; M. Velimirovic, Byzantine Elements in Early Slavic Chant: the Hirmologium, Copenhagen 1960; Р. Маринковић, „Јужнословенски роман о Троји", АФФ, 1961, 1; Ђ. Трифуновић, Стара српска књижевност, Бг 1967; Д. Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Бг 1968; Р. Маринковић, Српска Александрида. Историја основног текста, Бг 1969; Ђ. Трифуновић, „Словенски превод слова Григорија Богослова са тумачењима Никите Ираклијског", ПКЈИФ, 1969, XXXV/1–2; „Георгија Хировоска расправа О песничким сликама у српском средњовековном рукопису", КИ, 1970, III/10; Ђ. Трифуновић, „Стара српска црквена поезија", Д. Стефановић, „Стихире Србима светитељима. Неумске записе из хиландарских рукописа XVIII века у ноте пренео Д. С.", у: О Србљаку, Бг 1970; Г. Острогорски, О веровањима и схватањима Византинаца, СД V, Бг 1970; „Тумачење Песме над песмама од Теодорита Кирског у преводу Константина Философа", ЗМСС, 1971, 2; „Hymne de Nicéphore Calliste Xanthopoulos consacré à la Vierge dans la traduction serbe de Makarije de l'année 1382", Cyrillomethodianum, 1971, I; K. Weitzmann, Studies in Classical and Byzantine Manuscript Illumination, Chicago 1971; Д. Богдановић, „Стара српска библиотека", ЛМС, 1971, 408; С. Петров, Х. Кодов, Старобългарски музикални паметници, Софїя 1973; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; Д. Стефановић, Стара српска музика. Примери песама из XV века, Бг 1975; К. Јиречек, Историја Срба, Ι–ΙΙ, Бг 1978; В. Мошин, „Правни списи Светога Саве", у: Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, Бг 1979; Д. Богдановић, Крмчија Светога Саве, Бг 1979; K. Weitzmann, Age of spirituality: late antique and early Christian art – third to seventh century, New York 1979; Ђ. Трифуновић, Писац и преводилац инок Исаија, Круш. 1980; Историја српског народа, Ι–ΙΙ, Бг 1981; Група аутора, Иконе, Бг 1981; Д. Петровић, Осмогласник у музичкој традицији Јужних Словена, Бг 1982; Ч. Миловановић, „Учитељно јеванђеље патријарха Калиста у словенској и византијској књижевности", ЗРВИ, 1983, 22; A. Pennington, Music in medieval Moldavia 16^th Century, Bucharest 1985; D. E. Conomos, The Late Byzantine and Slavonic Communion Cycle: Liturgy and Music, Washington D. C. 1985; D. Petrović, „The Heritage of SS. Cyril and Methodius as Reflected in Serbian Chant", Christianity Among the Slavs. The Heritage of Saints Cyril and Methodius, Orientalia Christiana Analecta, Roma, 1986, 231; М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти 1459--1690, Бг 1986; M. Capaldo, „Contributi allo studio delle collezioni agiografico-omiletische in area slava. Struttura e preistoria „Panegirico di Mileseva", Europa orientalis, 1989, 8; Д. Оболенски, Византијски комонвелт, Бг 1991; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I–II, Бг 1991; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Бг 1991; М. Djurić, S. Žunjić (ур.), Die serbische Philosophie heute, München 1993; Љ. Штављанин Ђорђевић, „Српски превод Малих пророка из друге четвртине XVI века", АПр, 1993, 15; С. Поповић, Крст у кругу: архитектура манастира у средњовековној Србији, Бг 1993; И. Шпадијер, „Житије Марије Египћанке у српскословенској рукописној традицији", АПр, 1994, 16; А. А. Турилов, С. А. Иванов, „Переводная литература у южных и восточных славян в эпоху раннего средневековья", у: Очерки истории культуры славян, Москва 1996; В. Кораћ, М. Шупут, Архитектура византијског света, Бг 1996; Г. Милошевић, Становање у средњовековној Србији, Бг 1997; H. C. Evans, W. D. Wixom, The Glory of Byzantium: Art and Culture of the Middle Byzantine Era, A.D. 843–1261, New York 1997; Д. Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности, Бг 1997; Ј. Калић (прир.), Стефан Немања – Св. Симеон Мироточиви: Историја и предање, Бг 2000; Ф. Успенски, Историја Византијског царства, I–III, Бг 2000; Б. Милосављевић (прир.), Византијска филозофија у средњовековној Србији, Бг 2002; М. М. Петровић, „Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – српског Номоканона", ИЧ, 2002, 49; Ђ. Бубало, Српски номици, Бг 2004; С. Maнго (прир.), Оксфордска историја Византије, Бг 2004; В. Н. Лазарев, Историја византијског сликарства, Бг 2004; H. C. Evans, Byzantium: Faith and Power (1261–1557), New York 2004; Т. Суботин Голубовић, „Диоптра Филипа Монотропа у средњовековној Србији", у: Никон Јерусалимац, Цт 2004; „Химнографски састави Филотеја Кокина у хиландарским рукописима", у: Хиландарски зборник, 11, Бг 2004; Т. Јовановић, Апокрифи старозаветни, Бг 2005; Апокрифи новозаветни, Бг 2005; Варлаам и Јоасаф, Бг 2005; М. М. Петровић, Љ. Стављанин Ђорђевић (прир.), Законоправило Светога Саве, 1, Бг 2005; С. Ћирковић, Срби међу европским народима, Бг 2005; Ј. Тарнанидис, Аутокефалија српске и бугарске цркве у плановима цара Михаила VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону, Међународни научни скуп – 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), Бг 2005; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар, 1331–1355, Бг 2005; М. Благојевић, Земљораднички закон. Средњовековни рукопис, Бг 2007; Б. Марковић, Јустинијанов закон. Средњовековна византијско-српска правна компилација, Бг 2007; Типик архиепископа Никодима, I–II, Бг 2007; М. Каплан, Византија, Бг 2008; Љ. Максимовић, Византијски свет и Срби, Бг 2008; R. Cormack, M. Vassilaki, Byzantium 330–1453, London 2008; С. Жуњић, Историја српске филозофије, Бг 2009; М. Стефановски, „Вредност закона према Душановом законику", у: Средњовековно право у Срба у огледалу историјских извора, Бг 2009; Ђ. Трифуновић, Стара српска књижевност. Основи, Бг 2009; З. Витић Недељковић, „Текст Житија светог Антонија према српским преписима", АПр, 2010, 31–32; П. Симић, Хиландарски типик монаха Романа 1331. г., Кв. 2010; Das Corpus des Dionysios Areiopagites in der slavischen Übersetzung von Starec Isaija (14. Jahrhundert). Дионисий Ареопагит в славянском переводе старца Исаии (XIV век), Freiburg – St. Petersburg 2010; Ж. К. Шене, Б. Флизен, Византија: историја и цивилизација, Бг 2010; Љ. Максимовић, „Византија као изазов", Глас САНУ, CDXIV, Одељење историјских наука, 2010, 15; М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Бг 2011; С. Жуњић, Логика и теологија, Бг 2012; Т. Јовановић (прир.), Хрестоматија средњовековне књижевности, I, Старословенска и преводна књижевност, Бг 2012.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)