ВИТОРОВИЋ, Драгомир

ВИТОРОВИЋ, Драгомир, хемичар, универзитетски професор (Београд, 17. IX 1926). Хемију дипломирао на Природно-математичком факултету у Београду 1950. и исте године био изабран за асистента. Докторирао 1956. За редовног професора изабран 1973. Шеф Катедре за примењену хемију био је од њеног оснивања 1971. до 1988. За дописног члана САНУ изабран је 1981, а за редовног 1991. Предавао Хемијску технологију на матичном факултету, a неколико година и на универзитетима у Новом Саду и Приштини. Аутор је уџбеника Хемијска технологија, за студенте Природно-математичког факултета (Бг 1973) и Основи органске геохемије, за студенте Хемијског факултета (и Б. Јованчићевић, Бг 2005). На његов предлог уведен је смер Примењена хемија (1973). Аутор је или коаутор осам уџбеника из ове области. Интензивно се бавио и унапређењем средњошколске наставе (и В. Мићовић, А. Матејић, Хемијска читанка за средње школе, Бг 1968). Био је председник Комисије за наставу Уније хемијских друштава Југославије, титуларни члан Комитета за наставу Међународне уније за чисту и примењену хемију, те председник Комисије за хемију у Просветном савету Србије.

Усавршавао се у Шведској (1957), Канади (1961/62), Кембриџу (САД, 1968), Великој Британији и САД током 70-их година. Предавања по позиву држао је у Бразилу, Индији, Кини, Мађарској, Мексику, Немачкој, САД, Совјетском Савезу, Чехословачкој, као и у Југославији. Код њега су на усавршавању боравили истраживачи из Поатијеа (Француска), Загреба, Новог Сада, Скопља и Будимпеште. Истраживања В. и његових сарадника су 70-их година у круговима органских геохемичара постала препознатљива као „београдска школа керогена". В. се истраживањем керогена -- чворишта органско-геохемијских процеса у Земљиној кори -- бави од израде доктората (кероген битуминозних шкриљаца свих већих домаћих лежишта и значајнијих светских шкриљаца). Структуру керогена је истраживао низом хемијских и инструменталних метода. Развио је методу ступњевите деградације керогена са алкалним перманганатом која омогућава реконструкцију његове структуре: коаутор, „Organic acids obtained by alkaline permanganate oxidation of kerogen from the Green River (Colorado) shale", Geochimica et Cosmochimica Acta, 1971, 35; „Structure elucidation of kerogen by chemical methods", у: B. Durand (ур.), Kerogen, Insoluble Organic Matter from Sedimentary Rocks, Paris 1980; коаутор, „Precursor biostructures in kerogen matrix revealed by oxidative degradation: oxidation of kerogen from Estonian kukersite", Organic Geochemistry, 2001, 32, 6. Битуминозне шкриљце, нафте, угљеве и битумене проучавао је са фундаменталних и примењених аспеката (порекло, састав, структура органске супстанце, геохемијски процеси, производња горива, путних битумена): и M. Šaban, „Geolipids in Aleksinac oil shale", у: F. P. Miknis, J. F. McKay (ур.), Geochemistry and Chemistry of Oil Shales, ACS Symposium Series 230, Washington 1983; коаутор, „Metal-organic matter interactions in the formation of an oil shale deposit", Organic Geochemistry, 1990, 16, 1−3; коаутор, „Liquefaction behaviour of Kolubara soft brown coal", Fuel, 1994, 73, 11; и D. Svetel, „Oil Shales in Asphalt Mixes", у: Asphaltenes and Asphalts, Amsterdam 2000.

Бавио се и геохемијским поређењем нафти свих познатих лежишта у Србији, трагањем за изворним стенама геохемијским методама или развитком науке о биомаркерима (коаутор, „Correlative geochemical study of crude oils from southeastern and southern parts of the Pannonian Basin", Organic Geochemistry, 1988, 13, 1--3; коаутор, „New maturation parameters based on naphthalene and phenanthrene isomerization and dealkylation processes aimed at improved classification of crude oils (Southeastern Pannonian Basin, Serbia)", Geochemistry International, 2007, 45, 8). Има три патента за поступке за производњу антимон-триоксида велике чистоће (Зајача) и за добијање цинк-фосфатног пигмента.

В. је био члан редакционих одбора неколико часописа; члан Секције за нафту Америчког хемијског друштва и Европске асоцијације органских геохемичара EAOG, те уредник или коуредник преко десет публикација, међу којима: зборника Проблеми науке у будућности. Искуства и виђења (Бг 1991), књиге Сима Лозанић 1847--1935 (Бг 1996), монографије Хемија и хемијска индустрија у Србији. Историјска грађа (Бг 1997). В. се интензивно заузима за заштиту животне средине. Био је управник Хемијског института ПМФ, управник Одсека за хемијске и физичкохемијске науке, председник Савета ПМФ, секретар, потпредседник и председник Српског хемијског друштва, потпредседник Управног одбора и члан Савета Институтa за хемију, технологију и металургију (ИХТМ), секретар Одељења хемијских и биолошких наука и члан Председништва САНУ. Добитник је Октобарске награде Београда (1972), Ордена рада са црвеном заставом (1981), Повеље почасног доживотног председника СХД (1981), Седмојулске награде (1988), Повеље Удружења универзитетских професора и научника Србије (2008).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), Тридесет година Природно-математичког факултета у Београду, с освртом на развитак природних наука и математике у Београду 1947−1977, Бг 1980; P. Pfendt, „Professor Dragomir Vitorović. On the occasion of his 70th birthday", Journal of the Serbian Chemical Society, 1996, 6, 11; С. Бојовић, „Историја хемије у Србији до Другог светског рата", у: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији. Историјска грађа, Бг 1997; Ж. Чековић, Б. Јованчићевић (ур.), Драгомир Виторовић − 80 година живота и рада, Бг 2006.

П. А. Пфенд