ВИТКОВИЋ, Стефан

ВИТКОВИЋ, Стефан, граничарски официр, руски пуковник (Херцеговина, друга половина XVII в. -- Березовац, Русија, 24. VIII 1753). Потиче из породице која је у XVIII в. из села Мустаћа код Требиња прешла у Ваљево, а потом у Вуковар. Стефан је рано остао без родитеља па је примљен у кућу Стевана Гаврилова Пишчевића, граничарског капетана у Шиду, и у њој се задржао све до свог одласка у Русију 1724. Тада је био у чину поручника. Није јасно да ли се на њега односи податак из 1708, према којем је капетан Подунавске војне границе, по имену Стеван Витковић, учествовао на Народно-црквеном сабору у Крушедолу. У Русију је отишао на позив руског мајора српског порекла Јована Албанеза, који је, почевши од 1711, Србе из Хабзбуршке монархије врбовао у службу цара Петра Великог. Као официр Српског хусарског пука истакао се у борбама у Персији, као и против Пољака и Татара, те око 1740. стигао до чина бригадира у њему. Брзо је напредовао захваљујући и подршци својих патрона из високоцењене српско-руске породице Владиславића. Оженио се племкињом из Смоленска, Теодором Николајевном, с којом је имао сина Николу, а стекао је и велики посед у Русији. Стефан и Теодора, преко јеромонаха Тимотеја, одржавали су везе са Српском црквом, о чему сведочи В. посмртно завештање 300 рубаља манастиру Хиландару.

ИЗВОРИ: Беседа, 1869; Г. Витковић, Споменици из Будимског и Пештанског архива, збирка III, Бг 1874; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903; Ст. М. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, Споменик СКА, LIII, 45, Сар. 1922.

ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Бг 1923; Политические и културные отношения России с югославянскими земяами в XVIII в., Москва 1984, 71; Б. И. Хевролина, „Из истории создания сербских воинских формировании в России", у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Бг 1986; С. Пишчевић, Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стевана Пишчевића, Н. Сад 1998.

С. Гавриловић