ВИТКОВИЋ, Секула

ВИТКОВИЋ, Секула, пуковник (Мостаћи код Требиња, 1688 -- Батајница, 31. III 1754). Потиче из угледне херцеговачке породице, а његов отац Сима се због помагања аустријској царској војсци у Великом бечком рату (1683--1699) преселио у Хабзбуршку монархију у Вуковар. В. је веома брзо ступио у српске граничарске јединице (Подунавска војна граница) и истакао се у завршним борбама граничара са Ракоцијевим устаницима у периоду 1708--1711. Служио је у Подунавској војној граници, као капетан од 1731. у Паланци (Бачкој) да би 1734. постао оберкапетан и прешао у Петроварадински Шанац, потоњи Нови Сад. У Шанцу је произведен за мајора, потом и потпуковника. В. су оптуживали многи, свештеници, световна лица и војници (милитари), за тиранско, деспотско понашање према својим потчињенима. Без обзира на те притужбе био је изузетно цењен од стране војних власти, а и дела обичног народа који га је изабрао за делегата (депутирца) на Народно-црквеном сабору 1731. одржаном у Сремским Карловцима. Граничарски део Петроварадинског Шанца се налазио под непосредном управом команданта В., а његови милитари су представљали проблем за нарасли грађански слој Шанца. Сукоби међу њима су били чести, понекад и са смртним исходом. Када је 1745. дошло до развојачења тог дела Подунавске војне границе поставило се питање опстанка војног дела Шанца на челу са В. Он се заједно са 223 своја војника-граничара определио за одлазак у новоформирану Сремску војну границу, и сместио у Старе Бановце, где је добио чин пуковника. Постао је заповедник Сремске хусарске регименте. Сахрањен је у манастиру Фенеку, да би 1771. његови посмртни остаци били пренесени у манастир Шишатовац чији је био велики ктитор. Његови синови Гаврило и Антоније су наставили традицију војничког позива, поставши официри аустријске војске. Гаврило се потом 1756. иселио у Русију у којој се помиње као капетан Српског хусарског пука.

ИЗВОР: А. Ђукић, Срби пуковници и генерали, рукопис.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јакшић, О Вићентију Јовано-вићу, прилози за историју митрополитства му 1731--1737, Н. Сад 1900; Д. Поповић, „Војна граница", у: Војводина, зборник, II, Н. Сад 1941; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, Н. Сад 1956.

В. Гавриловић